Jesen na Tisi

Đura N. je „Tisino dete“. I roditelji mu imali neku staru vojvođansku kuću nabijaču, odmah tu skoro uz samu obalu. Nekada su taj deo Sente naseljavali obični ljudi, sirotinja. Ribari, seljaci, radnici.

A Tisa ranije redovno plavila baš taj deo našeg mirnog gradića. Obrušavali se zidovi, padale i čitave kuće, a sirotinja ih ponovo podizala. I tako godinama. Sve dok nije napravljen nasip na obe obale Tise. Ali, uskoro potom, nesta i toga siromašnog kvarta i tu se najpre dobro naspu peskom močvarni i vodoplavni tereni i ozidaju višespratnice. To je danas naselje „Pesak“, u kojem stanuje nekoliko hiljada Senćana. To naselje je po broju stanova i broju stanovnika u njima, čitavo jedno selo. Ima skoro sve od ustanova i prodavnica. Tu je danas preko pet stotina komfornih stanova sa centralnim grejanjem i sa svom infrastrukturom, a ono broji više od hiljadu i pet stotina žitelja. Ima u njemu zabavište, košarkaški teren, kej pored Tise za šetanje ili džogiranje, prodavnicu široke potrošnje, apoteku, mesaru, pekaru, menjačnicu u kojoj se mogu plaćati svi računi, u blizini su gradska bolnica i pravoslavno groblje. Ma, ima sve za sasvim normalan i uobičajen život građana.

Kad zbog izgradnje novog stambenog bloka otkupiše i njihovu staru kuću, Đura nikako nije hteo u novu zgradu, u stan. Navikao na dvorište i prostor, pa mu onih šezdesetak kvadratnih metara stana sličilo nekakvom kavezu. Mada bi tu imao i centalno grejanje, i savremeno kupatilo i ostale pogodnosti, on ipak kupi stariju kuću odmah tu, na ulasku u „Pesak“, ali blizu obale. Otkad zna za sebe, navikao da sluša šum i žubor Tise, urlike njenih vetrova pogotovo u jesen, da sa njom ratuje i po njoj ribari, da od je živi.

Tu se snabdevao i ogrevom za zimski period, privezivao uz čamac i poveća debla koja su Tisom plutala, pa ih onda približavao obali, tu osiguravao i posle sekao i u dvorište odnosio. Imao je tamo preko Tise i nešto zemlje, ali je najviše voleo da sedne u čamac, pljune u ruke i zahvati vesla, pa klizi polako rekom kud mu je volja. Imao je i motor za čamac, no, više je voleo da plovi uz pomoć svojih mišica i vesala.

Ako se baš pokatkad i otisnuo malo dalje ili je bio umoran, e, onda je upotrebljavao motor i tako kući brže dolazio. Ma, nije on nikad išao na Tisu tek onako, da je gleda.

Imao je on i prečih poslova. Obično je ribario. I to onako, krišom. Otkud mu para da plati skupe dozvole. I tako je kretao većinom noću, nekad kasno uveče, a češće u zoru. To je samo on znao na koja mesta u reci da postavi vrške ili gde da sa drugarem povuče mreže. Ulov, kako kad. Nekad je imao i sreće da napuni čitav čamac različitim vrstama ribe, a bilo je dana i kad se kući vraćao bez ulova. Jednostavno, riba nije „radila“. Žena mu onda pravila šale na njegov račun i govorila: „U mog Đure mokre gaće, za večeru ne zna šta će“.

On se tada ljutio, nešto joj samo nevoljno odgovarao i odbrecivao ružne reči. Kao da mu nije dosta njegove muke te noći. Dovoljno je samo i to da se sav skvasi, a kad je jesen, onda se i prehladi. Kostobolja ga zbog toga mučila već godinama. I, nešto je sve češće počinjao da šmrkće i kašljuca. Kad tako dođe umoran i prozebao kući, svi oko njega. Deca ga sjate pa samo traže pare. Te, treba im za ovo u školi, te za ono, pitaj Boga za šta sve ne. Njega niko ne pita ima li ili nema. Onda ipak, da bi se i nekako živelo, a i da bi udovoljio dečijim željama koliko je mogao, krene da raznosi ulovljenu ribu i da je prodaje. Imao je on svoja mesta gde su mu uvek otkupljivali ribu, jer je bila friška i kvalitetna. Obično je ribu nosio vlasnicima čardi i kafana, a oni su onda na njoj još više zarađivali praveći gostima čuvenu riblju čorbu, riblji paprikaš, pečenu ribu.

