Posle dvadeset dve godine

Emilija je već odavno „razbila“ petu banku. Sad je u onim najboljim zrelim godinama. Bogami, prođe joj već toliko od života, a ona sama. Zbog svega toga je sve češće vraćala film unazad, prisećala se i onog što je u njemu bilo lepo, a i ružno. Nažalost, pamti se i jedno i drugo. Ne može da obriše ono ružno, pa da danas samo sanja o svemu što joj je bilo lepo, kad je uživala u slastima mladosti i nekakvog blagostanja. Dobro je njoj i sada, ovako osamljenoj. Živ čovek na sve navikne i zadovoljan je. A što godine više prolaze, samo strahuje da ga ne ophrva neka boleština. Tako i Ema, kako su je većinom zvali. 

Priseti se i vremena školovanja. Posle završene gimnazije u VI –oj beogradskoj, upiše se na Ekonomski fakultet pored kojeg je prolazila tolike godine. Roditelji su joj kasnije imali stan u neposrednoj blizini. Sa Zvezdare se preselili ovde. Bila je potomak onih starih Beograđana i dobro je poznavala grad. Važila je za pravu lepoticu. Svi se osvrtali za njom, dobacivali joj, nabacivali se, nadali se da će joj osvojiti srce. Ona im nije toliko posvećivala pažnje, ali, žensko k'o  žensko, voli da svojom pojavom zavodi mladiće, da je upijaju pogledima. Ako joj je neki od njih već toliko bio napadadan, ako je možda i prelazio granice pristojnosti i kulture, znala Ema i da ga izgrdi, da ga naruži i osramoti među svima. Na neke je to delovalo, na mnoge nije. Muškom je oduvek bilo da se nameće, ženskoj osobi da se brani.

Među tima koji nikako nisu odustajali, bio je i jedan visok lepušan, uvek doteran, sa ukusom obučen. Istrajan u nameri da je osvoji. Naravno, ni Ema nije bila baš ravnodušna prema njemu. I tako, iz dana u dan. Bili su na istom fakultetu, viđali se, zbližili se. Počeše se zabavljati. Nebojša prema njoj uvek pažljiv, pomalo i stidljiv, poreklom sa sela. Njoj to nimalo nije smetalo. Dosta joj bilo ovih beogradskih mangupa koji su od devojke želeli samo jedno. Još onda. U ono vreme. Ukoliko u tome uspeju, brzo „dižu sidro“, nestaju. Neće da se vežu  već tada. Kakva platonska ljubav?! Treba se ižživeti na vreme. Ima dana. Doći će i to na red. Kao kod svakoga. Ema i Nebojša nisu tako razmišljali. Mnogo su se voleli, ali su ta svoja lična osećanja nekako uspevali da obuzdavaju. Navaljivao s vremena na vreme i Nebojša, ubeđivao je. Čega se plaši? Ema opet, bila istrajna, htela da u brak uđe nevina. I nju su obuzdavale emocije, nije od kamena, ali je uvek vladala svojim i telom i duhom.

Godina za godinom, a oni još uvek u vezi. Završe i fakultet. Nađu zaposlenje. Sad je došlo vreme da razmišljaju i o braku. Saopšte odluku svojim roditeljima. Ovi se obraduju i dogovore da im za svadbeni poklon kupe zajedno stan. Ne toliko velik i raskošan, ali u kom su mogli započeti zajednički život. Od njih dvoje, ne znaš ko je srećniji. Usele se, kupe najpotrebnije. Oboje rade i jedva čekaju da se vide. Zaborave tada i na umor tokom radnog dana, istuširaju se i predaju jedno drugom. Mladi, a večito gladni ljubavi. Kad će ako ne tad. Planiraju i decu, smišljaju kako da im daju imena. Zaista jedna strastna ljubav. Ni pomišljali nisu ni jednog trenutka da bi mogli jedno bez drugog. Prođu dve, prođu tri, prođe i pet godina, ali nikako da Ema zanese, da zatrudni. Išli oboje i do lekara, tražili pomoć, lek, savet. I posle svih ispitivanja, utvrdi se da je „greška“ do Eme. Eto, čuvala se čitavog života, a baš nju da zadesi ta sudbina. Voleli se njih dvoje još uvek, ali je na njih iz dana u dan padala sve veća „paučina“, prekrivala ih, a oni nikako nisu uspevali da je raskinu. Neko se pomiri sa takvim stanjem i nastavi da živi i dalje, sasvim normalno. Ako se vole iskreno, vole se. Na kraju, nije ni Ema kriva. Ona bi to dete najviše želela. Ćuti ženska duša, sebe za sve okrivljuje. A možda bi i mogla da rodi, samo da joj je drugi partner? O tome nikad nije ni mislila. Ali, Nebojša jeste. Želeo decu. Otvoreno joj to rekao. Poneo se prema Emi sebično. I, puče im brak. Rastanu se. Posle desetak godina zabavljanja i zajedničkog života. Sa tih svojih tridesetak godina, još su bili privlačni i Ema i Nebojša. Ema pogotovo. Ne umire tek tako ona lepota u ženi.

