Na saboru

U našem narodu se oduvek negovala tradicija sa svim svojim običajima. I u onim teškim vremenima, ljudi se okupljali, družili, slavili i tugovali, gledali se i zaljubljivali, znali da uživaju u jelu i da bekrijaju uz muziku.

Sve do skorašnjih dana, održavali se u određenim danima i vašari i sabori, a sad u novije vreme skoro svako mesto ima neko svoje obeležje: ili gusanijadu, ili takmičenje u tucanju jajima, ili slaninijadu, ili kobasicijadu, ili paprikašijadu, ili roštiljijadu, kupusijadu... Tek, u narodu nikad nije nedostajalo one maštovitosti da nešto smisle i izmisle, da se druže i provesele.

U Vojvodini su vazda bili čuveni vašari, od onih na severu, u Senti, pa sve do onih na jugu, u Rumi i Debeljači. Najavljivali ih na svakom ćošku ili trgu mesni dobošari, uz one prve reči: “Daje se na znanje...“. Nije se tu okupljao silan narod samo zabave radi. Iznosili ljudi šta imaju da prodaju i od marve i ostalih svojih samoukih rukotvorina. Poslastičari kolače u obliku srdašca, sa ogledalcem u njemu, za zaljubljene momke i devojke, a i ostale slatkiše. Drugi su na tezgama poređali razne papuče i opanke, a opremu za stoku, kojekakvu gvožđuriju ili drvenariju, ređali bi na golu zemlju. Neizostavni su bili i ringišpili i automobili za decu i onu malo veću mladež. Uglavnom, najviše se samo šetalo, razgledalo i merkalo, a oni koji bi napravili dobar pazar, zaglavili bi pod šatrom nekog ugostitelja i sebi oduška davali uz jelo i piće. Malo veći bećari, zvali bi i muziku i pevačicu da im do stola dođu. Trošilo se tada i više nego što bi trebalo i nabrekli buđelari i šlajpici začas su se tanjili i prazni bivali. U toj ravnici se i danas u ponekim selima održavaju kranovi, odnosno okupljanja povodom crkvenih slava toga mesta.

Čim se pređu Sava i Dunav, pored panađura ili vašara ponegde, kao u Šapcu na primer, negovali se sabori, tradicionalna narodna okupljanja, pogotovo u istočnoj Srbiji, od Negotina do Kruševca, a i južnije. Oni su bili obično u nekoj crkvenoj porti ili na nekom većem mesnom trgu. Sjati se tu tušta i tma, glava da te zaboli od tolike gužve i muzike. Nekada, oni imućniji, sedali u okićen fijaker, a zvončići na besnim ajgirima samo zvoncali, valjda da bi privukli pažnju devojaka na njihove vlasnike. Danas je sve manje fijakera, a devojke više gledaju u nalickane mercedese i ostale lepotane. A kad momak vozi takav auto, onda je i on sigurno dobra prilika. Šta da se radi? Nekada su roditelji udavali i ženili svoju decu, često i na neviđeno, a danas bogami, devojke samo u četvorotoškaše gledaju. Pa tek onda, u momka. Ima i danas takvih, koji ne gledaju ni u fijaker ni u auto, nego samo u svoje izabranike, ali, tih slučajeva je sve manje. Još je manje da se momak i devojka zabavljaju godinama pa se tek onda uzmu. A kako li je nekad bilo, kad se samo setim!

Još pre pededesetak godina, u vreme kad sam bio momak u najboljim godinama i student, sa cimerom sam bio na jednom saboru u Ćićevcu. Meni je bilo vrlo čudno kad sam ugledao kako devojke šetaju a niske dukata, i onih velikih i malih, i Franjinih i Napoleonovih, im zveckaju oko vrata, ili poskakuju na bujnim grudima. To je ono prvo što mi je zapalo za oko. A znalo se da se devojke time, pored lepote svoje, momcima pokazuju. Ona koja ima više dukata oko vrata, ta je bogatija udavača. No, ni jedna od tih devojaka nije šetala tek tako a da je niko od njenih ne prati. Brat ili otac, ponekad i više njih od svojte. A kad neki od momaka i priđe, znalo se gde se moglo šetati. Taman posla da se zađe u neki gustiš ili slepi sokak! Uveče, čim počne da pada noć i mrak da se spušta, devojke bi se povlačile svojim kućama pod budnim okom nekog svoga. Znale su one dobro to. Čak i da su tog dana na prvi pogled bile osvojene nečijim crnim okom, kući se moralo. Poštovao se i neki red i nepisano pravilo.

Drugi put sam bio na nekom saboru u Homolju. Tamo devojke još bogatije, niske dukata još veće. I tamo zalud svako ubeđivanje, pa ma koliko rečit da si, i vešt u osvajanju ženskih srca. Na kraju, kad ostaneš praznih šaka, prošetaš još malo, pogledaš ono što još viđao nisi. Čuje se muzika na sve strane, iz različitih instrumenata, a meni se dojmili njih nekoliko, koji u svirale od tikve duvaju. Svaka od tih tikvi nategača, i različite veličine i dužine, verovatno da bi pojedinačno, iz sebe ispuštala tonove različitih rezonanci. Muzikanti svi u narodnoj nošnji, tipičnoj za vlašku oblast ili za Srbiju uopšte. Svrati se i ovde u neku od šatri i naručuje jagnjeće ili praseće pečenje. A ražnji se vrte na sve strane. Svukud se oseća miris pečenja, ili roštilja i kobasica. U tim trenucima svako nađe sebi zadovoljstva i razonode. Zadovoljni su, pre svega, kafandžije i birtijaši jer će dobro zaraditi, a ne može se reći ni da su tužni oni koji krkaju pečenje i pivom se hlade.

Da li je u pitanju vašar ili sabor, svejedno. Njihov neizostavni elemenat i prizor su razni prosjaci, bogalji ili ne, sa nekim raštimovanim instrumentom i šeširom ili maramom pored sebe. Svi oni mole i prose koji dinar za svoju nesreću a za sreću onih koji daju bilo koliko. Tu su i nezaobilazne gatare koje traže svoje žrtve. Kao da su vidovite Vange, nude se da ti gledaju u dlan da ti predvide budućnost, i sreću, i zdravlje. One malo veštije hoće da ti karte otvore, u pasulj da ti gataju. Eto, svako se trudi da nešto zaradi na takvim skupovima. Samo oni mlađi i obesniji traže sebi razonode.

Tako nekad beše. Ima toga i danas još ponegde, ali sve ređe. Čisto sumnjam da bi u ovo vreme, neki roditelj pustio svoje dete sa niskom dukata da se šeta i momcima pokazuje. Sad čovek traži i druge mogućnosti za zaradu, a i prošla su vremena vašara i šatri. Živimo u nekom virtuelnom svetu, da ne zaostanemo za drugima. A koje je vreme bolje, to neka svako odluči, sam za sebe.

Vojislav Ananić