Naša moralka kroz vekove

Iako živimo u vremenu globalizacije i evropskih integracija, u kom je u planu nestajanje nacionalnih država, svi narodi, pa tako i srpski, uglavnom će zadržati svoje moralne norme koje je vekovima u sebe ugrađivao. Napokon, svaki narod u svojim genima nosi individualne kulture i tradicije, religiju i spremnost ili nespremnost ka međusobnoj toleranciji.

Narodna religija sa svojim mitovima i legendama, iznova privlači istraživače, jer se upravo u njima karakterišu osećanja, moral, nada u spas svakog naroda. I sam Vuk Karadžić je bio mišljenja da narod kao individuu obeležavaju jezik, vera i običaji.

I danas, posle toliko vekova, srpskog čoveka krase ideje Save Nemanjića kao što su sloboda, pravda, istina i ljubav jednaka za sve. Još je Sava tvrdio da srpski narod mora biti svestan da je on za ZAPAD ISTOK, a za ISTOK ZAPAD i da će trajno trpeti udarce sa obe strane. Npr. samo zbog svoga pravoslavlja, odvajkada je trn u oku i Vatikanu i Evropi, pa i celom katoličko – muslimanskiom svetu. Između ostalog, zbog toga je i Srpska crkva morala stalno da uzmiče i pred Turcima, Mlecima, Austrougarima... I pored Savine maksime «Brat je mio koje vere bio» pa sve do skorašnjih poruka srpskog patrijarha Pavla da je bolje da srpski narod nestane, nego da «ogreši dušu» o druge narode, Srbi su vekovima bili podvrgavani progonima i genocidu. Baš su osnovna područja Savinog humanističkog i socijalnog zakonodavstva: zaštita bolesnih i starih, nemoćnih i ugroženih, hromih i nemih... Njegov NOMOKANON neguje visoku svest o obavezama roditelja i dece, žene kao supruge i majke... On nalaže i human odnos prema strancima i zarobljenicima. Taj humanistički sadržaj NOMOKANONA je prenet i u Dušanov ZAKONIK, čime su udareni temelji Srpske Crkve i države, a narodna zajednica je uzdignuta iz patrijarhalno – plemenske u pravnu državu. Time su Srbi, još tada, uvedeni u evropsku civilizaciju i kulturu. Na Atosu su se dva veka pre Sorbone pisale i prepisivale knjige. Sava je bio «prvi moralni tvorac sadašnjeg srpstva». On je bio i ostao ključna ličnost u formiranju duhovnog identiteta srpskog naroda. Njegova moralna načela postala su i pravila života i ocenjivanja svih vrednosti sveta. Savina MORALKA je bila usmerena protiv nasilja, pohlepe, hedonizma, ugnjetavanja, sa hrišćanskim normama jednakosti i bratstva među ljudima i narodima. Dva su osnovna obeležja hrišćanske etike: a) neograničena ljubav, koja u svoj zagrljaj prima i neprijatelja, i, b) etika istinske slobode. Sa gordošću, bori se smirenošću; sa grubošću, bori se krotkošću; sa mržnjom, bori se ljubavlju; sa uvredom, bori se praštanjem; sa kletvom, bori se molitvom. To je put pobede nad svima.
Poraz na Kosovu 1389. god. za Srbe je značio pravu tragediju. Crkvena književnost je uzrok toj tragediji videla u gresima naroda i vođa, a narodno predanje u neslozi velikaša, u izdaji i razjedinjenosti.

Srpska narodna epska poezija nije se mnogo zadržavala na srpskim POBEDAMA u vreme DUŠANOVIH osvajanja i o tome N E M A N I J E D N E P E S M E, ali je zato Kosovska legenda ostavila «nebeske sfere» duhovnosti u liku M. Obilića, Kosovke Devojke, M. Kraljevića, Majke Jugovića ... U njima je narodni pesnik video i spremnost na žrtvu za više duhovne vrednosti kao što su rodoljublje, pravda, istina, humanost ... Tako je održavan vekovni duh slobodarstva i nepokoravanja tuđinu i svetosavsko – kosovski pogled na svet.

