Tridesetogodišnjica  mature

Ko to kaže da se u jesen pripremaju samo svadbe? Ono, jesen je ne samo najbogatije godišnje doba, nego se onda i mnogi vrate sa godišnjih odmora, vedri i čili, sa novom snagom. Tako se skoro svake godine, baš u jesen organizuju proslave o završenoj maturi. Nekada su to petogodišnjice, desetogodišnjice, dvadesetogodišnjice, pa i pedesetogodišnjice. Ima slučajeva da se priređuju i svake godine, ali, to je već prečesto i manje interesantno za sve. A takve proslave obično bivaju petkom ili subotom, kad posle mogu i da se odmore.

Prilika je to da se posete možda još živi roditelji ili ostali rođaci i prijatelji iz mesta sa kojima se nisu već godinama videli i čuli. Nasrećniji su kada znaju da su još svi na broju, kad im je još u životu i njihov nekadašnji raredni starešina. E, sada su većina od njih  „postali“  svoji ljudi, stekli uhljebljenje za sebe i svoju porodicu. Svi nasmejani, razdragani, doterani. I, te večeri su bez svojih životnih saputnika, opušteni i sa nekom setom u duši, vraćeni u ona vremena mladosti i ludovanja, prvih simpatija i velikih ljubavi. Evociraju se mnoge zgode i nezgode, nestašluci, trenuci kada su možda i bežali sa časova nekog dosadnog profesora. 

Baš tako je bilo i tog 18. septembra. Ono dvoje – troje koji su ostali da žive u Senti, bili su i glavni organizatori toga susreta i događaja koji će mnogima kasnije preći u doživljaj. Najteže je bilo prikupiti adrese svih dvadeset osmoro iz toga razreda, jer su se u međuvremenu, u tom periodu, kod nas izdešavale mnoge promene, počev od raspada zajedničke države i formiranja manjih, gde su u glavnom svi „u svome toru“. No, mnogi su bili još rasuti baš po Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji... A bilo ih je i po zabačenim selima nekih gudura. Tamo dobili prvo zaposlenje, oženili se i poudali. Neki su u tom sveopštem metežu otišli i van „grane“, u Ameriku, Australiju, Švajcarsku, Švedsku, Nemačku. 

Tek tako, uvek je bio neko iz tog odeljenja ko je održavao prijateljske odnose baš sa tim „izgubljenima“ i rasutima.  I svima su  na vreme upućeni pozivi sa tačno razrađenim programom i mestom okupljanja. Ko bi propustio takvu priliku da se ponovo svi nađu na okupu, da se siti ispričaju i jedni drugima prenesu svoja životna iskustva? U tim situacijama postoji i ono veliko “ALI“. Jer, mnogi su od rodne Sente udaljeni hiljadama kilometara, mnogi će imati poteškoća da kod svojih šefova ili gazda obezbede nekoliko dana za odsustvovanje, neki možda oskudevaju i sa novcem, neki nemaju kome da ostave svoju još malu decu... 

Neki od njih „jurili“ karijeru pa se oženili ili udali već u „lepim“ godinama i kasno decu dobili. Drugi opet, hteli da se „izduvaju“ pa na brak nisu ni pomišljali. Sve, „ima vremena kad ću se morati prilagođavati i drugoj osobi, njenim navikama i osobinama. A i, naslušaću se dečjeg plača i kenjkanja“. Ipak, ostavimo sve te možda samo individualne probleme. Najbitnije je da se većina od pozvanih iz bivšeg odeljenja počela odazivati i potvrđivati svoj siguran dolazak.
                                                     
Ostala je samo još nekolicina, ali su i oni obećavali da će stići na vreme. Iako su sada sve to četrdeset  petogodišnjaci, hvala Bogu, još su svi u životu. Jeste da su rasuti po čitavom belom svetu, ali, obećavaju svi svoje prisustvo.

To je naročito radovalo one koji su bili organizatori. Moralo se na sve misliti, ništa nije smelo da pokvari to veče. Ni najmanja sitnica. U bivšoj školi su kod direktora obezbedili učionicu u kojoj će se obaviti razredni čas, svog nekadašnjeg odeljenjskog starešinu su uspeli da privole na dolazak, kupili su mu i skroman poklon da ih kasnije na njih podseća, obezbedili su restoran gde će biti zajednička večera i veselje. Svaki od njih je kasnije dao svoj deo učešća u svemu tome.

Negde oko šesnaest časova, njih dvojica su otišli po razrednog. Da ga dovezu do škole, a i posle do „Gril čarde“ i nazad. Silno se obradovao sada već prosedi njihov drugi otac i pozvao ih da kod njega malo ostanu, da ih ponečim počasti, da se već sada raspita o svima, jesu li svi tu, jesu li svi zdravi. Malo se ostalo, jer su već u sedamnaest časova morali biti u bivšoj školi. „Spakuje“ se i dotera „Ćale“, kako su ga još onda iz milošti svi nazivali i krene. Istina, nije mu bio šešir na glavi, ali je kravata, kao i uvek do sada bila sa njim. Ah, da, sad ni „Ćale“ više nikud nije išao sam. Sa njim je večito bio njegov verni pratilac, palica, pomagalo pri hodu.

Čim su stigli u školu, upute se ka njihovoj bivšoj učionici. Tamo već njihov Dnevnik na katedri, a oni se već svi poređali. Mnogi se prisećali tačnog mesta gde su nekada sedeli, a mnogi seli kraj onih koje nisu već dugo videli. Tek, odjednom svi ustaše, kao po nekoj komandi, da kao nekad pozdrave svog voljenog ratrednog. On im rukom da znak da sednu što i sam učini, dok su mu oči svetlele nekim čudnim sjajem. Pokušavao je da skrije suze radosnice u svojim očima, koje su donekle prikrivale naočari sa povećom dioptrijom.

Kad je došao sebi, sve ih je uljudno pozdravio, otvorio Dnevnik i stao da proziva. Kako je koga prozvao, odmah se interesovao gde živi, šta je završio od daljeg školovanja, da li je oženjen ili je udata, ima li dece... I sve tako. A onda ispred svih njihovom „Ćaletu“ priđe nekadašnji predsednik odeljenjske zajednice, prozbori koju reč čisto iz kurtoazije i poštovanja, a onda mu preda poklon – umetničku sliku sa potpisom na poleđini od svih njih. Starijem i iskusnom pedagogu opet krenuše suze na oči, ali se brzo sabra. Krene ka njima i sa svakim se pojedinačno pozdravi i za zdravlje priupita.

Posle toga se kolima upute ka „Gril čardi“ u kojoj je sledilo obilato posluženje. Od suviše glasne žive muzike, jedva se razumevalo šta ko priča. Žene su pokazivale slike svoje dece, poneka i svog muža. A onda su počeli da sevaju blicevi, jer je svako želeo da aparatom zabeleži taj dan. Na kraju, „Ćale“ se zahvali svima i poželi im i dobro zdravlje i ugodan život, pa zamoli da ga odvezu do svog stana. 

Ostali ostaše do kasno u noć da se vesele, da daju sebi oduška i da se ispričaju, a i napevaju i naigraju. Pa tako opet do nekog novog susreta. A svi su se nadali da će biti živi i da će dočekati još neku godišnjicu. Sa sobom će poneti samo najlepše utiske o tome danu i o drugarima koje dugo nisu videli.

Vojislav Ananić