Ekskurzije

Nakon doseljavanja u Sentu, ovde je bilo uobičajeno kao i u mnogim drugim školama, da se na kraju školske godine, odlazi na ekskurzije koje su svi obožavali, a često su se tada i tu rđale i simpatije i kasnije velike ljubavi. Neki su se posle niz godina i nakon završenog školovanja, i uzeli. Bile su to platonske ljubavi. Što stariji razred, to i višednevno putovanje. Od  jednog dana negde u okolini, do dva u obilasku nekih uobičajenih destinacija. 

Jedne godine smo sasvim dole, razgledali ogromne turine Đerdapske hidrocentale. Imali smo smeštaj u hotelu „Đerdap“ i posle večere se smestili po sobama. Posle 22 časa smo obilazili sve učenike po njihovim sobama i govorili im da se kulturno ponašaju, da budu dobri i da spavaju u određeno vreme. Ali, ne lezi vraže“. Negde oko 1 satpo ponoći neko lupa na naša vrata. Bile su to dve gospođe koje su bile ispod njihove sobe i uspaničeno se žalile baš na ponašanje mojih učenika. Odem do njih, kad, zateknem haos. Vriska, dreka, muzika, gađaju se jastucima, a perje samo leti po sobi. Zanemim od muke. Izderem se sad i ja na njih, iskritikujem ih i naredim da sve pospreme i da već jednom legnu. 

U najvišim razredima se znalo. Uvek isto i uvek polazak prema Hrvatskoj i Sloveniji, da bi se u povratku svratilo i do Jajca u kom je osnovana bivša FNRJ. Do posete Domu AVNOJ-a i Plitvičkih vodopada, ili kako bi oni rekli, slapova. I stalno istom maršrutom. Polazilo se podravskom magistralom, a vraćalo jadranskom. Šta deca imaju da vide na podravskoj? Varaždinsko groblje. Možete misliti! Deca i groblje. Ono, jeste da je bilo najuređenije u bivšoj nam državi, ali, opet, groblje. Zar je to najbitnije da se vidi? I dalje, pod obavezno, Kumrovec i poseta Titovoj rodnoj kući i njegovom spomeniku tamo postavljenom.


Ali, bratstvo-jedinstvo. Koje nas je kasnije ukopalo. A Goli otok? A stradanja po mnogim jamama? A tek Jasemovac! Kragujevac, Kraljevo?
                     

„Vodopad visine oko 20 metara, nastao je prirodnim putem i nalazi se na reci Plivi, dok se odmah ispod njega Pliva uliva u Vrbas, a njih dve zajedno nastavljaju put prema reci Savi. Ovaj vodopad ujedno predstavlja i poslednju kaskadu reke Plive, kao i ušće dveju reka. Nalazi se u centralnom delu Jajca, što ga čini specifičnim i jedinstvenim, jer je jedini vodopad na svetu koji se nalazi u nekom centru grada. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 362 metara. Korito cele reke Plive kao i sam vodopad, formirani su u šupljikavoj sedri. Prema količini sedre, smatra se da je vodopad nastao pre oko 50.000 godina.
Zbog smanjenja toka reke više puta je postojala mogućnost da dođe do obrušavanja vodopada i zato su često rađene sanacije, kako bi se vodopad sačuvao. Vodopad je više puta svrstavan među najlepše vodopade na svetu. Od 2014. godine ovde se održava sportsko-turistički događaj, takmičenje u skokovima sa vodopada“!

Ali ta poseta Jajcu je bila tek u povratku. 

Posle Kumrovca se putovanje nastavljalo ka Sloveniji, ka Bohinjskom jezeru i Bledskom jezeru, Triglavu, Postojnskoj pećini. 


„Postojnska jama je jedna od najvećih geoloških atrakcija Slovenije. Predstavlja 20.570 m dug sistem pećina u blizini Postojne i najveća je pećina u Sloveniji. U taj sistem spadaju još Otoška, Magdalenina, Džrna i Pivka pećina. Ovaj sistem pećina je nastao pod uticajem delimične ponornice, reke Pivke, koja je svojim tokom zadnjih 2 miliona godina, obrazovala njegov sadašnji izgled i formu. U unutrašnjosti pećine je temperatura konstantna i iznosi od 8°C do 10°C. Pri većim temperaturama bi broj biloških vrsta bio znatno veći i sadašnji rast stalaktita i stalagmita, od 1 cm na stotinu godina, bi se znatno usporio. Najveća dubina Postojnske jame iznosi 115 m“. 

E, i u Postojni i u ostalim navedenim mestima i jezerima smo bili moj najbolji prijatelj i kolega (nažalost sada pokojni) Bognar Andraš - Bandi, njegov šogor Laki Joška, Maruška Mrkobrad, Žika Stojšić i ja. Što je i uobičajeno, pred ulazom u pećinu, velika gužva. A kad smo sa decom ušli i mali voz nas vozio dokle se moglo, unutra hladno. Ja nisam poneo neku topliju jaknu ili bar džemper. Smrzavao sam se. Vidi do moj Bandika i šeretski me pita:

„Šta je Mali (tako me u zezanju oslovljavao), cvokoćeš“?

Kao fiskulturnik i dugogodišnji prosvetni radnik, on je već više puta bio u Postojnskoj jami i znao je da mora poneti rezervnu jaknu. Naravno, dao mi je da je obučem. Vozić je polako grabio, a mi smo se samo plašili da neko od dece ne zapne glavom za neki pećinski ukras. Jer, deca su to i večito znatiželjna. Videli smo tamo i čovečju ribicu, koja se samo tu može naći.