Cela srpska narodna pesma nosi u sebi panhumao obeležje. Robujući vekovima pod Turcima, narodni pesnik NIKAD NIJE U DUŠMANINU POGAZIO ČOVEKA I LjUDSKOST. Tako Marko Kraljević i nad mrtvim Musom priznaje da je Musa veći junak od njega. Ali zato, tim priznanjem, Marko je bolji čovek od Muse. Pun je najviše čovečnosti i trenutak kad Banović Strahinja daje oprost svojoj nevernoj ženi. Isto to i kad Momčilo pobeđuje Vukašina, ali mu ipak namenjuje sestru za ženu. Sve je to DUBOKA FILOZOFIJA OPRAŠTANjA. Banović Strahinja izrasta u narodnoj pesmi u tip srednjevekovnog viteza, Kraljević Marko u balkanskog tipa junaštva i pravednika, a Car Lazar u tip narodnog svetitelja. On je centralna ličnost celoga Kosovskog epa. Bitka na Kosovu nije više samo borba za slobodu nego bitka za carstvo nebesko ili zemaljsko. Knez je odabrao pogibiju i mučeništvo potvrdivši odgovor našeg naroda da sloboda izbora ističe iz pravde i iz MORALA. Iako je Lazar preklinjao sve da dođu i pomognu za krst časni i za slobodu, znao je da njegov put vodi ispaštanju i smrti.

Večera uoči Kosovske bitke podseća na TAJNU VEČERU. Ista je simbolična gozba baš uoči propasti, isto je i poslednje nazdravljanje Hrista i Lazara. Isto je i mistično pričešće nad glavom sutrašnjeg izdajnika.

U pesmi kada Marko deli pravdu nakon deobe carstva Dušanovog, Marko je glasnik istine, a majka Jevrosima pravednosti. Marka brani nevidljivi anđeo na vratima crkve koja se sklopiše za njim i primaju u sebe mač rasrđenog oca.

U našoj narodnoj poeziji Majci Jugovića se iz ramena razvijaju dva ogromna labudija krila i sa njima preleće do Kosova. U njenom liku ima neke srodnosti sa MATEROM BOŽJOM, a njen bol sa bolom hrišćanske PIJETE.

U mnogim pesmama opevano je zidanje zadužbina. Tako npr. Sv. Sava brani svoga roditelja, da narodni kapital nije proćerdao. Naš narod je podižući mnoge zadužbine sagorevao u želji da iza sebe ostavi viđeni trag svome potomstvu. Radnici su u tim zidanjima naših svetinja smatrani kao i ostala čeljad u dvoru, a o njima su se brinule i ručak im donosile ne sluškinje, no gospođe, što kazuje da se nisu ogrešile o domaćinsku pristojnost.

Istorija se ne ponavlja, kao što se neće ponoviti ni vreme Kraljevića Marka kao oličenja celog našeg naroda. Ali svest o istini koja je naše potomke oduševljavala za ČOVEČANSKO U SEBI, ta svest će oživljavati čak i naše potomke. Taj osećaj da je čovek čoveku najviša tajna, nalazi se u čudnoj duši SRPSKE RASE, kao biserna školjka na dnu okeana. Ali kada se raskopaju ostaci ropstva, sinuće biser, rodiće se LEPOTA kojom će se VEČNOST zagrliti.

Srpski čovek je najblje prikazan u pisanju Jovana Cvijića. Taj čovek obično ne priznaje nikog iznad sebe i skoro uvek hoće da se njegovo mišljenje izdvoji i ostvari. On je slobodoljubiv po cenu života i obično se protivi svakoj globalnijoj društvenoj organizaciji, a naročito ako je nametnuta od stranaca. To ih i čini teškim za organizovani život i stvaranje države jer je svaki pojedinac želeo da je skroji po svojoj zamisli. Srbi su hrabri i spremni na žrtvu za zajednicu, ali i humani i neosvetoljubivi, sa spremnošću na olako praštanje i neprijateljima. Još od davnina Srbe krase osobine gostoprimljivosti, dobrih postupaka prema zarobljenicima, a srpske žene su simbol čestitosti i odanosti porodici. Srpski narod ceni naročito istorijske ličnosti (Marko Kraljević, Rade Oblačić, Knez Miloš ...) koji ga u najtežim trenucima ne ostavljaju, već sa njim dele i dobro i zlo. U mentalitetu srpskog naroda je da je srpski čovek spreman pre da gine kad zatreba, nego da u miru stvara svoju civilizaciju i kulturu. Navikli su da žive u zajednici sa drugima, tako da danas npr. u Srbiji živi trećina stanovnika koji nisu Srbi, koji su pripadnici i drugih konfesija. Inače, Srbi su skloni asimilaciji, tako da je danas mnogo više bosansko - hercegovačkih muslimana srpskog, a ne hrvatskog porekla. Srbi su se brzo utopili i među Mađare i Rumune za vreme Austrougarske (gde ih je bilo preko milion).

