Nikoline jesenje radosti i brige

Ko zna od kada su se Radlovački ovde nastanili. I to ne u gradu, u Senti, nego u salašarsko naselje iza Gornjeg Brega. Tek, pripoveda se da su jedni od najstarijih starosedelaca. E, sad, jesu li stigli sa Arsenijem Čarnojevićem, ili su ovde već bili, ko će to znati.

Njima tamo fino. Sami svoje gazde oduvek bili, prevrtali onu bačku crnicu i mučili se večito, ali su i kapital stvarali. I tako već generacijama. Seća se Nikola kad mu je jedared baba njegov prič’o kako je onaj stari salaš još pradeda Milojko ozid’o. Bolje reći, napravio ga zemljom nabijačom, a posle su ga samo popravljali i ciglom podziđivali. I svaki od njegovih predaka nastoj’o da skupi što više zemlje u jednom komadu. Donosile im mlade nji’ove u miraz i po koji lanac zemlje, ali je svaki ’teo  da to menja za bliže, pa onda sve ostalo baš Nikoli da zaokruži. 

Ima tamo pod samu Sentu još nekoliko jutara što mu Mela njegova u miraz donela, ali, s otim će već lakše. Blizu je grada i lakše će prodati pa će tu gde je i rođen, još dokupiti. Da ne ispadne on propalica pa da mu sinovi njegovi posle kažedu kako su to sve dede nji’ove stvorili. A Nikola, baš čovek domaćin. Ima sad, kaže, u tri parcele preko sto jutara. Mog’o  je i on da sebi i Meli svojoj malo olakša pos’o, da nešto od svega toga otkrnji i proda, ali nije. Ima dana više neg kobasica, sve je u sebi razmišlj’o. Možda deca njina i neće ostati tu da žive. Ondak može da proda.

Sad, j…š  ga, i vreme neko drugo došlo. Svi bi leba preko pogače, da malo radidu a da mnogo imadu. Svi bi danas na škole neke, mada su već kancelarije prepune taki’. Ne bi Nikola iš’o  tamo da živi, nikad. Da čeka uvek kad će doći onaj prvi, da novce dobije. A od prvog do prvog zna i da se zdravo mnogo oduži. Ta, ne mo’š  ti dinar sačuvati kad se i to malo samo razvlači od jedne do druge potrebe. Kad sve tamo u gradu poisplaćivaš, malo ostane. Gladna usta furtom ’oće još. Onako baš iskreno, Nikola bi najvećma vol’o  da mu sinovi tu ostanedu. Nek završe od škola samo onoliko koliko im treba. Ako ’oće, i fakultet. Pa posle, nek se vratidu na nji’ovo. Ej, haj, ta kako bi tek ondak napredovali! Kad bi zemlju radili kako su i’  pametniji ljudi od njega učili. Da znadu i kad da u pravo vreme useve posejedu, i kad da onog veštačkog đubreta bacidu, kad da zaliju i prinose povećadu. 

Tako Nikola sve u sebi razmišlj’o. Pa kome će želeti bolje nego deci svojoj! Ne znadu danas ti mladi šta je život. Samo da je zdravlja. Ideš, ideš, i kao da sve isto uvek radiš, a milina te naka obuzme kad vidiš kako sve raste i napreduje. A tek onaj mir oko tebe?! Pa kad ti ustreba mesa, a ti uzmeš i zakolješ. Da nejdeš u kasapnicu. Baš tamo kad se već obave svi važniji poslovi, a ti iz svinjca oboriš četir – pet tovljenika od po sto pedeset i više kila. Čvarke istopiš one žute k’o dukat i to da na njima ostaviš mal’ko i mesa. Nadeneš i čvargle, i majuške, i prave domaće kobasice, pa to ondak sa slaninom, šunkama i rebrima što je odležalo u salamuri, sve staviš u sušaru na dimljenje. Podigneš na tavan i okačiš o pajantu da na promaji i 'ladnoći sazri. Posle, samo uzmeš onaj veći nož, pa tek otfikariš komadešku. I u slasti sve poj’eš. 

Danas sve i doktori pričadu da u tom mesu ima mnogo neke štetne masti. Ne znam kako oni to i zovedu, neki ’olesterol, šta li? A da vam kažem, iako su to mnogo pametni ljudi, ništa oni o tom ne znadu. Čovek treba da radi, a za to mora imati snage. Isteramo mi tu mast kroz znoj naš, a oni tamo u gradu, normalno da imadu mnogo masti u krvi kad samo sedidu i ne krećedu se. Ta mož’ on tamo da trči po parku kol’ko  ’oće! Nek dođe o’de da sa mnom radi makar mesec dana, pa da vidimo ’oćel ondak imati taj ’olesterol. Teško mi i da izgovorim. 

