Prijateljice

Poznaju se još od detinjstva. Nekako, u isto vreme ih majke rodile. A i obe porodice stanovale tu, u komšiluku. Tako su Marina i Sonja zajedno odrastale, najčešće se samo njih dve družile, lutke prepovijale i češljale ih. Dolazili im i drugi iz ulice da se igraju, ali su Marina i Sonja već toliko navikle jedna na drugu, da je bilo dovoljno samo da se pogledaju pa da znaju šta koja od njih misli.

I roditelji im se kao komšije poštovali, pa su bili često u kući jednih ili drugih. Što je najbitnije, majke im se nisu brinule ako su tamo, kod drugih. Znale su da im je i u jednoj i u drugoj kući bilo uvek predivno. Obe su imale još po starijeg brata, no sa njima nisu imale toliko bliske kontakte. Ne samo što su to muškarci i što imaju i druge igre, i različita interesovanja, nego su bili i stariji i ponekad grubi. Uvek su ih zadirkivali i nazivali ženskim kmezama.

I tako prolazile te prve godine zlatnog detinjstva. Došlo vreme da se pođe i u školu. I opet, njih dve skoro uvek zajedno. Malo su se ljutile na učiteljicu što ih nije u istu klupu stavila da sede, ali su morale da se povinuju njenim zahtevima. Svejedno, ostajali su im školski odmori, a i odlasci do kuća ili do škole.

Godina za godinom nekako brzo prolazile. Njih dve se sve više rascvetavale. I ono vreme puberteta zajedno pregrmele. Sve jedna u drugu zagledavale kako se fizički menjaju. Ne bi bile tako dobre prijateljice a da nisu primećivale međusobne prve dečje poglede i simpatije. Kad se pri susretu sa onim kojeg simpatišu, u licu zacrvene kao od nekog stida, ušeprtljaju, a jezik im težak k’o olovo. Nikako da preko usana prevale par rečenica. A jedva čekaju da se vide. Ta, upijaju se i kad se ne gledaju. Dovoljno je samo da su blizu jedno drugome. I naravno, poveravala se i Marina Sonji, a i ova njoj. To su im bile najslađe zajedničke tajne. No, to vreme prvih ulazaka u svet odraslih, brzo je prošlo.

Obadve bile odlične učenice, a to je roditeljima njihovim bilo najbitnije. Nekako, kao da nisu ni primećivali da u svojim kućama pored već dva odrasla momka imaju i kćeri, prave devojke i lepotice. Majke im, kao i svake majke, uvek savete davale kako da se vladaju i ponašaju naročito kad su u muškom društvu. Ma, znale su i one šta je mladost i da sve u životu mora da se istutnji kad mu vreme za to dođe, ali žensko srce u njima uvek strahovalo. Vremena danas gora nego kad su one bile devojke. I čega će majka da se plaši kad je ćerka u pitanju, to je, da se u ljubavi ne zanese previše, da svoje telo i um uvek kontroliše i uzdržava, koči. Biće još dana i novih ljubavi. Nauživaće se. A kad nađu onog pravog, e, tada će već biti odrasle i žene. Onda neka same svoje strasti i muke muče.

Završe tako gimnaziju i Marina i Sonja. Obadve iz provincijskog gradića i iz patrijarhalnih porodica, ostale su još uvek smerne i čedne, ljubazne prema svakome i kulturne. Iako su ih roditelji njihovi dobro poznavali i u njih imali poverenja, kad je došlo vreme da odu na fakultet, ipak su u sebi strahovali. Ko zna šta im se tamo u velegradu sve može desiti, u kakvo će duštvo stupiti, gde će i sa kim sve izlaziti?! Pogotovo što će sada biti odvojene od roditelja i što će svake odluke same donositi. Hoće li uvek izabrati baš onu pravu? Da ih neko ne povede i zaludi ko zna čime? Gledaju oni i na televizoru kakvih sve mladih ima po tim velikim gradovima. I šta im se sve može desiti ako u sebi još nisu izrasle u prave i čvrste ličnosti.
Međutim, i Marina i Sonja ostale iste, verne svojim shvatanjima i roditeljskom vaspitanju. Iako nisu bile na istim fakultetima, stanovale su zajedno za sve vreme studranja. Imale su obe po nekoliko momaka sa kojima su se viđale i ponekad zajedno izlazile. Pamtile su dobro reči i savete svojih majki i njih se pridržavale. I dalje su vredno učile. Došao dan i da obe diplomiraju. Ne u istom danu, ali nekako, jedna za drugom, baš kao što su ih i majke rodile. Završi Marina arhitekturu, a Sonja fiziku. Eto, dale se obe na prirodne nauke. Od roditelja njihovih, niko srećniji. Obave čašćavanja i tamo na fakultetima kad su diplomski odbranile, a i u svome gradiću. Okupi se sva rodbina i prijatelji. Sinovi im još pre neku godinu postali akademski građani, zaposlili se i poženili. Marina i tetka postala.

