Dekine devojke

Eh, ide život. Prođoše tolike godine. Danas su to dve odrasle devojke, naše lepotice. Studiraju turizam u Novom Sadu. Ako Bog da, jednom ću i pradeda postati. Doživeću i to. Sad ostaju samo draga sećanja kako smo se igrali sa našim unukama, kako smo zarad njih, činili i nemoguće. A sve to samo da bismo ih učinili srećnim. Ma koji deda to sve ne bi radio?!

Naša velika radost i razonoda su naše unuke. Starija Miljana je nedavno napunila pet godina, a mlađa Jelena ušla u treću. Na putu je i unuče od sina. I ko može da poželi veće bogatstvo i sreću? Čak i onda kad nam nije dobro, u njima nalazimo i lek i snagu da uradimo i ono što smo mislili da ne možemo.

Moj Miljanče, kako sam ja od milošte nazivao stariju unuku, je bila već razumna devojčica. Ali, još uvek dete i volela je da joj se posvećuje sva pažnja. A Jelena? Pa, ona beše zaista mali vragolan. Stalno u pokretu i najčešće u svemu imitirala svoju stariju sestru. Kroz taj period prolazi svako dete. Još kad priča, ma svaka reč joj je od šećera. Interesantno, koliko se po liku razlikuju, a čini se i po budućoj konstituciji. Miljana je dosta tanana sa crnim tenom, a Jelena debeljuškasta i plavuša. Vole jedna drugu veoma. Budući da su skoro uvek zajedno, osim kad Miljana nije u zabavištu, a Jelena kod druge babe, upućene su toliko jedna na drugu da učestvuju u svim igrama koje im se spontano nameću. Ako su nekoliko sati razdvojene, jedva čekaju da se vide i onda je milina gledati kako se ljube i grle. Tako i treba. Od malih nogu da nauče da jedna drugu i vole i poštuju.

Ja sam bivši prosvetni radnik, a i žena mi, takođe. U nama se uvek budi volja za improvizacijom kad nam njih dve dođu u goste. Pošto sam ja svojevremeno predavao književnost i organizovao mnogobrojne priredbe, nije mi ni tada bio problem da to isto učinim i kad su one kod nas. Na primer, za tili čas organizujemo modnu reviju. Tu je, zna se, glavna i sva se unese u ulogu manekenke, starija Miljana. Presvlači se i oblači, vezuje razne marame, obuva babine cipele i graciozno hoda, sa uzdignutom glavom i osmehom na licu. U svemu je oponaša mlađa Jelena, onoliko, koliko to ona za svoje godine može. Onda deda, kao na „mikrofon“, proglašava pobednicu i daje joj nagradu.

Često se igramo i doktora. Deda, to jest, ja, kao zovem telefonom doktoricu i dolaze njih dve: Miljana je doktorica sa prebačenim stetoskopom, pa me pipa i pregleda i kao, prepisuje lekove na recept, a Jelena je medicinska sestra i ona drži špric i daje injekcije.

Ponekad idemo i da lovimo. Sednemo na stolice nasred hodnika i onda putujemo. Deda je šofer, Miljana kondukter, a Jeca putnik. I tada ustima pokušavam da dočaram zvuk motora našeg autobusa i odjednom kao, prikočim, jer nam se na putu našao zec ili srna. Kad tako „stignemo“ do Beograda, onda taksijem idemo do aerodroma pa avionom u Afriku da lovimo slonove, lavove, tigrove... Pošto konačno stignemo i tamo, pod stolom „razapnemo“ šator gde ćemo spavati. Njih dve se zavlače, a jedna „nosi“ pušku (dedinu palicu), a druga baterijsku lampu. Sa strane, deda uzvikne: Hu, hu, hu!“, a Miljana pita šta je to. Ja ih utešim i kažem da je to sova. Onda nalovimo toliko da i baba ima mesa za zamrzivač, a ponekad i mami damo neko krzno ili kožu krokodila za tašnu ili cipele.

Idemo bogami i da pecamo. Na kraj dedine palice vežemo kanap, a ispod njega nešto kao udicu, i onda zabacimo preko stola i čekamo da se riba uhvati. Tada uzviknem: „Vuci, trza ti riba!“ Njih dve izvlače ulov, a tu se nađu i poveći primerci šarana, štuke, soma, karaša... I, eto babi opet za zamrzivač, tako da ona pored ovakvih lovaca i ribolovaca ni ne mora da kupuje meso za jelo. „Dođemo“ počesto i mokri i prljavi, ali šta mari, i to je za tako glasovite ribolovce. Dešava se i da nam se čamac „prevrne“ i onda se kao, prehladimo i samo kašljucamo. Baba nam onda kuva čaj i sve nas leči.

Eto tako mi provodimo dane sa našim unukama a da nam nikad nije dosadno.

Vojislav Ananić