Moralni kodeksi nekad i sad

Ko je taj ko donosi moralne norme u ponašanju ljudi jednog naroda? Ko ih formira? Ko ih sprovodi? Ko o njima vodi brigu? To su samo neka od pitanja, vrlo bitnih za jedan narod i sistem u kom on živi. Pogotovo kad te nepisane norme počinju da blede, a društvo zapada u sve veće nevolje.

U odgovoru na ta pitanja, uvek se polazi od ćelije svakog društva, od porodice. Oduvek su naše majke i očevi bili ti koji su nas samo dobrome učili, koji su od nas formirali ličnosti. Zatim su tu crkva i škola sa svojim sistemom vaspitanja, a na kraju i sudstvo, da nas vrati na pravi put ako negde zalutamo. Vrlo je interesantna tvrdnja da su deca bila bolje vaspitana u ona starinska vremena, kada se živelo i teže i u većoj oskudici. Kako to i zbog čega? Normalno je da se očekuje obrnuto, da u uređenijem društvu deca imaju prilike da više saznaju, da budu kulturnija u svome ophođenju i prema svojim roditeljima, i prema drugarima, prema samima sebi. Ali, svedoci smo toga da je među maloletnicima sve prisutniji neki vid kriminala, droga, pušenje, alkohol. Jednostavno, u svojoj trci za zaradom, ispustili smo decu iz ruku. Većina će to pravdati sve težim preživljavanjem, kada roditelji nemaju ni vremena a ni želje da se svakodnevno uključe u rad i brigu o svojoj deci. A nekad?

Je li i onda bilo teškoća u životu? Svakako da jeste, ali su zato bile tu naše majke da nas usmeravaju i lepom vaspitanju, i poštovanju i roditelja i starijih.

Imali smo nekada i naše očeve, kojima je bez obzira na stepen obrazovanja bila sveta dužnost da nas nauče da ne lažemo i ne krademo, da volimo i poštujemo novac zarađen našim trudom, da poštujemo starije, da branimo čast i obraz naših sestara. Imali smo i naše majke sa svojom plemenitom i svetiteljskom blagošću u glasu koji nas je zanosio još u kolevci. One su nam otvarale srca samo za ljubav prema svim stvorenjima i stvarima. Učile nas sveopraštanju i napajale nas vrlinama časti. Imali smo majke koje su u nas unosile veru u pobedu dobrog i pravednog. Da preživimo sve ono što smo preživeli, mogli smo samo zato što smo bili vaspitani u veri, što smo u srcima imali Boga koga nismo zaboravljali ni onda kad su nam se mutile oči i mračio razum, kada je iz nas zračilo baš ono majčinsko milosrđe. U odbrani otadžbine, kada se moralo i ubijati radi odbrane, majke su nas učile da ne budemo krvoloci. One u nama čak nisu ni ubrizgale mržnju prema neprijatelju, učile su nas da je mio brat svake vere, i da praštamo. I zato smo bili i trpeljivi i velikodušni kad god se to moglo. Zahvaljujući majkama, mi smo mogli da ostanemo ljudi i u strašnim i bezumnim momentima.

Ta duhovna snaga i veličina naše starinske žene i jeste u tome jer je sav svoj život, sa svom svojom istrajnošću, posvetila staranju da nam pokaže prave zadatke i konstituiše našu moralnu svest, da smo i pored sve krvave lomljave ostali ljudi. Te čudne žene, po nekad strašne u svojoj muškoj odvažnosti, nikad nisu poznale nesreće iz kojih ne bi videle izlaza, niti su se uplašile od propasti. I kad su im muževi kojima su bile verne do svoje smrti, ponekad gubili imanje na kocki, one su slale te očeve sa decom na jutrenje, sa verom da nema toga izgubljenog što se ne može obnoviti i povratiti. Te gvozdene žene i pored sve brutalnosti našeg čoveka, nikad se nisu potužile. U ovim ženama što su čudno starile posle prvoga deteta, bilo je nečega zadivljujućeg po snazi i smislu osećanja svog poziva na zemlji. „Zar igde ima ravnoga primera naše žene, one samohrane majke što je, ostajući rano bez muža i ne misleći nikad više na preudaju, nezbrinuta, bez ičije pomoći, samo sama i po cenu smrtnih naprezanja, uspevala da podiže one jadne, iza oca zaostale crve, i to do visine građana, do ljudi, čijim se razvijenim i divno odnegovanim pojmovima visokih građanskih dužnosti često zavidilo i od onih kojima očinsko staranje nikad nije nedostajalo“ (str. 123). One su najlepšu radost života, najlepše i nedostižne doživljaje umele da daju onima koje su rađale i podizale u najcrnjim mukama i bolovima svoga života. To je ona velika majka, što je bila i otac i majka, majka pored koje se odsustvo očevo skoro nikad nije ni osećalo.