U one teže mane kod Srba spadaju podmitljivost, prevare, neodrživost date reči, lična netrpeljivost, neodgovornost, javašluk i neorganizovanost.

Naš je narod sam prihvatio da čuva ideju Evrope pred strahovitom navalom Azijata. Mogao je i on da postupi drugačije, ali je primio da BUDE BRANITELj te iste civilizacije za kojom je iz istog razloga i zaostao. Mnogi ga i danas smatraju nekulturnim, iako je svojim duhom i svojim moralom i viteštvom branio i hrišćanstvo i evropsku civilizaciju. «Oduševljenje za svoj narod je divna vrlina, ali kad to oduševljenje pređe u šovinizam, onda od vrline postaje strast, a strast je porok». – 1.

Od rimskog doba do skorašnjih dana, na Balkanskom poluostrvu ni jedan narod, vera, jezik ... nisu uspeli da ostvare prevlast nad svim ostalim. «Nesloga balkanskih naroda uvek je dovodila na poluostrvo neku tuđu silu i tuđeg osvajača». – 2.

Rimsko Carstvo je propalo «kada su građanske vrline skoro sasvim nestale»(-3), a pojavile se korupcija i razvratan život.

«Prošlost je vodilja budućnosti svakome pametnom i razboritom čovjeku ... Narodi, makar kako bili silni i veliki, umru i nestaju, čim izgube svoj ponos, čim zanemare i zaborave svoju prošlost, svoju – narodnu povjesnicu ... I kako će drugi svijet znati za Srbina, ako Srbin sam za se ne zna i sam na se zaboravlja. I po čemu će nas tuđin voljeti i poštovati, ako se mi sami ne volimo i ne poštujemo?» - 4.

«Da bismo se mogli ODRŽATI, moramo SAČUVATI i budućim našim pokolenjima ZAVET OSTAVITI da i ona sačuvaju to što nam je najsvetije i najdragocenije – blago koje nam je od naših predaka ostalo, a roditelji NAMA predadoše i u dužnost staviše da i mi svojim mlađim predamo – a to je :

1. VERA
2. IME
3. NARODNOST
4. TRADICIJA
5. MATERNjI JEZIK!

Za ovo su se naši preci vekovima borili, patili i stradali, da bi se održali. I pod tuđinom, stolećima su prinosili svoje žrtve za sve to i SLOBODU!» - 5.

---

Citati br. 1, 2 i 3 su iz knjige Filozofija istorije kod Srba, od Andrije Stojkovića, IP «Zavet»,Beograd, 2002, strane: 209, 296. i 318, a citati pod brojem 4, Kratka povjesnica Srba od Sime Lukina Lazića, Zagreb 1894; Beograd 2000, str. 3, 4, 5, dok je citat pod brojem 5, sa zadnje strane omota knjige ISTORIJA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U AMERICI I KANADI 1891 – 1941, izdanje «Kalenića», izdavačke ustanove Eparhije šumadijske SPC, Kragujevac, 1994, napisao SAVA, episkop šumadijski, a povodom osvećenja Crkve Ravanice u Detroitu, 17. juna 1934. godine.

Uz navedeno, za tekst su korišćene i knjige:
1. Kulturna misija Slovena, Miloš Đurić, Srpski književni glasnik, knjiga 11, broj 7 i 8; 1. april 1924.
2. Narodna reč i genije hrišćanstva, Rastko Petrović, Srpski književni glasnik, knjiga 13, broj 7; 1. decembar 1924. i broj 8; 16. decembar 1924.

Priredio: Vojislav Ananić