Motika

Za mnoge je ova reč onako, baš seljačka. Čak se i sprdaju sa njom. I, ako je uzmu u ruke, stavljaju rukavice. A ne znaju da je ona lek, pogotovo za mlade i kojekakve lezileboviće. Njima je najbolja izreka ona - „Kod dangube preko puta“. Za mene pak, to je sveta reč. Zahvaljujući njoj, mnogi su postali svoji ljudi, čak i poznate ličnosti iz mnogih oblasti života.

Sveta je jer me je odhranila. Bolje reći, bio je to moj otac sa motikom koju je čitav život imao u rukama i njome podizao nas decu. A, bilo nas je u početku četvoro. Tri brata i sestra. Onda, umre moj stariji brat Bora pa sestra Dušica. Ostadosmo brat Dušan i ja. Zatim me, već kao odrastao i oženjen, „napustio“ i on. Vinuo se u nebesa, gde su neki bolji ljudi, gde su malo drugi i pravda i zakoni božji.

Vremena posleratna. Teška. Nemaština. Oskudacija i u hrani i u lekovima. U svemu. Šta da vam pričam. Mati naša strahovala da Bog ne uzme i nekog od nas. Ušuškavala nas i zavijala nam neki šal oko glave, utopljavala i kad nije bilo potrebe. Hranila nas onim što je mogla i trudila se da to bude najbolje što nam je u tim trenucima mogla priuštiti. I, tako.

Ovu priču nosim u sebi sve vreme. Sad se nekako odvrnuo ventil i ona će ugledati svetlost dana.

Naime, imao sam voćnjak skoro četrdeset godina. Mnogo sam ga voleo i uživao u njemu. Održavao ga tako uredno, da mi je jedan prijatelj kad je navratio, još kod kapije viknuo:

„Vojo, rode moj dragi, trebam li ja da izujem cipele i nataknem papuče? Tako ti je sve sređeno. Mali raj.“

A tako je i bilo. Voćnjak ograđen, na ulazu metalna kapija. Bušeni bunar i nad njim na metalnim cevima veliko bure od 220 litara koje sam punio vodom i leti, kad je Sunce zagreje, tuširali smo se. Ispod bureta, između cevi, ljuljaška. Zatim, skromna vikendica, ne velika, ali ušuškana. Iza nje šupa u kojoj smo držali alat, kosačice i prskalicu. Da, i burad za voće koje smo u njih stavljali da se obavi vrenje. Onda smo prikolicu zakačili za „fiću“ i nosili i drva i kominu kod kazandžije. Otuda smo donosili čistu prirodnu rakiju od kajsija, šljiva, krušaka, dunja, čak i od drenjaka. Jeste sitan, ali ni bolje ni lepše, ni zdravije rakije. Ne veli naš narod uzalud:

„Zdrav k'o dren“. Doneo mi da ga zasadim jedan zemljak sa Banije, a on dobio od svog rođaka iz kršne Like.

Toliko sam voleo da boravim tamo, da, kad god sam imao slobodnog vremena odem do moje „Pane“ (to je bilo ime u gradskom ataru). Ukoliko nisam imao šta da radim, ja sednem na moju ljuljašku i čitam novine. Leti, kad ovladaju velike sparine, odem tamo i spavam, jer je tu bilo prijatno, pošto je naš kućerak bio obložen staklenom vunom. Supruga je tamo spavala samo nekoliki puta. Kaže da su je komarci izujedali.

No vratimo se početku priče. Moj otac je rođen na Baniji i po struci je bio mesar, ali se time nije bavio nego je obrađivao zemlju koju mu je otac, kolonista, ostavio. Nije to bilo puno, pet jutara, jer je deda nešto prodao. U ono vreme radilo se sve ručno. Nikakvih mašina. Majka je često pobolevala i išla po banjama. Sve je sam radio. Kad sam ja završio studije, dobio sam zaposlenje na određeno vreme u susednom selu i to nešto preko dve godine. I, pošto sam radio u školi, prepodne, čim se završi sa nastavom, dođem u stan i sa suprugom ručam, pa uzjašem biciklo i atarskim lenijama krenem do očeve njive. A on tamo, sam. Obraduje se d me vidi i kaže:

„E, moj sine, vidiš koliko su dugi redovi sa zasejanim kukuruzom? A svaki red moj!“

Žao mi ga, napravim neku šalu da ga oraspoložim, uzmem motiku u ruke koju je on kao rezervnu uvek imao u zaprežnim kolima i počnem da kopam njome. U ono vreme bila neka sorta kukuruza sa puno zaperaka koje je trebalo zakidati uz kopanje. Kukuruz visok. Šuma. Vazduha nemaš, jer je nebeska zvezda upekla. Moj otac, je brže radio od mene. Ode ispred mene jedno dvadesetak metara, pa se vraća u moj red da mi pomogne. Kad stignemo do kraja duži, sednemo na dolmu da se malo odmorimo i popijemo već vruće vode koju je on tamo stavio, kao u „hladovini“. Ja sam u ono vreme pušio, a on će meni:

„Sine, zapali cigaretu. 'Širi grudi' „. Popušim i, Jovo nanovo. I tako sam mu pomagao u svim poslovima, kad sam to mogao i koliko sam mogao.

Mog dobrog oca kojem sam već posvetio nekoliko priča, već odavno nema. Možda je žurio u neki bolji svet i nadam se da će mu tamo gore biti lepše i lakše.

Nikada nije sebe veličao niti poželeo tuđe. Eto takav je bio za života, takvog ga pamtim, takav će ostati u mojim sećanjima. Kada je njegovo srce prestalo da kuca, ostaju samo uspomene. Pa ipak, neka mi bude dozvoljeno da se podsetim, da ga za trenutak uznemirim, sada dalekog i ravnodušnog. Sada spokojnog za sve ono što je učinio i ostavio, a toga nije bilo baš tako malo. Kao što to obično biva u životu, pamte se počeci. Prvi istinski koraci. Životna krivudanja. Podvizi, ukoliko ih ima.
Nevolje, kojih takođe sigurno uvek ima. I šta sve ne. Šta se može, bio je dobar čovek, nek mu bude prosto.

Đura. Šta kažete: jedno obično ime?

Svakako jedno neobično ime. Jedno svakodnevno ime. Dve reči. I četrdeset godina manje, od one ustaljene stogodišnje granice ljudskog veka. Od one duboke brazde kojoj se nije lako približiti, ili ne posle svih muka i svih nedaća koje se prežive, prožive i izdrže, a kroz koje je prošao sada, prvi put istinski miran.

Kada takvu osobu izgubimo, svaka uspomena na nju, može da nas uteši, da umanji našu bol i tugu…

Pošto sam prodao voćnjak, rekao sam sinu da mi donese tu svetu motiku. Za spomen na oca. Sad razumete zašto je to sveta motika.