On se odseli iz Beograda, ode negde u unutrašnjost, tamo se zaposli, oženi. Ni u tom braku mu se nije ostvarila želja da stvori svoje potomstvo. Posle par godina, Nebojša uporan, ostavi i drugu ženu, nađe treću. I, ona se „odreši“ i poče mu svake godine rađati po jedno dete. On žurio, postaje sve stariji, treba dočekati da deca porastu, da ih izvede na put. A dece, troje. Potaman.
Naravno, sa svojom prvom ljubavi, sa Emom, se nije čuo. On je prema njoj ispao nečovek, ostavio je. Sećao je se ne retko. Voleo ju je i dalje. A ona se pomirila sa svojom sudbinom. Još uvek je radila u istom preduzeću, posvetila se poslu, napredovala u službi. Ni posle dvadesetak godina od razvoda, nije našla drugog muškarca. Predivno izgledala. Još zanosnija. Sada nije imala nameru da se ikome nabacuje, sva se baš predala poslu. A tamo uvek lepo obučena, tek diskretno našminkana. Nije više šiparica nego žena u nekim lepim godinama. Posta vrlo ugledna u preduzeću. Samo je stepenica još delila da dođe do vrha, da postane direktor. Svi poslovni partneri je uvažavali, tražili baš nju za saradnju. Možda što je bila vrlo komunikativna, a možda su se i nadali nečem više. Ema i dalje postojana, ne obraća pažnju njihovim udvaranjima. 

I, posle toliko godina, zazvoni joj telefon u preduzeću. Javi se. Mislila je neko od poslovnih partnera. Ali, čim začu glas sa one strane žice, odmah ga je prepoznala. Pamti  još taj glas srce u njoj. Nije morao ni da se predstavlja. On ipak upita da li je dobio nju, kaže ko je poziva. Emu odjednom obuze neki već zaborvljen osećaj, zatitra joj jače srce, podiđu joj po stomaku neki žmarci kao da je u pubertetu. Jedva je držala u ruci slušalicu. Kaže joj on ko je zove, upita je za zdravlje, kako se oseća, da li se udala. Kad začu da je pripadala samo njemu, odjednom, naglo poželi da je vidi. Zamoli je. Kaže u kom će se hotelu naći, koji broj sobe, u koje vreme. Ema ne može da veruje u ono što čuje, ali, pristade i odgovori da će biti tamo tačno u minut. Ona je poslovna žena i ima više osećaj za vreme. Dogovoreno je bilo da se nađu sutradan. Dakle, preostalo joj je dovoljno vremena i da razmisli šta će sve da mu kaže, a i da se malo uredi, dotera. Da vidi da još uvek lepo izgleda. Nije želela sa njim nikakve velike rasprave, tek eto, da se sete njihovog zajedničkog života, ljubavi. Njoj je ostalo da se tek sada priseti njihove zaboravljene bliskosti, koja se negde istopila. Nije poželela da ni u ovom momentu beži od njega. U njoj je večito odzvanjalo da joj je staro mesto uvek bilo kraj njega. O tome je već godinama sanjala. Probudio se u njoj onaj možda poslednji damar, od kojeg je patila i borila se sama sa sobom. Osećala je u sebi prisustvo one još prerane staračke  iznurenosti, ali je u svom srcu slušala i dalje radost koja se kao neki uljez uvukla u njega. 

Još jednom, pred polazak, stala je ispred ogledala i želela da proveri svoj izgled. Konačno, pošto je bila zadovoljna sobom, krenula je ka hotelu u kom se trebala susresti posle dvadeset dve godine sa svojom večnom ljubavi i bivšim mužem. 

I u tim godinama, dok se kretala ka hotelu, osećala je drage titraje u stomaku. Milo joj bilo da je stigla pre njega, otišla do recepcije i zatražila ključ od ugovorene sobe. Drago joj bilo da su i posle toliko godina, iz različitih mesta, jednostavno hitali jedno drugome. Vreme je konačno učinilo svoje, da požele da žive sada i tu, u hotelu, kad nisu znali ranije u svom stanu. Ema je osetila ogromnu žudnju i želju da uzme svaki sekund koji je bio pred njom, zagolicalo je to i ona nije ispuštala tu nit koja ju je vodila ka staroj bliskosti i emocijama. Nju je strast sve više obuzimala, a svi oni njeni snovi  više nisu bili samo virtualni. Nije to bio onaj njen stalni ples sa svojim željama pretočenim u snove, niti je poželela da ih iznova izaziva i priželjkuje. 

Ušla je prva u hotelsku sobu. Osmotrila je i u sebi pomislila koliko ko zna čijih tajni u sebi skrivaju ovi zidovi sobe, prigušena svetlost sa ulice. Kiša je počinjala sve više da lije, kao da oplakuje sudbinu njihovu. Sav mokar, pojavljuje se sa malim zakašnjenjem i Nebojša. Pogledaju i osmotre oboje jedno drugo, a onda se uhvatiše u čvrst zagrljaj i predadoše jedno drugome kao nekad. Samo, sada, čini se, iako stariji, sa većim žarom i strašću.

Kad su je tih dana viđali u preduzeću, svi su na njoj sagledavali neku drugu, ne samo poslovnu damu, nego apsolutno drugačiju, slobodniju, veseliju ženu koja nije hodala po tlu, nego je više lebdela. Doživela je ono što je možda godinama čekala. Pa, neka se Nebojša i vratio svojoj porodici. Sudbina je tako htela. Ona ga je otrgla bar na trenutak, iznova prisvojila, odigrala sa njim svoj poslednji ples u hotelskoj sobi. 

Vojislav Ananić