Banatska svadba

Vreme lepo, Bože dragi, ta valjda tako može da bude samo u Banatu. I to ne u bilo kom delu njegovom, nego baš tamo na sever, blizu granice sa Rumunijom. Kažu da je to nekad bilo sve u istoj državi, a posle nas podelili. Bilo kako bilo, i jedni i drugi se zdravo jako trude da sačuvaju svoje običaje, nošnju, igre i muziku. Al’ opet, ne može se živiti samo po starom. Tako i međ’ nji sve više prodire ovaj novi duh vremena.

Sve do skora, sva seoska mladež navikla da se tako o prazniku nekom, okupi viš’ crkvene porte, pa se tamo gledaju, onako krišom, ispod oka, da i’ mama ili neko iz komšiluka ne otkrije. A selo banatsko k’o i svako. Proširi se vest, i ondak, eto ti belaja. Može ti mama il’ baba (otac) zabraniti da drugi put iziđeš. I šta ondak? Da ti pukne srce u tebeka, jer ne možeš da vidiš onog za kim srce žudi. Tako vreme bilo. Ako baba šta načuje, iju, ondak njenoj mami!

Elem, stignu tako do pred portu lepa Čarna i njene drugarice Sara i Anka. A tamo, i momaka i devojaka sila Božja! I ne mo’š ti tu reći ko je lepše obučen. Na devojkama fine ‘aljine i plisirane suknje na falte. Ta, matere nji’ove bi i’ odenule samo tako i često bi im kupovale da očevi ni ne znaju. Za oto, nisu žalile para, jer je baš nji’ova morala biti najlepša. Isto tako i kod momaka. I na njima sve gospodska odela. Šešir malo nakrivljen u stranu, a na nogama one lakovane cipele, što samo škripućedu. Tako odeveni po najnovijoj svetskoj modi, šetkali bi k’o paunovi i merkali devojke. Panta gazda Aksin, samo što ne raširi rep, da pokaže svu svoju lepotu i bogatstvo. Odma’ uz njega, Krstan i Gruja, dva drugara njegova, isto tako nagizdani. Najpre kobajagi naprave koji krug po porti da bi se pokazali, ali i bacili oko na neku od pridošli’ devojaka.
E, ondak, među nji’ dolazi ‘armunikaš Sredoje. Nekada je to bio gajdaš Pera, ali on siroma’ oč’o na onaj svet pa ga sad zamenjuje Sredoje. Čim zasvira ‘armunika, svi se brže bolje hvataju u kolo. Opleli svi sitno nožicama, a neka od oni’ slobodniji’ devojaka podvriskuje, pa se tako takmiče među sobom i nadigravaju.

Već danima po selu kruži priča da će se Čarna udati za Pantu. Ta, ne mo’š ti od sela ništa sakriti. Ne prođe otad mnogo vremena, i puče glas da se Čarna verila za Pantu. To iznenadi sve, jer nisu čuli da je bila veridba. Sadeka, ne bi gazda Aksentije kao starinski domaćin, ni dozvolio da se deca uzmu a da sve ne bude po protokolu. Ima njega jedinca i ‘oće da mu napravi tak’u svadbu da se o njoj priča ne samo u selu, nego i u čitavoj okolini. Da se pamti i priča kad je gazda Aksa ženio svog naslednika. I tako, svašta zvocale seoske alapače. Kako to da niko nije čuo za veridbu?

„Ta, ju, nije valjda…“ poče odma’ seoska torokuša Ikonija. Nije trebala ni da završi ono što je ‘tela da kaže, a ostale njene druge nastaviše da šire vest dalje i da svaka još nešto pridodaje. I tako, pukla bruka bez razloga. A deca se sama verila. Hteo Panta da iznenadi svoga babu. Ionako mu je stalno govorio da mu je vreme za ženidbu, da u tako veliku i bogatu kuću treba više društva za rad, a 'oće, kaže, da već bude i deda. Sve su mu komšije iako mnogo siromašnije, otkad već postale dede. Ta, nije on najgori čovek u selu niti se na Boga kamenjem bacao. Malo se, k’o, ljutio na svog derana što je tako uradio. Otkad je sveta i veka, znalo se da prvo ide veridba. Ovako, ispalo k’o da nije imao novaca da veridbu obavi. No, posle te male grdnje, bi mu ipak milo i već je počeo sa svojom Dostanom da razgovara o svadbi i o njenoj pripremi. Zna se, svadba mora da bude bogata, ta neće oni sad žaliti novaca za svog jedinca. A, mora se o njoj i pričati za duga vremena. Sreća zakucala i na nji'ova vrata!

