Svečano uručene nagrade "Stražilovo“

SREMSKI KARLOVCI - Na Stražilovu, drugog dana 51. Brankovog kola, pesnici i umetnici hodočastili su do Brankovoga grobana na kojem je 1885. godine, dva leta posle prenosa pesnikovih zemnih ostataka iz Beča, podignut piramidalni spomenik po ideji beogradskog arhitekte Svetozara Ivačkovića, rodom iz Banata, a radove je izveo kamenorezac Petar Kituzi. Jutro je počelo sa kišom, svi su pitali da li će program uopšte biti održan na Stražilovu. Tokom ovih godina trajanja Brankovoga kola, samo je jedanput-dvaput padala kiša, uvek je bilo prelepo vreme na „rajskom Stražilovu“.

I zbilja, kiša ubrzo prestaje, oblaci se stanjuju i razređuju, polako počinje da virka plavetnilo, a za njim i sunce. Tu su pripomogli i Brankovi stihovi: „Vedro nebo onda nada mnome,/ Brdo travno ovde poda mnome,/ Okoline oko mene mile,/ Da ništa se neste promenile!“

U deset časova, na stari spomenik (1885) Brankov, istaknuti pesnik, pisac i umetnik Božidar Mandić, dobitnik nagrade „Stražilovo“ za ukupno pesničko, prozno i umetničko delo, položio je cveće, prislužio sveću i rekao svoju brankovsku pesmu. Pridružili su mu se Perica Markov i Jovana Kuzmanov. Iz plavetnila na Fruškoj gori čuli su se stihovi: „De si dušo,/ de si rano,/ de si danče mio,/ de si sunce ogrejano, de si dosad bio?“

Božidar Mandić (Novi Sad, 1952) posve je osobena stvaralačka ličnost na našoj kulturnoj sceni: pesnik, prozaista i umetnik, osnivač ekološko-umetničke komune „Porodica bistrih potoka“. Objavio petnaest knjiga, organizovao dvanaest samostalnih izložbi i teatarskih predstava. Mandić je autor koji stvara u zagrljaju sa prirodom, daleko od urbanih privilegija i materijalističke grabežljivosti i interesa. Kao mladić, bio je jedan od aktera umetničke konceptualne scene u Novom Sadu gde, u konačnici,  nije video izlaz za svoje ideje i životne projekte. Kao pesnik (i za decu) najbolje stihove napisao je upravo iz iskustva života u šumi, u smeni godišnjih doba pod nebesima u selu Brezovica na planini Rudnik, kod Gornjeg Milanovca. Pojava Božidara Mandića na umetničkoj pozornici predstavlja svojevrsno „strano telo“ u organizmu birokratski ustrojenog sistema. 

Ovaj pesnik, književnik i umetnik na svakom koraku ukazuje na suicidnu putanju naše civilizacije koja ne poštuje jednostavne zakone prirode, već ih napada i destruiše u ime korupcije i novca. Imponuju Mandićeva duhovna svestranost i radosna upornost u realizovanju jedinstvenog poduhvata koji iz godine u godinu dobija sve veću snagu, smisao i značaj predstavljajući značajnu ostavštinu u srpskoj kulturi.  Misija Božidara Mandića poseduje kreativni potencijal i uticaj na mlade koji tek stupaju na pesničku i umetničku scenu, to jest okreću se konkretnim životnim putevima i rešenjima svoje egzistencije. To je misija zasnovana na velikoj poetičkoj razlici i drugačijem shvatanju koncepta sveta i umetnosti u odnosu na doktrine tzv. establišmenta sa trulim kompromisima i povlasticama.


Silazeći niz Stražilovo, čekao nas je program „Ao, svete, mio i premio,/ Krasno li te Višnji udesio“, kod mlađeg Brankovog spomenika (1974), rad Jovana Soldatovića, tik uz čuveni „Brankov čardak“ gde dolaze mladi i stariji da se nadišu čistog vazduha uz fruškogorske cvrkute.

Božidaru Mandiću uručena je nagradu „Stražilovo“ za ukupno delo. I dvema darovitim i požrtvovnim mladim pesnikinjama, upravo završile književnost u Banjaluci i Novom Sadu, Danijeli Regojević i Dragani Lisić pripala su ova prestižna izdanja. Specijalna nagrada „Stražilovo“ pripala panorami poezije đaka čuvene Zmaj Jovine gimnazije, druge po starini u Srba. Panoramu je priredio vredni Rastko Lončar, pesnik i profesor gimnazije. Ta mladalački zrikava lepa knjiga će tokom 51. Brankovog kola biti promovisana u pomenutoj ustanovi. Potom su laureati kazali svoje slovo zahvalnosti i po jednu pesmu.

Ozaren prisusutvom na Stražilovu, laureat Božidar Mandić istakao je potrebu da savremeni čovek u strašnom nevremenu naše civilizacije na svakom koraku mora da širi dobrotu, plemenitost i ljubav. Mlade laureatkinje, Danijela Regojević i Dragana Lisić, kazale su zrelo slovo o savremenom dobu i svojim ličnim doživljajima sveta danas. U ime Zmaj-Jovine gimnazije, priznanje je primio profesor Aleksandar Turukalo.

U programu „Oni su voleli da govore svoju poeziju na Stražilovu“, pored spomenika Branku, đaci Karlovačke gimnazije (Anja Cvijan, Katarina Krulj, Teodora Paško, Nevena Stankov i Anastasija Belić, koje je pripremila profesorka Maja Stokin), čitali su pesme „neumrlih pesnika“, koji su nas zemno napustili u poslednje dve godine: Dragan Kolundžija, Milan Nenadić, Ileana Ursu, Stevan Tontić, Krstivoje Ilić, Dara Sekulić, Ranko Jovović, Manojle Gavrilović, Vladimir Jagličić, Predrag Bogdanović Ci, Rale Nišavić i Milenko Stojičić. Bio je to program koji je publiku ozario i podsetio na radosne dolaske pomenutih pesnika na "rajsko Stražilovo", program koji nas je snažno podsetio da smo svi prolazni i smrtni, ali da pesnici, za razliku od "običnog" sveta, poseduju slamku spasa koja se zove Poezija.

Održan je, dabome, i tradicionalni „Stražilovski miting poezije“ gde su svoju poeziju govorili Milena Severović, Dragoljub Pavlov, Perica Markov, Nataša Radosavljević, Dragana Jovanović, Anđela Novakov, Teodora Tomanović, Jovana Kuzmanov i drugi. Program je vodila mlada dramska umetnica Danica Petrović koja je, okrećući se ka Brankovom spomeniku, stražilovski program završila Radičevićevom antologijskom pesmom "Ukor". Bio je to dan koji će, pored laureata, naročito mladima ostati zapisan u sećanju po nesvakidašnjem doživljaju kao veoma važnom u njihovom iskustvu i stvaralačkom sazrevanju.

Brankovo kolo