SVETI SAVA

Sveti Sava (1169-1235) je sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana. Na rodjenju mu dadoše ime Rastko. Svoju posebnost ispoljio je još u ranoj mladosti, pa iako mu je otac namenio svetovne i vladarske uloge, njegova želja je bila da se posveti Bogu i ode u manastir, što je ubzo i učinio, ali bez znanja roditelja. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Dok se Sava bavio duhovnim prosvetljavanjem medju monasima, njegova braća u Srbiji su se posvadjala, ali je Sava uspeo da ih izmiri. Mir u zemlji i ponovni ekonomski procvat Sava je iskoristio da gradi crkve širom Srbije i na taj način širi pismenost i jaća duhovnost u narodu. Sava je napravio i veliki korak u diplomatiji i ka osamostaljenju srpske crkve. Bio je prvi srpski Arhiepiskop (1219). Na Saboru ispred Žiče 1220. godine, venčao je sa kraljevskom krunom do tada velikog Župana Stevana, svog brata. Tada je Srbija dobila svog prvog kralja.
Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, sveti Sava je osnovao manastir Hilandar i izgradio još 14 manastira, zbog čega je ostao zabeležen kao ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj gori. Sava je preminuo 1235. godine u bugarskom gradu Trnovu.Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle uzeo i odneo u Beograd, i spalio na brdu Vračar (27. aprila 1594.). Posle oslobodjenja od Turaka, srpski narod i pravoslavna Crkva su odlučili da na tom mestu podignu hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve što je Sveti Sava učinio za svoj narod i Crkvu. Mesto spaljivanja, medjutim, verovatno nije bilo na danasnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan grada, vec na brdu “Čupina umka” na mestu sadašnje crkve Svetog Marka. Kao svetitelj, praznuje se 27. januara. Praznik Svetog Save se obelezava kao školska slava u svim školama u Srbiji. Po navodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru kod Pljevalja.