Novi dobitnici "Pečata varoši sremskokarlovačke“ su Perica Markov, Julija Kapornjai, Maja Belegišanin Ivanović i Slobodan Jović

SREMSKI KARLOVCI - Prestižna nagrada Brankovoga kola, ''Pečat varoši sremskokarlovačke'', za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku ravnopravno je pripala ove godine Perici Markovu, Juliji Kapornjai, Maji Belegišanin Ivanović i Slobodanu Joviću.  

Na završnoj sednici 18. oktobra 2022. godine, ovu odluku jednoglasno je doneo žiri Brankovog kola: Nenad Grujičić, Jelena Aleksić i Andrej Jelić Mariokov. 
U najužem izboru za nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ bile su i knjige poezije Ružice Komar, Milene Severović, Koste Kosovca i Nataše Radosavljević. 

Perica Markov (rođen 1958. godine  u Farkaždinu kod Zrenjanina, gde i danas živi) nagradu je dobio za knjigu „Ognjište“ (Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2022). Autor jedinstvene pesničke putanje, objavio petnaest knjiga pesama – jednu u Brankovom kolu (2018), „Pesmice“, za koju je dobio nagradu „Stražilovo“. U pripremi ima još desetak rukopisa za štampu. Novonagrađena knjiga donosi širok tematsko-motivski luk počev od priziva kućnog praga i ognjišta, kao simbola topline, doma i ljubavi,  sakralne tačke oko koje se okupljaju duše predaka, do sumatraističkog zaziva udaljenih destinacija: crnogorskog vinogorja i kamenja,  planinskih venaca Anda i „strašne džungle Amazonije“.  Radeći na knjizi „Ognjište“ dvadeset dve godine, Markov je uspeo da ukroti boemski živac svoga banatskog „vilenjaštva“ i sa većim bdenjem i mirom u sebi posveti se lokalanoj lepoti maternjega jezika, do krugova univerzalnog doživljaja sveta na krilima svemoguće poezije kao „jezika nad jezicima“. Perica Markov peva: „Ćuti živi jezik“, i prilazi svakoj reči kao sudbini, budi je i razgoreva njena značenja i moći. Sa poetičkim elementima srpske neoavangarde, ovaj autor pesmu doživljava i kao svojevrsnu igru duha u jezičkom materijalu, način da demistifikuje janusovsko lice svake reči: „i ponor i vir i uvir i izvor/ i rub i porub i golub/ i mak i konac“.  Svevideće pesnikovo oko registruje „krupne sitnice“ iz tzv. obične stvarnosti prelomljene u duši razapetog iskušenika. Ova knjiga pokazuje da bez sitnih prizora i slika, a što dalje od apstraktnih ideologema i krupnih parola, nema apsolutnog pevanja. Ovo su pesme koje ukazuju na sićušnost čovekovog prisusutva u svetu, na ljudsku ogrehovljenost, prolaznost i smrtnost, a kroz psalmičnu rezonancu bića i poezije u razrogačenom divljenju golom životu i njegovim čudima. 

Julija Kapornjai (rođena 1966. godine u Vrbasu – Zmajevu, živi u Novom Sadu) nagrađena je za četvrtu svoju po redu pesničku knjigu, „Panaceja“ (Književna opština Vršac, 2022). Već samim nazivom knjige (koji u grčkoj mitologiji predstavlja boginju univerzalnog isceljenja), pesnikinja ukazuje na besmrtnost pesničkog jezika, na poeziju kao lek za sve bolesti i sva zla ovoga sveta. Pravi pesnici znaju da u tome ima istine, i da je poezija odista melem za rane i modrice, dobijene u nemilosnoj svakodnevici, gde među ljudima teško dolazi do „očinskog pomirenja neba i zemlje“. Julija Kapornjai peva o razvrnutom rukavu života, o minulom vremenu  koje veže i boli, ali u isti mah postaje idealnim epifanijskim zametkom dobre pesme. Urođeni talenat za pevanje uočen je još u prvim njenim knjigama, „Živi čvor“ (2002) i „Belo sunce“ (2005), objavljenih u Brankovom kolu. Nakon pauze od deceniju i pô, ti prvenci nanovo su se rascvetali u potonjoj knjizi „Iz kapi mora“ (Gramatik, 2019) i sada nagrađenoj „Panaceji“, knjizi jake poetičke i životne zrelosti. Julija Kapornjai peva o nepodnošljivoj lakoći prisustva nepravde u svetu, ali tu spoznaju zatomljuje sećanjima na detinjstvo i „gorko-slatke kolačiće“, kao i uživanjem u tragovima i znacima božanske prirode. To je poezija koja svoj izraz svodi na implozivni jezički prostor iz kojeg sevaju skrivena i nova značenja. Ovo su pesme ujednačenog kvaliteta i vrednosti, duhovna okrepa za čitaoca željnog nadarenog i nesvakidašnjeg govora. 