Dogovorili se prijarelj Aksentije i prijatelj Relja da svadba bude tamo već s početka jeseni i oni pozivači na svadbu se već dali na posao. Njih nekoliko s mladoženjine strane, lepo obučeni, s ruzmarinom za šeširom, nose okićenu čuturu sa koje vise peškiri što su ih dobili od onih kod kojih su već bili. Jedan od njih prebacio torbu s ponudama preko leđa i tako idu „šorom“ i pevaju:

Čim završe s otom pesmom, a oni odmah započinju novu:

Sredoje razvlači onu njegovu ‘armuniku i kad dođu u avliju onog koga treba da pozivaju, zasvira iz sve snage „Svatovac“, a ukućani se ustrčali pred njih da ih dočekaju. Domaćin ih poziva unutra da ih nečim počasti, a oni k’o odbijaju i kažu da su kod njega došli da on nazdravi. Krstan mu pruža onu šarenu čuturu i govori:

„Pozdravio te gazda Aksentije. Ženi Pantu pa te poziva da mu dođeš ondak i ondak“.

Domaćin se prekrsti pa otpije i sve briše brkove rukavom i daje čuturu svojoj sosi da je zakiti s peškirom. A o pojas mu samo landara onaj veliki ključ od podruma, da se vidi da je on gazda u tom domaćinstvu. A kada bude sinu predavao starešinstvo, daće mu i taj ključ.

Pozivači žure dalje da stignu i kod ostalih čak u one druge šorove koji se nalaze na drugi kraj sela. Opet se na izlasku začuje Sredojina ‘armunika, a momci pevaju:

E, isto tako je bilo i kod Relje Saboljeva, s otom razlikom, što tamo u svatove pozivaju Čarnine drugarice. Sara nosi onu ukrašenu čuturu, a Velinka i Despina torbicu. Istina, nemaju ‘armunikaša da ih prati, ali zato mladina drugarica Anka uzela gitaru u ruke pa tambura a devojke pevaju.

Kad, opet, odu kod drugih da ih pozivaju u svadbu njihove drugarice Čarne, opet bruji gitara, al’ sadeka pevaju drugu pesmu:

Sve su one vesele i samo se kikoću i zadirkuju one devojke na koje usput naiđu, da je vreme da se i kod njih peva o dilberu. Ala vreme leti! Sve se više bliži dan velike svadbe. Nema tu šta, obadve kuće gazdinske, i ne sme ništa da oku izmakne ni budućem svekru Aksentiju Stojinu, a ni tastu Relji Saboljevu. Kum će biti još iz starog kumstva, Bogdan Rajin, stari svat Miša Mikin, a dever, mladoženjin brat od strica Toša Stojin. Zna se odavnina da je kum glava svadbe i njegova se reč tu najvećma poštuje jer on brine o svemu dok ne preda mladu deveru. A starojkova se sluša da se sva kumova naređenja uvaže. Znači, kum je ovde zakonodavna, a starojko izvršna vlast. I deverov posao se zna, da se pobrine za venac i šlajer. Ta, ju, Bože, umalo da zboravimo i na ulogu onoga koga zovu žarač i koji ima najgori posao. Da svima na svadbi pokaže i glasno kaže ko je šta od svata doneo za poklon. Pa, de, da se tudeka neko osramoti pa da celo selo posle priča o njemu kako je cicija. Ta uloga žarača, pripala je Stevi Drotošu. Već ga svi poznaju da sve zna o svakom u selu, da je vešt da nekoga i osramoti, al’ sve to kao u šali da ispadne.

Bogami, dan za danom, i dođe i poslednje momačko veče, kad se mladoženja rastaje od raspojasane mladosti i momkovanja. Svi pozvani momci dobro natežu iz onih fićoka i olbi, a Panta najvećma. Pevaju momci i kere se, a mladoženja malo peva, a malo mu dođe i da zaplače. Nikad više kao dosad. Cijuče ona struna na Pajinom ćemanetu, a Ćira samo duma u svoj begeš.