Pre toga, Bohinjsko jezero i grad Bled sa svojim jezerom. U samom Bledu damo deci pauzu od dva sata, da malo razgledaju gradić i kupe neki suvenir. 

„I dok se na ostrvu nalazi nekoliko zgrada, najveća i najpoznatija je crkva Uspenja Marijina, koja je bila izgrađena u 17. veku i ima gotički dizajn-uključujući toranj visok 171 metar koji proviruje iznad krošnji drveća. Crkva je popularno mesto venčanja. Prema tradiciji, sreća je da mladoženja nosi mladu uz stepenice na dan svog venčanja pre nego što pozvoni i poželi želju“. Uh, tek tu na jezeru, se desilo nešto najstrašnije. Svaki razredni starešina pred dečjim roditeljima snosi punu odgovornost za njihovu sigurnost i bezbednost. I tu smo bili smešteni u nekom od luksuznih hotela. I tu im damo slobodno vreme. Ali, jedna moja učenica Slađa, koja je i bila organizator svega, sa sobom povede iznajmljeenim čamcem, još pet svojih drugarica i same krenu ka crkvi Uspenja Marijina. Nisu mi se ni javile. Primetim da ih nema i pomislim da su se još zadržale u šetnji. Malo se zabrinem i pomislim da će se već pojaviti. I, uputim pogled ka ostrvcetu i zaprepastim se. Njih šest mašu mi rukama iz čamca. I sledim se, a i obradujem da su žive. Svašta mi je tada padalo na um. Kako su samo smele? Otkud znm da li sve znale da plivaju, mada su odrasle pored Tise, a u Senti se nalazi i bazen? I opet moja grdnja i kritika. Izvinjavale se. Ali, mnogi se na ekskurziji opuste i ne razmišljaju koliko treba. Opet kažem da su to deca.
                           

„Vodopad Savica, kome vodi put, izgrađen je kao Zlatorog. Vodopad ima oblik kaskade, a njegova visina dostiže 97 m. Može se spustiti u prilično duboku klisuru i popeti na Triglav, koji se smatra najvišom planinom u tadašnjoj zemlji, a njegova visina dostiže 2864 m. Može se voziti na žičaru Vogel. Tu je ski centar Vogel i Muzej Alpine Milk. Da bi se došlo do toga, ide se putem koji se kreće severno od Ribčeva Laza. Vodopad Savica ima oblik kaskade, a njegova visina dostiže 97 m. Može da se spusti u prilično duboku klisuru, a i popeti na Triglav, koji se smatra najvišom planinom u tadašnjoj zemlji. Njegova visina dostiže 2864 m. Takođe se može voziti na žičaru Vogel. Odlazi u ski centar Vogel. Tu je i Muzej Alpine Milk. Da bi se došlo do toga, mora se držati puta koji se kreće severno od Ribčeva Laza“. 

U ovoj bistroj i čistoj rečici, koja je izvor mnogo veće reke Save, išli smo dugo drvenim rukohvatima i posmatrali svu divotu koju ona pruža. Videle su se pastrmke kako brzo plivaju.               
„Triglav je najviši vrh Julijskih Alpa, visok 2.864 m, a ujedno i najviši vrh Slovenije, i najviši vrh na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Ime Triglav se odnosi na oblik planine, kao i na boga ili grupu bogova iz slovenske mitologije.Triglav važi kao simbol Slovenije, jer se nalazi na slovenačkom grbu i zastavi. Prvi uspon na Triglav se desio 26. avgusta 1778, a ostvario ga je Žiga Zois. S Triglavom je takođe tesno povezana legenda o kozorogu s imenom Zlatorog. Triglav je srednji deo Triglavskog nacionalnog parka. Nakon pogibije kralja Aleksandra, alpinista Joža Čop je na vrhu istakao crnu zastavu“.


Tu, na žičari se desio opet jedan maler. Naime, koleginica Maruška, koja je već bila žena u godinama i već sada preminula, je nakon povratka sa vožnje žičarom, zapela za onu „papuču“ koja se odgurne pri izlasku i, pala. Stara. Srećom, nije se povredila.

Krenuo je naš povratak preko Rijeke, gde smo videli stadion FK „Rijeka“, odakle su ponikli mnogi fudbalski reprezentativci tadašnje Jugoslavije. 

Zatim je sledilo Jajce, pa pravac Beograd i Senta. 

Uz sve nezgode, završilo se već po ko zna koji put, i ovo naše putovanje. Učenici su bili oduševljeni i sa velikim oduševljenjem pričali roditeljima koji su čekali, sve šta su videli.

Ipak, sada se postavlja veliko pitanje. Jeste da su sva ta mesta koja smo obišli prelepa, ali, zar i Srbija nema bar sličnih? Možda i lepših, boljih, korisnijih. I po lepoti, i po kulturi i po istoriji. Retko se kada posetio neki manastir na primer. Imamo i mi Resavsku pećinu, dvorce, Golubačku tvrđavu, Smederevsku tvrđavu u kojoj je stolovao despot Stefan Lazarević, a po legendi gradila Prokleta Jerina, Ramsku tvrđavu, još ne restauriranu tvrđavu kod mesta Bač, Topolu i Oplenac, Drinu, toliko banja i svega ostalog. I naša ravničarska Vojvodina poseduje mnoge salaše, jezera, Frušku goru i njene manastire, Vršački breg…

{youtube}UjjxsovD484{/youtube}

Svakome je njegov zavičaj najlepši. Ali nigde nema Srbije. I multinacionalna, i multikulturalna, i multikonfesionalna i nigde boljih i gostoljubivijih ljudi nego u njoj.

Vojislav AnanićP. S.
U pisanju ovog teksta sam se služio Vikipedijom kod izbora fotografija i o podacima mesta koje smo posetili.