E, prijane moj, kad ti celi život samo na dupetu provedeš, ništa od tog života. Il’ se tamo kurčiš nekim besnim autom! Džabe ti ga. I  u njemu večito samo sediš. A ja malko vozam onaj moj traktor ili kombaj’  pa ondak siđem da poradim ono što mašina nije mogla. Da vidiš tadekena tek kad se one naše seljačke slanine bez mesnatih delova, sapunjare, naje’m! Pa, makar da sam nekad i umoran, a ja tek navalim na moju Melu! Ona k'o neće, a znam ja šta ženi treba. A i meni! Ta ne mogu lagati. I volemo se tako ja i moja Mela, k’o  niko. Šta da vam o tom divanim? Kad već sve i sami znate. E, tu nam ne treba mnogo škole! Ona gospoda u gradu mislidu da samo oni znadu kako se to radi. A da vam iskreno kažem, kol'ko čujem, sve radidu kako se nikad to nije radilo. Oduvek se znalo di se šta meće! Zato su svi i bolesni, i bledunjavi.

A žene im rode jedno il’  ni jedno. Neke gospoje više neće, pa i to jedno ne doje. Čuvadu grudi. A moja Mela ih četvoro na sisi držala, pa joj čvrste k’o u devojke. A deca nam, fala Bogu, sva rumena i zdrava. Ma ni jedno od njih nikad nije ozbiljnije nešto bolovalo. Al’ su zaoto uvek napolju, na frišak vazduh, pa se tamo istutnje i izigradu. E, to su ti, prikane moj, prava deca. I zdrava i vaspitana! Kak’a droga k’o tamo kod vas u gradu? Možda neki od momaka i zapali po koju cigaru, al’ je tako i moj baba radio. Pa doživeo preko osamdeset. Samo se ponekad malo nakašljuc’o. Tamo kod vas u gradu i vazduh otrovan! 

Još se ondak, kad kući stignete, samo se unutra zatvorite i ležite. K'o da ste celi dan orali! Furtom televiziju gledate. Zato ste uvek nešto i bolesni. Jal ne radite napolje, jal je’te na brzinu neka veštačka jela, jal samo sedite i ležite. Sve vam nešto teško. Pogospodili se, a gospoda niste. Niste vi još ni vid'li pravu gospodu! 

Samo se svaki od vas zabije u svoj stan. Prestali ste više i da se družite. Ni komšije čestito ne poznajete, mnogima se ni ne javljate. Sačuvaj Bože, kak’a  luda vremena došla! I ondak se čudite kad vas ni deca vaša ne poštujedu.
                                               
Nego, odjedared zastane Nikola, pa kaže kako se mnogo razdivanio. A jesen, poslova još kol’ko  ’oćeš. Ono, ovr’o  je suncokret i soju, obr’o  skoro sav kukuruz, ima još šećernu repu da izvadi. Ove godine baš rodilo! Nema gde ni da sve izruči. Al’  taki ti je seljački život. Po celu godinu glediš u nebo i čekaš jal kišu jal sunce. Ne valja ti ni kad ne rodi, a eto, k’o  ove godine, ni kad rodi. Država slabo plaća i ne otkupljuje baš mnogo. Devet dinara kila kukuruza! Ej, di to ima! Ta neću da im ga po to dam, makar ga nazimu u peć ložio. Biće mi jeftinije nego da kupujem ugalj ili drva.
                                            
Moja Mela zimnicu stavila od svačega. Duga je zima. A ja već iskop’o  dva trapa. Pa u jedan metn'o krompir, a u drugi jabuke. Šta će mi, koji očin podrum za to? Pa da mi tamo samo smrdi kad se nešto pokvari. Uzor’o  sam na vreme i posej’o  žito, al i ono nipošto. Samo šta ćeš, moraš da ga seješ zarad plodoreda.  Privodim jesenje poslove kraju, al’  se uvek ponešto nađe. Još da pokoljem ona četir svinjčeta i da napravim disnotor, pa da me vidi Bog. Ispek’o sam i rakiju, grožđe sad muljam za vino. Svi kažedu da će ove godine biti dobro, jer je bilo dosta sunca i u grožđu puno šećera. Samo mi još piva fali. Al’  to kupim. Ne mogu ni ja sve sam da stvorim. E, ondak, zima nek dođe. Pa ćemo da se kartamo i odmaramo. Mada, kod seljaka nikad odmora nema. I zimi ima posla oko živine i marve.

Zatim Nikola stane onako na sred ogromnog dvorišta i šacuje. Posmatra novu kuću koju je on sa svojom Melom ozid’o  tu, a razmišlja šta još treba da popravi. Mora još jednu veliku šupu da napravi za poljoprivredne mašine. Da ne kisnedu tako napolju. 

Stoji tako, stoji, a duša mu puna. Gde god pogleda, sve njegovo. Obuhvati ga neka milina i toplina oko srca, i on ode unutra kod svoje Melanije. Deca su im već odavno u školi u Senti, di je samo zbog nji' i kupio kuću. Tamo je sa njima njegova majka i ona i' u školu ispraća i iz nje dočekuje, kuva im i mazi i'. Stalno im govori da budu dobri đaci i samo nečem dobrom i'  uči.