Kod Relje Saboljeva još gore. Skupile se sve Čarnine drugarice da proslave njeno devojačko veče, ali su tu još i mati Dostana, strine, ujne, tetke i ko zna ko još od ženske rodbine. Neke udarile pa samo plaču što im Čarna sutra odlazi, ali su budućoj mladi ponajgore one ženturače od roda, koje, kao iskusne u svemu, sve klepeću Čarni kako da se ponaša kad u novi dom svoj uđe, kako pred ulazak u crkvu, kako na samom venčanju, kako da se što više svidi i đuvegiji i njegovima.
Sutradan, odmah zorom, dok ni petao još nije kukuriknuo, gura Melanija laktom svoga gosu Aksentija da se diže iz kreveta. Došao i taj dan, da se već jedared obuče u paradno odelo koje je čuvao za taj dan. A i on se odmah digao i ustrčao. Te traži da mu donesu onu belu košulju, i veš, i čakšire, i reklu, i gospodske cipele, ali nigde da nađu šešir. Kao da je u zemlju propao. A on samo psuje onako banatski. Neko od dođoša čisto da napravi štimung, zapeva:

„Blago nama evo našeg kuma“, ili,

„Nosi kuma gaćice na gumu“.

U kući Relje Saboljeva svi se dali na posao, ali najvećma oko njega. A on viče na sav ženski rod u kući, kao da su mu one šta skrivile. „Pokazaću ja vama svima ko je gazda u ovoj kući, samo da se sve ovo svrši!“ A tamo, u onoj prednjoj sobi, spuštene šalukatre na prozore jer lepu Čarnu oblače mati, tetka, strina, a to niko ne sme da gleda. To se zove „ubrađivanje nove mlade“. Pa im se jezici odrešili i samo klepeću i daju savete njihovoj Čarni. Da se dete tamo ne obruka. Usput i pevaju pesme:

„Doleti beli cvetak iz vedra neba“,

„Kad pođeš, Smiljo, u svetu crkvu“ i slične.

Al’, eto ti, već se izdaleka čuje muzika, pesma i podvriskivanje. To mladoženjini dolaze po mladu. Pevaju pesmu

Odmah za njom ide svatovac: “Svatovi uranili put izgubili.

Devojka sreće i rukom maše:

Tek sad se svi ustrče. Kapija je već odavno okićena i širom otvorena, na pendžerima upleteno cveće. Izlazi domaćin Relja sa svojom Dostanom tamo pred kapiju, da mile goste uvede unutra. Tu se cmaču, rukuju i pitaju za zdravlje, a Sredoje ‘armunikaš zapeva:

Kad konačno uđu u veliku sobu, deverko Toša traži snajku. Oni, šale radi, izvode nekog muškarca preobučenog u žensku odeću sa nekim kao šlajerom na glavi, a našminkali ga i narumenili da ga rođena žena ne bi poznala.
Toša viče iz sveg glasa da to nije njegova snajka, već traži onu pravu. I, poče da je traži, gde su je sakrili. Kad otvori vrata susedne prostorije, tamo deveruše čuvaju uparađenu Čarnu, a on bi odmah da je izvede. Isprsi se mladin brat Joca da zaštiti svoju seju i kaže kako mlada mora da se otkupi. Tu se Toša odmah hvata za nabrekli šlajpik pa sve vadi one najsitnije novčanice. A svi viču da je to malo i da oni njihovu Čarnu ne daju za takvu siću. Raširi Toša malo više onaj šlajpik i isprsi se pošteno. ‘Armunikaš zapeva onu:

„Izvedi, brale, seju za ruku“…

A odmah zatim:

Čuju se i podvikivanja starijih žena:

I tek ondak, Čarni prikače venac i nju preuze dever i sa njom polazi da sednu u kola i da idu sada njenoj drugoj kući. U stvari, neće odmah kući, nego najpre u crkvu. Ore se portom izmešani glasovi i pesma:


Kad tamo, puna porta naroda. Stariji ulaze, a ona deca ostadoše napolje da čekaju kuma. Napuni se crkva narodom i čim se Čarna pojavi, svi se okrenu da vide mladu. Ne možeš disati od onolika sveta i mirisa tamjana i sveća. Čarna malo pognula glavu kako i priliči smernoj devojci, a i neprijatno joj da su sve oči baš u nju uprte.

