Draganovi Bosanci

Na trošnom makadamskom putu, što kao zmija vijuga preko Kočićevog Zmijanja, smestila se Sitnica, opkoljena prekrasnim pejzažima, sa blagim uvalama i bogatim šumama. Inače, taj predeo koji je nekada bio u trouglu između Banja Luke, Mrkonjić Grada i Ključa, u kom dominira planina Manjača, a koji je danas u Republici Srpskoj, od davnina su smatrali i nazivali Malom Srbijom. Poznato je da Zmijanjem nikada nisu u potpunosti uspeli da ovladaju Turci. Naprotiv, Zmijanjci su imali neke olakšice kod plaćanja poreza, a i svog čuvenog vojvodu Rajka od Zmijanja. Selo planinsko, neveliko, ali centar svih okolnih zaselaka, gajilo je turističke ambicije jer je nadmorska visina bila idealna, oko sedam stotina metara. S jedne strane sela beskrajne listopadne, a sa druge četinarske šume, a ljudi gostoprimljivi i dobri. Postojali su planovi za izgradnju Sportsko-rekreacionog centra „Borik“, koji je trebao imati dva jezera, planinsku kuću, motel, sportske terene, lovište, a planirane su i parcele za društvene i privatne vikendice. Trebalo je tu biti i odmaralište i vazdušno lečilište, jer nigde u blizini nije bilo fabrika i ostalih zagađivača vazduha. Ali, planovi su jedno a stvarnost drugo i od svega toga nije realizovano ništa jer se raspadala Jugoslavija i izbio je rat. Svoje želje ljudi su zamenili puškama.

U ona stara vremena, kada si mogao i krstariti i živeti širom bivše SFRJ, otišli su Dragan i supruga mu Zora odavde iz Vojvodine u Bosnu, u potrazi za poslom. Tih sedamdesetih godina put ih je naneo u Sitnicu kao prosvetne radnike. Oni mladi ljudi, zasukali rukave i dali se na posao. Nije im smetalo što uslovi za život nisu bili baš najbolji. Sa malim detetom (ćerkicom od samo četiri meseca), u početku su stanovali privatno u dva sobička, nosili vodu na ramenu u drvenim fučijama sa izvora i za piće i za pranje. Ljudi su ih oberučke prihvatili, pogotovo što diplomiranog kadra nije bilo i uvek bili spremni da priteknu u pomoć. Ako je trebalo u šumu po drva, tu su, ako je trebalo pomoći pri selidbi, opet su bili tu. I oni su pomagali ne samo deci, nego i svim tim dobrim ljudima. U ono vreme, sigurno sedamdeset posto odraslih, naročito muškaraca, radilo je po Austriji, Švajcarskoj ili Nemačkoj. Kući su dolazili retko, za Božić ili za godišnji odmor, i sva briga oko dece i u vaspitavanju i obrazovanju, pala je na prosvetne radnike. Radili su, naravno i na unapređenju života na selu.

A selo sa osmorazrednom školom (koja je osnovana još daleke 1908. godine), sa malom poštom, ambulantom (gde je lekar dolazio samo jednom nedeljno), sa zemljoradničkom zadrugom, dve prodavnice mešovite robe i, naravno seoskom kafanom kao centrom svih zbivanja, gde se služila najlepša jagnjetina i pilo banjalučko „Nektar“ pivo.

Spuštala se deca iz okolnih zaselaka do škole. Bilo ih je iz Stojića, sa Čađavice, iz Gornjih i Donjih Graca, iz Dubice, Bunareva, Bosančića, Mačkića, Medara, Guslova... Tada u svim tim zaseocima još nije bilo električnog osvetljenja, a deca su išla kozjim stazama pošto pravih puteva nije bilo. Zimi su ih često roditelji svakodnevno ispraćali do određenog mesta (zbog divljih zveri), a dečica su pešačila i po petnaestak kilometara u jednom pravcu i toliko nazad po svakakvom vremenu. Pešačilo se satima i kad se stigne kući, ni struje ni toplog kupatila, za hranu nešto sira, mleka i tvrdoga hleba ili proje. Osećala su deca šta je težački život i vredno učila, njihove gorštačke glavice prirodno su obdarene pameću. Kasnije, kad su se vratili u Vojvodinu, često smo korili ovu našu pogospođenu decu i iznosili im primer njihovih vršnjaka sa Zmijanja.

Prošao je Dragan onu bivšu Jugoslaviju i uzduž i popreko, što privatno, što raznim školskim ekskurzijama. I uporno tvrdi i danas: NIGDE BOLjIH I ČESTITIJIH LjUDI NEGO U NjEGOVOJ BOSNI. Kaže, njegovoj, iako je rođen u Vojvodini, a tamo bio nepunih osam godina. Takođe tvrdi da nigde ljudi ne poštuju više svoju tradiciju i svoje običaje nego tamo. Trebalo je bar jednom biti prisutan na njihovoj Krsnoj slavi, na Božiću ili Uskrsu pa se setiti detinjstva i onih običaja koji su i u Vojvodini nekad postojali, a sada su nestali. I još nešto: u DRAGANOVOJ BOSNI, u najlepšem gradu, u Banja Luci, rodio im se sin na kojeg preneli sve te naše lepe običaje i da ih otrgnu od zaborava.

Vojislav Ananić