Po već ustaljenom običaju i navikama svojim, Đura je legao rano kad god je mogao, a budio se pre svitanja. Još ranije. I opet je već po hiljaditi put kretao ka svome čamcu i Tisi, odvezivao ga onako u mraku i odbacivao nakupljeno granje oko čamca, pa je sedao. I dok je čamac tiho klizio niz rečno strujanje, u sam osvit, Đura bi pripaljivao cigaretu, uvlačio ljut, opor dim duvana u sebe i blago posmatrao sve oko sebe. Ono, nije se još moglo mnogo šta ni videti. Samo je nazirao konture već dobro znanih predela i pogledavao u tamno nebo. Gore se skupili sve crni i tmasti oblaci, nagoveštavajući kišu toga dana.

U samu zoru, kad se koliko – toliko počelo razdanjivati, ugledao je gore jato divljih gusaka koje su u već ustaljenom redu letele ka jugu. Čuo je jasno njihov kliktaj. A sa drveća pored obeju obala reke, odzvanjao je mili poj i cvrkut svakakvih ptica. Nešto južnije niz tok reke, čuo se ujednačen ritam istih tonova. To je Đoka B. poranio i bućkom udarao o površinu reke, mameći iz dubina Tise poveće primerke somova.

Počela se spuštati i dosta gusta magluština, što je za jesenje doba, karakteristično za tisko priobalje. Osećao je oštre jutarnje mirise u svojim nozdrvama. Sa bačke strane u nos mu se uvlačio dim tek potpaljenog kazana. To neko peče rakiju. Malo dalje, opet na bačkoj strani, poranile vredne domaćice pa pripremaju zimnicu. Neka od njih peče papriku za ajvar, a odnekuda dopire i miris pekmeza od šljiva.

Cela se priroda budi. Jutarnja svežina još uvek traje. Sunce se rađa tamo negde daleko na istoku i kao da stvara privid nekih dalekih planina. Kao da se odslikavaju u reci njihovi vrhovi ili krošnje razgranatog drveća. U tome blagom žuboru Tise, stari alas u sebi oseti čežnju za tamo nekim starim danima i vremenima kad je bio mlad i zaljubljen. Tišina je vladala čitavim tokom, a kad bi se približio obali, kao da je čuo i razumeo priču svake travke. U tom predivnom osvitaju Sunca, kao da su se budili životni sokovi u svakom živom stvoru. Prisećao se i Đura svih svojih nekadašnjih strasti i prema reci, i prema životu, i prema ženama.

Jasno se sećao svih svojih drugara, kad su onako, u dokolici, sedeli na simsu Senćanskog keja i „utucavali“ slobodno vreme i dosadu. Znalo je tada da ih se tamo ispod jedne breze okupi i po njih dvadesetak. I onda nastanu šale na svačiji račun. Mnogi se i dalje hvalili svojom muškošću i sa zanosom pričali o ženama i njihovim čežnjivim pogledima, i igri u očima. Oni malo „trezveniji“ i realniji su govorili da ne „laprdaju“ svašta i predavali se ozbiljnijim temama. Penzionerskim mukama, boleštinama, politici... Sa dužnim poštovanjem, sećao se Đura i svojih sada već pomrlih drugara. Veselog Milašina, vickastog Dragutina, uvek ozbiljnog i pognutog Jovana, Stojana sa crvenkastim licem od rakije. Bilo je tu i vrsnih poznavalaca u šahu, u sportu, književnosti, u istoriji. Ma, svak’ je ponešto znao više od drugih, a onda su svi još uvek obogaćivali svoja saznanja iako su neki bili već u dubokoj starosti.

Đuru je sada sve više mučilo osećanje da stari, da gubi snagu, da ga mnogo šta ne interesuje. Pa i Tisa. U poslednje vreme je samo silazio i posmatrao je. Gledao, gledao tamo negde daleko i ko zna o čemu je tada razmišljao.

Vojislav Ananić