Naš moral mi dugujemo pre svega, našim majkama, onim neiskazano jakim ženama što ih ne poznaju druge žene sveta. Njihov užas i od same grešne pomisli, kud i kamo je veći od onoga što ga danas osećaju njihove unuke. Ništa teže ne pada čoveku, kad vide da ih danas zaboravljaju oni koje su krvavo podizali i koji su zaboravili na svoj dug priznanja koji se od njih očekivao. I zato ipak, setimo se tih naših majki, velikih i junačkih žena staroga kova.

Danas, što se društvo više civilizuje, brak je kao institucija sve labaviji. Niko nikoga neće da trpi, prezasite se jedni drugih i pre vremena, rastaju se po nekoliko puta i u nove veze stupaju. Po običaju, rodi se iz tih veza i po koje dete. I ono tada strada najviše. I tata nađe novu „mamu“, i mama nađe novog „tatu“. A deca rascepana. Na koju stranu da pređu? Kome da poklone i svoje nevino srce i ljubav? Ko njima da pruži pravi savet, kao što su nekad naše patrijarhalne majke davale nama? Zato se deca baš iz takvih rasturenih brakova i odaju ulici da ih vaspita i postaju najpre sitni kriminalci, a kasnije sve okrutniji. Za čas sevne nož u njihovim rukama, ne retko vade i vatreno oružje. Zatvori su prepuni. I tek tamo prolaze kroz njihovu školu pa kad se nađu na slobodi, bivaju gori nego kad su smešteni u takve institucije na prevaspitanje. Šta očekivati od takvih mladih ljudi? Kakvi bi oni bili roditelji i kako bi svoju decu vaspitavali?

I pored svih nastojanja i želja u savremenom dobu da deci obezbedimo i više nego što im treba, ona nam postaju sve nevaspitanija, nekulturnija. Kažu da ih mi „matorci“ ne razumemo, da svako vreme nosi svoje breme, da smo i mi bili takvi kad smo bili mladi. A nismo. Uzalud ih kompjuterizujemo i učimo mnogim nebitnim činjenicama, kad im nismo pružili ono osnovno, najbitnije. Na kraju, detetu se ne valja ispuniti ni svaka njegova želja, svaki prohtev. Ne smemo ga odmalena navikavati da je u životu sve tako lagodno. Naprotiv, treba mu ponekad i dozvoliti da se malo i pomuči za nešto, da samo vidi i oseti kako je život i surov i tegoban. Ako to na vreme ne shvati, dete će zastati pred prvom preprekom, pred prvim životnim problemom i, pokleknuće jer samo neće videti izlaza iz nevolje. Zato valjda tamo u tim razvijenijim zemljama, na primer Skandinavije, od malena uče decu kako se živi, a za vreme raspusta ih ne šalju samo na letovanje, nego rade i po benzinskim pumpama, prodaju novine... Spremaju ih da se vrlo rano odviknu od roditeljske brige i staranja, da se osamostale. A ne kao kod nas, da deca sa svojom decom, još dugo žive u roditeljskim kućama. Istina, često i zbog toga što ne mogu sebi da kupe stanove na vreme. Ali, zato niko neće van Beograda, Novog Sada, Niša. Kuće njihovih baka i deka, često ostaju prazne u nekim selima sa katancem na vratima, sa zaparloženim dvorištima i žbunjem do ramena. U stvari, mladež nam se odvikla od rada. Lakše je kad se dobije i od jednih i  od drugih roditelja. A za kasnije? Snaći će se već.
Eto u čemu je bila i veličina i značaj naših starinskih majki. Bar su decu na put izvodile i naučile ih da žive od svog poštenog rada. Sve što je tuđe, nema slast svojega.

(U tekstu sam se služio i prilogom Dragiše Vasića „Žena staroga kova“, objavljenom u „Srpskom književnom glasniku“, knjiga 11, broj 2 - 16. januara 1924).
                                                                    
Priredio: Vojislav Ananić