Mašinista Toma

Za sve što su znali i stekli, Radiša i Toma Đ. iz banatskog sela A. bili su zahvalni, i sebi samima, ali najviše svome ocu Bati. Bila su to još uvek ona starinska vremena, kada se sav posao na selu, ručno obavljao. No, Bata uvek malo unapred gledao i imao neka svoja viđenja budućeg života.

Pre svega, bio smeo i preduzimljiv čovek. Tako, čim se na tržištu pojavi neka nova mašina, na primer kosačica za žito koju su konji vukli, Bata je odmah nabavi. Pa posle samovezačicu za snopove pokošenog žita. I onda, razne sejačice, traktor sa gvozdenim točkovima, vršilicu – dreš, sa elevatorom, ako je nekom domaćinu bio potreban. Uglavnom, dvorište mu puno i mašina i šupa, da ne kisnu i ne propadaju.

Sve to Bata izdavao ljudima u selu i olakšavao im u mnogome posao. Naravno, i naplaćivao je te svoje usluge, i tako, malo pomalo, kuća i imanje sve veći. Ponekad je on sam morao ići za nekom mašinom, jer se jedino on razumevao u njen rad, i u slučaju kakvog kvara, popravljao bi to odmah „na licu mesta. Gde je on to sve naučio, nije bilo poznato. Kazivali ljudi da je bio i u zarobljeništvu u Nemačkoj, za vreme rata i, verovatno je još tamo „pokupio“ i neke ideje, a i navike. Jer, kod Švabe nije bilo druge, samo „muss arbeit“(mora se raditi).

Čim se rat završio i on se vratio iz zarobljeništva, nije se dao da i njega obuzme sirotinja kao i skoro sve u selu. Nabavljao tako najpre polovne mašine, i, neko mu plaćao u novcu, a oni siromašniji mu odrađivali ručno posao na njegovom imanju.

Kuću svoju, sve više doteriv’o, drvenariju svake godine farb’o, dvorište najpre ciglom popločao, a kasnije betonom, u bašti mu najkvalitetnije voće. Jednom rečju, napredovao čovek u svemu. Ima i drugih ljudi koji isto tako vredni kao i Bata, ali su nekako „smeteni, vezanih ruku“, i ne znaju dalje od „uva do nosa“. A nisu se ni trudili da išta više nauče. Stasala i Batina deca za rad. Kako bi i moglo biti drugačije, otac ih još od detinjstva njihovog upućivao u rad i u tehniku. Kad on ostari, da ima ko da nasledi njegova saznanja i da još više uvećaju imanje. Poženiše se stariji Radiša i mlađi Toma, a uz bogat miraz, uda Bata ćerku u Beograd. U početku su stanovali zajedno, i otac, i sinovi, i snaje, pa i unučad Batina. I niko da nikome smeta! Sačuvaj, Bože! Jetrove se pazile i poštovale kao da su sestre, svekra „gledale“ kao nikog svoga, muževi im bili zadovoljni. Ali, znao je Bata da je bolje da svaki od njegovih sinova, svoju kuću kući i da je uređuje po svojim shvatanjima i potrebama. Tako mu u kući osta stariji Radiša sa svojom porodicom, a Tomi kupi kuću tu odmah, preko puta njihove. Vredni i otresiti sinovi, još više se tada dadoše na posao i kuće im sve lepše bivale. No, sudbina je htela da obadvojica imaju po dve ćerke. Nije se imalo kasnije kome predati porodični posao. Sestra njihova, u Beogradu, imala opet, dva sina, Stanka i Marjana, ali oni na selo nisu ni pomišljali. Poče i Bata da poboljeva, godine ga sustizale. Izlazio na sokak samo ponekad, da sveta vidi. I, uvek na sebi banatske papuče i krzneni grudnjak. Večito mu bilo hladno. Tako on preda sav posao sinovima, koji su, kao i on, bili radeni i kućevni. Izdavali i oni mašine za rad po čitavom selu. Neke i obnovili, osavremenili. Ali, u dvorištu im još uvek bio onaj traktor sa gvozdenim točkovima. Upotrerbljavali ga najviše samo kad je vreme vršidbe. On je bio pogonska mašina, a na njegov veliki „točak“ gore, kraj motora, stavljali široki kožni remen, kaiš, koji je povezivao dreš, vršilicu za žito. U taj dreš se, u njegovo grotlo, stavljali odrešeni snopovi pokošenog žita, i onda su na jednoj strani ljudi punili džakove sa tek ovejanom pšenicom i nosili ih na tavan. Za vreme vršidbe, učestvovalo i po dvadesetak ljudi. Ispod tog dreša, sakupljala se pleva, koju su seljaci davali konjima za jelo ili su je mešali sa blatom i kuće lepili. Na drugoj strani dreša, izlazila je slama, potrebna svakom seoskom domaćinstvu, za prostiranje pod stoku, za prljenje svinja kod svinjokolja, za potpalu vatre u zidanim pećima. U početku su ljudi tu slamu stavljali na nekakva nosila, koja su sa strane imala dve poduže motke, a u sredini pletenu žicu. Pa su onda dizali tu slamu i denuli je uvis. Kasnije su Radiša i Toma kupili elevator koji je slamu dizao do samih visina i tamo je istovarao, a veštiji ljudi je denuli u željeni oblik.

