Baca Laza

Svi su ga u njegovom selu zvali po imenu Laza. Onaj nadimak je Baca, dobio po tome što su ga tako nazivala njegova deca. To bi u Banatu bilo isto kao kad deca oslovljavaju svog oca sa današnjim, „tata“ ili sada,  „ćale“. Ponegde je za isti pojam u Banatu u upotrebi još i „baba“ (sa dugouzlaznim akcentom), „bapa“, „lala“. No, malo je ko znao da mu pravo ime nije Laza, nego Lajoš.

U ta starinska vremena, kad se dvoje „uzmu“, što bi reklo, kad sklope brak, malo se ko venčavao. Tako i Lazini roditelji, a kasnije, i on sam. Današnjim Banatom su naseljavane mnoge nacije, pogotovo u doba vladavine Marije Terezije, u 18. veku, kada je grof Mersija sproveo melirizacione mere i isušio velike ritove i močvare. Među starosedeoce Srbe, masovno su se doseljavali i Mađari, Nemci, Rumuni, Slovaci, Rusini, Francuzi, čak i Španci. 

Zaljubili se jedno u drugo Lazini roditelji, otac Joca i majka Lenika, Nemica. Između ostale dece, rodili i Lajoša, iliti Lazu. Odakle Lajoš, ko zna!?  Verovatno je od predaka, neko bio i mađarske nacionalnosti. Pošto nisu ni oni bili venčani, nego su svoj životni vek proveli onako, na reč, i Baca Lazino prezime je bilo iz dva dela: Romin Majer.

Kad Lajoš stasa za ženidbu, oženi se Evicom. Po starom običaju, ni oni se ne venčaše kad je trebalo. Proživi Laza u onoj sirotinji za vreme rata, a i kasnije, u ljubavi i slozi sa svojom Evicom čitav životni vek. Izrodiše i petoro dece, četiri kćeri i sina. Vremena zaista, teška. Trebalo je i nahraniti i obući toliku nejač. A on se sam mučio i radio. Čim je malo poodrasla, i najstarija ćerka krenu s ocem da radi, nešto u kuću da pridonese. Za obične ljude tada, zna se kakvi su to poslovi bili. Najpre su dugo radili u kudeljari, pa na vršalici kad se žito vrlo, u špiritani. Gde god se radilo, posao težak i za čoveka, a kamoli za slabašnu devojku. No, svoje zemlje nisu imali i moralo se od nečega živeti. Ono, Evičina braća iz porodice Burinih (nadimak), su bila dobrostojeća, ali sestri izgleda ništa u miraz ne dadoše. Jedan od njih je imao i svoj vinograd, a drugi je svršio nešto od škola i postao knjigovođa. Tako su živeli njih sedmoro Lajoševih, dosta tegobno i u maloj kući nabijači, od tri prostorije. Kad im se jedna ćerka rastala od muža posle nepune godine tamo provedene, dovede im i unuku kao osmog člana.

 I u tim oskudnim vremenima, narod je živeo i sebi razonode pronalazio. U zimskim dugim noćima, kad još nije bilo struje, kartalo se uz čkiljavu petrolejku do duboko u noć, smejalo se, a ponekad malo i popilo i zapevalo. Narod bio opet zadovoljan onim što ima. Navikao ga život da se „pokriva onoliko koliko mu je jorgan dugačak“. Imalo se i tada prohteva, ali se nije svaki mogao ostvariti. I, kuvalo se šta se moglo. Od neke čorbe i barenog krompira, do obroka s mesom samo za neki svetac ili, ako se moglo i nedeljom. I, znalo se tada, da najbolji zalogaj ide u tanjir starešini i onome ko hrani porodicu, a ostalima, šta preostane. Međ decom nije bilo svađe oko jela. Ni jedan tanjir nije ostajao pun, već se iz njega pokupilo sve što se moglo. Udrobi se makar i samog domaćeg hleba, pa,  „ ’ajd u sigru.“ Ponekad se dobije i komadeška hleba sa svinjskom ili guščjom mašću, a kad je bilo u kući šećera, otvrdnut hleb se pokvasi i onda gore njime pospe. Kud ćeš veće poslastice! Desilo se pokatkad da se u kući nađe i malo marmelade. Bombone su deca dobijala samo kad bi im odnekud neko od gostiju u kuću banuo.