Maja Belegišanin (rođena 1980. godine u Beogradu), svoju novu, osmu po redu knjigu objavila sa proširenim prezimenom – Belegišanin Ivanović, i ovenčala se nagradom „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Još pojavom njene prve knjige „Ispod neba“ (Brankovo kolo, 2007), ova pesnikinja pokazala je kultivisanost izraza i posvećenost poeziji. Najnovija knjiga izabranih i novih pesama, „Majska kiša“ (Presing, Mladenovac, 2022), dostavlja nam na uvid uspešan dosadašnji pesnički i književni put ove vredne autorke koja podjednako dobro vlada i vezanim i slobodnim stihom, što je odlika retkih pesnika danas. Lišena balasta pomodnosti i ispraznog govora, u filigranski rezbarenoj lepezi pesama, dimenziju nadvremene zanatske veštine  predstavljaju soneti i oktave, zatim tercine, katreni, kvinte i malajski pantuni. Poseban kvalitet predstavlja versifikacijska preciznost u lakokrilom pevu i zaletu ritma i metra, gde se ne oseća težina majstorskog nakovnja i čekića: šesterac, sedmerac, osmerac, deseterac (simetrični i asimetrični), jedanaesterac (jampski i trohejski), dvanaesterac, četrnaesterac, petnaesterac, šesnasterac.  Sve je u simbiozi zvuka i slike, muzika jezika pleni svojim ugrađenim i razvijenim melodijama diljem knjige. Važan beočug u knjizi predstavlja i ciklus haiku pesama koje govore o potrebi širenja stvaralačke radionice i lepote: „Noć u planini:/ rojevi svitaca,/ rojevi zvezda.“  U osnovi lirska, ova poezija razgaljuje svojom duševnošću i „cepidlačkim“ opažanjem detalja u prirodi kroz godišnja doba. Ovde je sve odbolovano i proživljeno, poezija koja vekovito pledira za to da učvrsti poziciju pesnika u savremenom svetu: „Hoću da napišem pesmu/ lepu, kao nešto što će tek biti,/ pesmu koja spaja vremena,/pesmu nežniju od nežnosti,/sjajniju od sunca,/krvaviju od srca.“ 

Slobodan Jović (rođen 1984. godine u Tuzli, živi u Tobutu na Majevici – opština Lopare u Republici Srpskoj) nagrađen je za knjigu „Isusov trn“ (Srpska književna zadruga, Beograd, 2021). „Rana mog oca je i moja“, Hristovo raspeće je i moje, već nazivom knjige hoće da kaže, i tako peva, najmlađi ovogodišnji dobitnik nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Do pojave ove knjige, Jović je objavio pet zbirki poezije i uredio dvadesetak brojeva časopisa „Bokatin Dijak“.  Nagrađena knjiga je svojevrsni nastavak njegove poetike: „Sopstvenu poeziju ne vidim kao ništa drugo do manje-više uspješno prepisivanje iz života“. Na prvi pogled to je tako, međutim, Slobodan Jović pesnik je kontemplativne moći, on u svakoj stvari i pojavi prepoznaje trag Božje ruke i prisusutvo predaka. Dajući sadašnjem trenutku pristup budućeg i prošlog, ovaj pesnik sozercava egzistenciju na selu, u ruralnom ambijentu peva sa menama godišnjih doba o biljnom, životinjskom (kućno blago) i ljudskom svetu. S druge strane, on uočava ratničku prirodu čoveka, digitalni svet i naspram svega u trošnom mesu stvorenog čoveka: „ U istoriji se smjenjuju/ mesnati i manje mesnati periodi.“ Ovenčan moćima maternjega jezika, Jović  molitveno upisuje svoj pesnički talenat u prizore pred očima, grli ih jakim emocijama, osveštava i pretvara u pesme. Ovo je istinita poezija, neretko sa iskošenim ironijskim pogledima, poezija koja „prepisuje“ život, ali koja ne mora, platonovski rečeno, da dosegne doslovnu istinu. Ona nastaje iz „svetlih trenutaka“ (lucida intervalla) , iz „božanske nirvane“, te je vrednost po sebi, ne puka kopija (mimetika) stvarnosti, pogotovo ne imitacija znanja i nauke. Aristotelovski, pak, kazano, mora  da postoji distanca između umetničkog dela s jedne i života s druge strane. Svestan toga, Slobodan Jović ustvari pesnik je duhovno-relogiozne provenijencije, monaških uvida u stvarnost, vreme i prostor. On je autor, po čijem konkretnom konceptu života, ruralni ambijent više od urbanog omogućava susrete na svakom koraku sa nepatvorenim pismom Neba na Zemlji. 