Bio je to vrlo težak, prašnjav, prljav posao, no, para je „padala“ ili se ušur uzimao. Na početku su seljaci dovlačili „vozove“ sa ručno pokošenom pšenicom, obično na ulazu u selo, gde je bila postavljena vršalica. Tu istovarali svoju muku, i čekali da dođu na red. Kasnije je svako u proširenim zaprežnim kolima donosio pokošeno žito sa njiva u svoja dvorišta, denuo tamo kamare i čekao da mu vršalica u kuću dođe. Samo molio Boga da kiša ne padne. Kraj kamare uvek par buradi sa vodom, za ne daj Bože, ako do požara dođe. Spremale gazdarice onda bogatije trpeze za umorne radnike, a domaćini iznosili rakiju da speru onu prašinu sa grla njihovih.

E, pri takvoj jednoj vršidbi, Toma bio gore na drešu (na vršalici) i u njega ubacivao odrešene snopove pšenice. Mala nepažnja, i desi mu se velika nevolja. Iako je bio iskusan u tome poslu, oklizne se nekako i jedna noga mu upade u doboš mašine. Otkide mu i samlede svu nogu, jedva osta živ. U bolnici mu to nekako saniraše, ali je od tada išao samo na jednoj nozi i sa štakom u ruci. Čak je napravio nekako i biciklo, i vozio ga tom jednom nogom.

Šta će vredni Toma, kao majstor se brzo preorijentisao. Išao po selu i ljudima krunio kukuruz na motornom krupaču, kući im popravljao bicikla, manje mašine. Svoje dvorište tako sredio da je navario i obore za svinje, kotarku za kukuruz, živinarnik, odvojio ekonomsko dvorište od onog pored kuće, koji je na park ličio. Zasadio tu i lozu na špalir, da ima hlada kad nešto radi.

Bio Toma veliki duvandžija i dobar čovek. Svakome je u nevolji pomagao. Valjda mu je uvek u sećanju, njegova nesreća bila. Umrede i on negde sa šezdesetak godina, a za njim osta supruga Stevka, čuvena majstorica, krojačica. Podigla mu spomenik, iškolovala i poudala obe kćeri. Na kraju, proda kuću na selu i odseli u Novi Sad kod starije ćerke Zlatice. Tako za svu njenu i Tominu muku oko dogradnje kuće, dobi jedva nešto od uloženog. Neće danas niko na selo. Svako traži bolje uslove za život.

Vojislav Ananić

Foto: Muzej Žeravica