Kao gimnazijalac, dve godine sam stanovao u internatu, u Zrenjaninu. Neki su ga nazivali još i đački dom, mada to nisu isti pojmovi. U domovima su obično bivala deca bez roditelja ili mlađi delikventi, a u internatima su boravili učenici čiji su roditelji bili siromašnijih džepova.U tome gradu je postojalo nekoliko takvih internata. Naravno, bili su odvojeni muški od ženskih, ali nije bio redak slučaj međusobnih poseta, pogotovo nas mladića. I kao što je i normalno, svaki internat je imao svoj kućni red i vaspitače. Tačno se znalo kad je vreme ustajanja, doručka, učenja, ručka, odlaska u školu, održavanja higijene, večere, večernjih izlazaka, ali samo do određenog sata. Na neki način, bilo je to kao vojničko vaspitanje. Na časovima učenja smo pored pisanja domaćih zadataka i pripremanja lekcija za taj dan, imali i pauze. Časovima je obavezno prisustvovao jedan od vaspitača, a bilo ih je nekoliko. Bili su to stariji, ozbiljni ljudi i nadgledali su svaki naš korak i razvoj kao pravi roditelji. Išli su povremeno i u škole koje smo pohađali da bi videli kakvi smo po znanju, vladanju. Čim nešto nije bilo u redu, obično smo kažnjavani neizlaskom u grad, a ako se radilo o nekom većem prekršaju ili neuspehu u školi, obaveštavali su roditelje. Hrana je bila uobičajena, često i loša i neukusna, a naši mladi organizmi su tražili bolje i više.
Kao i u vojsci, i u internatu su se sticala nerazdvojna prijateljstva ali su se pravili i razni nestašluci. Na primer, svi smo odreda pušili, mada je to bilo zabranjeno i vaspitači su na to obazrivo motrili. Naročito je u tome bio revnostan jedan od njih, kojeg smo zbog toga i nazvali Šunjo. Stvarno je bilo i interesantno i začuđujuče da je, kad god se nešto desilo, istog trenutka bio tu. Čudili smo se otkuda mu taj „nos“ i instinkt da baš u tom trenutku bude tu. Bio je to stariji debeljuškast čovek, koji je na prvi pogled odavao strogog čoveka, ali je u duši bio prava dobričina i nastojao je da sve probleme koji su se kod nas javljali, rešava pravično. Ali, i kažnjavao nas je ako smo to zaslužili. Među vaspitačima je bio i Radomor Vešović, Hercegovac. Čim mi je saznao prezime, rekao je da sam i ja poreklom iz Hercegovine. Odakle mu to, nisam znao. Tek kasnije sam se predao ispitivanju svog prezimena i time se bavim, evo već skoro četiri decenije. Neki od njih su bili sposobniji i stroži, ali smo vodili brigu samo o tome kad je dežurao Šunjo.
Bilo je i onih obešenjaka koji su namerno pravili izgrede, samo da bi njega nasekirali i dovodili do očajanja. Ali, u takvim situacijama, on je delovao smireno, pozivao nas u svoju kancelariju, na razgovor, i očinski nam davao savete i držao lekcije. Tek tada smo shvatili koliko je poznavao dušu mladog čoveka i kao pravi pedagog, nastojao da nam pomogne.
Među nepredviđenim događajima desio se i ovaj slučaj. Bio je kraj školske godine. Vreme mature. U metalnom ormaru, nalazilo se moje novo odelo za matursko veče. Svako je, naravno, zaključavao svoju garderobu u ormaru. No, među nama je bio jedan drugar iz Nevesinja. Pohađali smo različite škole i matursko veče nam nije bilo istog dana. Tako, jedne večeri, dođem iz grada i zateknem svoj ormar obijen. Pogledam unutra, kad vidim, nema mi mog maturskog odela. Odem do Šunje i prijavim slučaj, on odmah pozove prisutne, ali niko ne zna šta se desilo. Savetovao mi je da pričekam do sutradan, da će se „lopov“ možda i sam pokazati. Tako je i bilo. Ujutro ustanem kao i svakog jutra, kad ono, u mom ormaru je lepo okačeno, bilo i moje odelo. Tada sam shvatio koliki je Šunja bio psiholog. A desilo se sledeće: Danča, još siromašniji od nas, prišao mi je i rekao da se izvinjava, ali pošto ja nisam te večeri bio u internatu, a njemu je za maturu trebalo odelo, nije imao drugog izbora nego da mi obije ormar i obuče moje odelo. Šunjo se samo blago nasmejao i rekao da se poljubimo i ja oprostim Danči. To se i desilo.
Prošlo je od tada dosta godina. Svi smo završili sa školovanjem, poženili se, zasnovali svoje porodice i samo se ponekad setimo tih dana. Te 1980. godine sam sa porodicom letovao u Igalu. Sasvim slučajno, u samoposluzi, sretnem se sa Dančom. U početku smo sa nevericom gledali jedan u drugog, jesmo li to zaista mi, a onda smo se čvrsto zagrlili i izljubili. On je postao lekar, načelnik Hitne pomoći u Herceg-Novom, zasnovao porodicu i „živeo na visokoj nozi“, kupio kuću. Kao i mnogi lekari, od svojih pacijenata je dobijao razne sitnije poklone. Litru nekog dobrog viskija ili francuskog konjaka, ma svakakvog pića vrhunskog kvaliteta. Ja tada nisam pio nikakvo alkoholno piće, a danas, pred ručak uzmem po nekad po čašicu-dve dobre rakije. Pozvao me da ih posetim. Nutkao me tim pićem, a ja mu uporno odgovarao da ne uzimam alkohol. Čovek želeo da bude gostoprimljiv, kao i svaki naš pravi domaćin. Na kraju ga naljutim tim svojim odbijanjem i on mi reče:
„Slušaj me sad dobro, još bolji moj Vojo! Ja sam lekar. Čašica, pa i dve neće škoditi ni jednom čoveku, pa i da je bolestan. Samo, ne sme se preterivati niti dozvoliti da mu to pređe u naviku“.
I tako, posle desetak godina, kažem mu da mi sipa čašicu onog pića koje bi mi preporučio. Naspe mi, bogami „Čivas“ viski, koji je i Tito trošio. Nedostajala mi je samo još kubanska cigara među prstima pa da budem kao i on. Te večeri smo se slatko sećali maturskog odela i našeg „anđela“ Šunje.
Život je nepredvidiv. Tako je bilo i kod Danča. Tek što se dokopao malo boljeg života kako bi zaboravio sve tegobe koje mu je zadavala siromaština i zasnovao porodicu, dobio decu, umre mu najpre sin, već momčić, a nešto posle njega i moj drug iz internata Dančo.
Neka ti je laka crna zemlja i neka ova priča bude posvećena tebi, prijatelju moj.