Panta stao pred oltar, sa desne strane carskih dveri pa drži dve sveće ukrašene srpskom trobojkom. Iza njega kum Bogdan. Čarna i starojko su na levoj strani. Za vreme obručenja, dok su prilazili svešteniku, očepi malko Panta Čarninu cipelu, tek da pokaže ko će biti glavni ukući. Tu, odmah nasred crkve, na manjem stolu, bio čirak sa dve sveće, Evanđelje, dve krune, čaša s crnim vinom i marama. Kumovi uzimaju sveće, a pop Sreda mladencima vezuje ruke. Pođu oni onda oko stola, gospo’n popa ispred, mladenci onako s krunama na glavama i s vezanim rukama za njim, pa kumovi sa svećama. I tako tri puta a popa peva ono „na mnogaja leta“. Posle im odreši ruke i prinese im ustima čašu s vinom da malko srknu.

Tek sad počnu da se tiskaju iz njih pogotovo devojke, jer koja uhvati venac, udaće se te godine. Pri izlasku iz crkve, zasviraju:

„Kume, izgore ti kesa“…, a on sve baca one sitne metalne novce i dečurlija se gura da što više nakupi. Kažu da su to srećni novci.

Čitava ta povorka od svatova kreće se ka mladinom novom domu, a tamo sve friško okrečeno, kapija ukrašena i širom otvorena. Čitavo dvorište popločano onom crvenom ciglom, što i priliči tako bogatoj paorskoj kući. Vode mladu, ali pre nego što će stupiti svojom nogom u dvorište, metli drveno korito do pola napunjenog vodom. Pružaju joj u ruke muško dete „nakonče“ da ga prenese. Pa joj dadnu neko rešeto da ga baci na krov kuće i tako je puste unutra.
Onda ‘armunikaš Sredoje zasvira a svi ga prate:


Odmah za njom nastave dalje:


U velikoj sobi, mladence smestili ispod ikone, a kuma do Pante, starojka do mlade. Dever je preko puta mladenaca, a onda ostali. Astali prepuni. A tamo, Bogo moj dragi, samo ptičijeg mleka što nema. Trešti muzika. Ima tu one prave malo jače ali bistre supe od mnogo fela živine, pa raznog pečenja, i vrućeg i hladnog. O kolačima da i ne divanimo. Ustrčali se oni što opslužuju goste, pa samo pitaju šta ko izvoli za piće pa im sipaju. Čuje se tako zdravo jako kako srču supu, valda čak i na sokak.

Neko poče da lupa kašikom o tanjir i zove kuma da održi zdravicu. I on odma počne s onim:

„Da Bog da, da se ovde okupimo i dogodine na krštenju“, a neko već diže uvis kolevku.

Odmah za kumom, pozdravi svoje goste i stari domaćin kuće gazda Aksentije. Diže čašu i najpre nazdravi deci njihovoj a posle se zahvali svima što su došli na veselje.

Mladenci otišli u onu gostinsku sobu da se slikaju s onima koji hoće da imaju uspomenu od njih.

Tek, eto ti najednom Steve Drotoša koji namah poče uz šalu s prikazivanjem donetih darova. Bogami, znao i da osramoti one koji su tek neku sitnicu doneli. A oni čak tamo s one strane astala zdravo glasno viču da je to za nauk mladencima da štede, a ne zaoto što oni nemaju novaca za veći poklon.

Dok se drugi još bore sa jelom i pićem, neki već ustaju i idu do mlade da je zovu na igru. E, to je moralo da se plati. I, kako su već čekali u red da dođu do mlade, već se vidilo da će Čarna sakupiti dosta novaca.

A već u kasnu noć, mnogi počeli da se teturajući razilaze. I, opet se odnekuda pojavi Steva Drotoš koji hoće da podseti kuma da kaže svima da je došlo vreme da se raziđu i naređuje ‘armunikašu da svira onu:


Na kraju, kad se svi počnu dizati, zasvira Sredoje „Rastanak“ pred vratima sobe gde su već otišli mladenci. Da i oni znaju šta im je raditi.

Tamo, već u avliji, hoće kum da pokaže da je još uvek glavni, zakera da mu sve do avlijskih vrata ređaju stolicu po stolicu da ima gde da stane. Pa, tek zakorači, a vrati se na pređašnju stolicu. I furtom nešto traži da svi trče oko njega.

Dođu konačno i do sokaka i kum siđe sa stolice. Krenu i on polako kući sa svojom vernom drugom Nevenkom. Završi se i to.

(Iz moje osme, poslednje knjige priča i zapisa „Poslednji ples“)
Vojislav Ananić