Kao da su pupčanom vrpcom bile vezane, njih dve nikako da se odvoje jedna od druge. Zaposle se u susednom većem gradu. I uvek zajedno. No, već su prešle dvadeset petu i biološki sat otkucava. Vreme i jednoj i drugoj da se udaju, da decu rađaju.

Marina se upozna sa naočitim Veljom. Na njemu i stas, i ramena, i oči crne kao ugalj. I on inženjer. Prema njoj je uvek bio pažljiv i uljudan. Pomagao joj u svim poslovima. Sviđao se i njenima. A njih dvoje se mnogo, mnogo voleli. Samo su čekali trenutke da budu sami i da se predaju jedno drugome. Iz te prevelike ljubavi njihove, rodi im se i ćerkica. Marina mužu sve verovala slepo. A Velja bio „majstor“. Za sebe. Malo se kome „otkrivao“. Udala se i Sonja za Stojana. I on inženjer, tehnolog. Neki mnogo dobar čovek. Svima da ugodi, svakome da pomogne. Dece još nisu imali. Kao i do sada, družili se i posećivali i jedni i drugi. Marina i Sonja i dalje kao sestre rođene.

Ono, Sonja je bila malo kao ljubomorna. Bilo joj krivo kako nikad da „zanese“. Nosila taj teret u sebi, kako žena to samo zna. Već po neki put je primećivala kako je Velja „strelja“ onim svojim crnim očima. Skrozira je. Ali opet, mislila je, šta on od nje očekuje? Marina joj je više od sestre. Greh joj i pri bilo kakvoj pomisli o tome. Sve je mislila da ona greši, da su to možda njene nekakve želje iz potaje. I time samu sebe tešila i smirivala. Ali, kad god se susretnu pri sada već proređenim posetama, uvek isto. Nije ni primećivala da se sve više u Velju zaljubljuje. Iskreno gledajući, ona i Stojan su i dalje živeli uobičajeno. Sama je sebe odvraćala od pomisli da Stojan u nešto posumnja. I Marina pogotovo. Šta će o njoj misliti?! Velja proredio posećivanja, da se nešto ne posumnja. Majstor.


Onda kao jednom, dođe sam. Proverio je da je Stojan na putu. Sonja ga uvede unutra, ponudi ga da sedne. Velja to odbi i naglo je privuče k sebi. Iako se „kao“ otimala, sva je drhtala. Ne od straha, nego od prevelike strasti, požude i zanosa. Na kraju podlegne njeno opiranje. Podade mu se. U trenu joj samo sevnu ona želja majčinska, da tog dana zanese sa Veljom. Da i ona rodi. Ko će i znati i posumnjati? I ona steže još jače Velju. Tako tada, tako još nekoliko puta. Ko zna kada, ipak, zatrudni. Čim se to desi, pred nju se noću „pojavljivali“ i Stojan i Marina. Šta, ako se ipak nešto sazna? Greh je to veliki! Pokušavala je da sa tim prekine. No, Velji se osladilo, iako je bio razapet između rođene žene i ljubavnice. U rascepu između obaveza prema sopstvenoj porodici i čežnje za nekakvom momačkom slobodom, bez ikakvih okova i ugovora, kad se lako odlučivao za sve, od ličnog slobodnog vremena do sklapanja novih veza. Sad je morao samo da pazi kako da što više prikrije svoje tragove. Sve je mislio da o toj vezi nikada i niko neće ništa saznati.

Ali, ona tipična intuicija prevarene žene, uvukla se u Marinu. Poče da sumnja i da ih prati. Konačno, uhvati ih na delu. Onda je rođenom mužu otvorila vrata i isterala ga iz tuđe kuće. Sonji je upućivala najpogrdnije misli i razočarenja. Gledala ju je onako obnaženu i pitala se šta je to na njoj što ona nema. Kojim čarima joj je uzela muža? Da li je sva filozofija u tome da je tuđe slađe? Nije bila ni ružna, ni glupa.

Sve je zasigurno shvatila kasnije, kad je slučajno srela Sonju, kad je videla kako joj se stomak zaokružuje. Sa Veljom se nije nikada pomirila. Ostala je da živi sa svojom ćerkicom Anom. Velja je otišao, a da se više nikada nije javio. Možda je našao novo utočište? I Sonja i Stojan odseliše u drugi grad. Čula je da su srećni i da „imaju“ sina. Kažu, isti na majku. „Dobro“ da je bar njenu fizionomiju nasledio. Da neko kasnije ne sretne Marinu, pa da joj kaže da to dete liči na njenog bivšeg muža.

Vojislav Ananić