Laza oduvek bio suvonjav i mršav, sitniji rastom, ali vredan i dobar čovek. Kud god bi krenuo, išao je peške. I na posao, i u nadnicu ako se moralo. Kad mu kasnije najstarija unuka narasla, žao joj dede da stalno pešači, htela da ga vozi biciklom. Aja! Neće deda ni da čuje! Ta, što ima noge?! Od same kuće njegove, morao je svakodnevno pešačiti po nekoliko kilometara preko Meneša i Bojevića, do Jakšićeva, gde su bili smešteni i voćnjaci i štale za krave nekadašnjeg kombinata, i silosi za žito, i palinkara (špiritana), i klanica, i vozni mašinski park. Tu, na tom Jakšićevu, koje se nalazi tik uz samu granicu sa Rumunijom, ko zna ko je i kada izgradio skromne stanove za radnike. Verovatno još grof Čekonić za ljude koji su radili na njegovom imanju. Kako bilo da bilo, sirotinje uvek ima, a ti stanovi postoje još i danas. Treba reći još i to da državna granica nije uvek tu postojala. Nekada je i susedni, današnji rumunski grad Žombolj, pripadao Jugoslaviji, a davno ranije, sve je to u doba Austrougarske monarhije, bilo Banat i pripadalo jednoj državi.

Lazina Evica bila uvek u kući, s decom. Sušta suprotnost njegova. Oduvek bila krupnija žena, jednu nogu malo vukla, a Laza ju je stalno voleo i poštovao. On, tih čovek, i mrava bi čuo da ga slučajno nagazi, a Evica opet, galamdžija na jeziku, uvek viče dok govori. Taj povišen ton u njenom govoru, kao da su joj genetski skoro sva deca nasledila, jer i danas suviše glasno govore. Oni kažu da je tako bolje, jer se prazne, a opet, nekome ko ih ne zna, to može da zasmeta. Evica večito u isto obučena: u crnu odeću preko koje je obavezno banatska pregača, kecelja, na nogama kožne papuče, a na glavi, marama. 

Što stariji, Baca Laza skoro uvek isti. Istina, od teškog rada i mukotrpnog života, lice mu išarano borama, ruke prepune otvrdlih žuljeva. Na njemu neki jankel ili rekla, zimi grudnjak od ovčjeg krzna, iznošene čakšire, gumene čizme ili papuče, stari šešir na glavi. Oduvek je nosio brčiće, a kad ide, kao da skakuće, da trči. Navikao da je uvek u pokretu. Kad ga čovek pogleda, lak k’o  perce, ali mu i srce i duša veliki. Čovek dobričina. Govori tiho, malo oteže, tipičan banatski lalinski naglasak. Pušio od kad je za sebe znao. I to onu krdžu zavijao u novinsku ’artiju, a kasnije najjeftinije cigarete, „dravu“ kupovao. Mnogo voleo kad od nekog dobije kakav upaljač, a ako mu se od upotrebe pokvari, imao čitavu radionicu alata da ga popravi. Kašljucao sve češće, i taj duvan mu i glave došao. Ode konačno i do seoskog lekara. Ovaj reče da boluje od tuberkuloze i prepisa mu da dnevno pije po šaku „pas“ tablleta i ujutro i uveče. Od tih silnih lekova, poče Baca Lazi da poboljeva i želudac. Kad se po ko zna koji put požalio lekaru, upute ga na dodatna ispitivanja. Utvrde na kraju, da uopšte nije bolovao od tuberkuloze, da je uzalud silne tablete uzimao. Tako se, nije lečio od prave bolesti. A njemu sve gore. 

Pošto su uvideli da mu leka nema, pozvaše i seoskog matičara, da venča Lajoša i Evicu, kako bi, ne daj Bože, u slučaju njegove smrti, mogla naslediti muževljevu penziju. I, bi kako su predviđali. Njemu sve gore, ljubi svoju praunuku u ruku a ne u obraz, jer još uvek misli da ima TBC i da je zarazan, a ipak ne gubi nadu. Još bi i dalje da živi i da se raduje i svom porodu i životu pred njim. Pri pogledu u punu kuću čeljadi kad se okupe kod njih, nije mu bilo ni žao ni krivo što se celog života za sve njih mučio.  Naprotiv! Milo mu da su svi „stali na noge“, da je svako našao svog životnog saputnika. On je bio prezadovoljan kad su mu poklonili i najjeftiniji upaljač za cigarete. Kad su mu pružili priliku da sa njima divani.

Baca Laza „otputovao“ na onaj svet u šezdeset i nekoj godini svog života, a Evica mu osta da se još dvadesetak godina muči i bori sa ovozemaljskim životom. Bar joj je ostavio penziju, da ne zavisi od drugoga u životu, da ako ustreba i plati nekome da je dodvori i  pomogne joj u starosti. No, poče se i ona gubiti, i sve se teže prisećala onoga što bi je neko zapitao. Umrla je u kući koju je sin obnovio, mada bi više volela da joj je njen Laza još uvek pokraj nje. Ona je pored svog Laze, uvek bila zadovoljna i malim stvarima.

Veliko srce bejaše u našeg Baca Laze. U čitavom selu ga se i danas sećaju kao čoveka dobre duše, koji nikada i nikome nije naneo bilo kakvu uvredu ili nepravdu u životu.

Vojislav Ananić