---

Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“  novim laureatima biće svečano uručena za 199. rođendan Branka Radičevića, na „Prolećnim  Brankovim danima 2023“, koji će trajati od 15. do 28. marta u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu. 


„Pečat varoši sremskokarlovačke“ jedna je od najstarijih nagrada u Srbiji i regionu,  osnovana 1967. godine u redakciji studentskog lista „Indeks“ u Novom Sadu. Te godine ovo priznanje dobilo je osam pesnika: Rajko Petrov Nogo, Radomir Mićunović, Branko Bošnjak, Petko Vojnić Purčar, Tito Bilopavlović, Zvonimir Husić, Milorad Milenković Šum i Karolj Jung.  
 
Među dosadašnjim dobitnicima ove ugledne nagrade nalaze se i Miodrag Pavlović, Dara Sekulić, Dragan Kolundžija, Ranko Jovović, Darinka Jevrić, Stevan Tontić, Krstivoje Ilić, Dragomir Brajković, Vujica Rešin Tucić, Raša Popov, Manojle Gavrilović, Novica Tadić, Ileana Ursu, Milan Nenadić, Draginja Urošević, Miljurko Vukadinović, Đorđe Sudarski Red, Slobodan Kostić, Simon Simonović,  Milorad Crnjanin, Joan Flora, Miloš Komadina, Nebojša Devetak,  Vladimir Jagličić, Matija Bećković, Ranko Risojević,  Andrej Jelić Mariokov, Nenad Grujičić, Đorđo Sladoje, Boro Kapetanović, Srba Ignjatović, Dragan Lakićević, Anđelko Anušić, Tanja Kragujević, Mile Stojić, Zoran M. Mandić, Tomislav Domović, Slobodan Tišma, Goran Simić, Blagoje Baković, Veroljub Vukašinović, Raša Perić, Tanja Kragujević, Ivan Negrišorac, Laslo Blašković, Goran Stanković, Vojislav Karanović, Dragoslav Dedović, Ivan Lalović, Miroslav Aleksić, Boško Suvajdžić, Miloš Kordić, Ranko Preradović, Jelena Aleksić, Dragica Stojanović, Radivoj Šajtinac, Dušan Radak, Emsura Hamzić, Selimir Radulović, Gordana Đilas, Zoran Đerić, Rajica Dragićević, Dušan Radak, Radivoj Šajtinac, Simon Grabovac, Oto Horvat, Radmilo V. Radovanović, Dragana Kragulj, Nedeljko Babić, Dejan Gutalj, Mirko Vuković, Ivan Lalović, Saša Nišavić, Dušan Praća, Miloš Janković, Jasna Milenović, Danilo Jokanović, Radomir Stojanović, Goran Labudović Šarlo, Branislav Zubović, Dušan Zaharijević, Jovica Đurđić, Andrija Radulović, Dajana Petrović, Ivan Despotović, Milan Rakulj i drugi. 
 
BRANKOVO KOLO
Nenad Grujičić, predsednik