"Preko preče, okolo bliže"

Tada smo radili u Bosni. Imali smo trideset godina i supruga i ja. Imali smo i dvoje dece, ćerkicu od sedam godina i sinčića od tri godine. Kao i svake godine za vreme školskog raspusta, poželeli smo da i tada odemo na more. Kupili smo i nov auto. Škodu. Sijali smo od sreće i zadovoljstva i bili u najboljim godinama. Spakujemo sve što nam je bilo potrebno i uz božju pomoć, krenemo. Ja još „frišak“ vozač, tek što sam položio vozački ispit. Uzmem kartu i gledam kojim putem da krenemo. Izaberem onaj preko Livna i Livanjskog polja. 

Reko', tuda još nismo prolazili. Stignemo sa srećom do Livna. Stanem da se malo odmorim i deca osveže. U Livnu sve Hrvati. Još onda su nam zagledali u banjalučku registraciju automobilskih tablica. No, u to vreme bivše Titove Jugoslavije, niko nas nije dirao.  A onda sam se trebao preko Splita uputiti ka Baškim Vodicama. Ali, na moju nesreću nisam odabrao da idemo tuda. Mislio sam da nekako izbegnem gužvu na putu oko Splita i krenem nekom prečicom preko nekada srpskog naselja Provo. Provo je naseljeno mesto u Hercegovini, u okolini grada Livna. Prema popisu stanovništva iz 1991. u naselju je živelo 223 stanovnika, a po  popisu iz 1910. u Provu je bilo 68 kuća sa ukupno 463 stanovnika. Svi stanovnici su bili srpsko-pravoslavne veroispovesti. 

„'Bem“ ti selo kad vidim kakav je put. Nije to običan makadam, nego kamen. Šiljak do šiljka. 
                                             
Pomislim šta bi bilo da mi se u toj vukojebini probuši guma na automobilu ili da odozdo zakačim tim nekim šiljkom karter ili nešto drugo. Skoro nigde nikoga, automehaničara pogotovo. Naiđemo na neku kafanicu i tamo ispred nje, na terasi, nekoliko ljudi ispija pivo. Stanem da ih upitam kuda da vozim dalje, jer nikakvog putokaza nije bilo. Oni mi pokažu i mi nastavimo. Dođemo do neke raskrsnice, a ni tamo nema putokaza, Kuda da krenem? Levo ili desno? I odlučim se onako naslepo. Vozim polako, sporo, pazim da ne oštetim auto. Šta ako se nešto desi? Kud bismo sa decom? Putovanje se baš odužilo. 


Konačno izađemo na afaltni put. Hvala Bogu! Krenemo gde smo naumili. Na silasku ka Baškim Vodicama vrlo vijugav put. Opet pazim. Već sam umoran, ali i srećan da stižemo. Uspem nekako da ispod nekog stabla parkiram auto i krenemo da tražimo privatni smeštaj. Za dve nedelje. Nađemo ga kod jedne bake, platimo unapred, dobijemo ključ sobička, raspakujemo se i ne odmarajući ni trena, uputimo se ka plaži. Tamo masa, velika gužva. Opet, zbog dece, da ih toliko ne biju sunčevi zraci, raširimo peškire ispod nekog grma. Ali, zato sam se ja spržio već prvog dana mada smo se nacvakali nekom kremom. Koža mi uveče posrvenela, peče me, ne mogu da se mrdnem. Žena mi cele noći jogurtom mazala leđa da se malo koža rashladi. Presedne mi i more i sunčanje. Prođe dva tri dana i mene malo popusti. Sad sam bio samo u hladu i u moru. Voleo sam da plivam, da se kupam, a to je prijalo i mojoj koži. 

Jednom, negde oko podneva ostavim porodicu na plaži, a ja odem u obližnji lokal da gucnem pivo. Čuli su se divni akordi pesme „Monja“. 

{youtube}_p19s3-TuQs{/youtube}

Imali su i neku dobru manastirsku fruškogorsku rakiju, ali ona baš i nije za tako toplo vreme. Vratim se,  a ono se u onom metežu naš sinčić negde zagubio. Pošao da vidi neke akrobate, cirkusante. Dete. Kud sad da ga tražimo, gde da ga nađemo? Uhvati nas panika. Vide i ostali i svi se dadosmo u potragu. Nađemo ga i on nam samo maše ručicama kao da ništa nije ni bilo. 

Prođoše i dani odmora. Ipak i zadovoljni i sretni, polako smo se spremali za povratak. Kupismo neke suvnire,  ja kod nekog proizvođača vina, kupio pet litara crnog. A ono, gusto kao med. I vrlo ukusno.

Uputismo se nazad nekim normalnim asfaltnim putem. Više nikada nism tražio neke prečice. Svaka se škola plaća, dobro kaže naš narod.

Vojislav Ananić
P. S.
Fotografije i delić teksta o Provu su sa Vikipedije.