Šunjo, Dača i matursko odelo

Kao gimnazijalac, dve godine sam stanovao u internatu, u Zrenjaninu. Neki su ga nazivali još i đački dom, mada to nisu isti pojmovi. U domovima su obično bivala deca bez roditelja ili mlađi delikventi, a u internatima su boravili učenici čiji su roditelji bili siromašnijih džepova.

U tome gradu je postojalo nekoliko takvih internata. Naravno, bili su odvojeni muški od ženskih, ali nije bio redak slučaj međusobnih poseta, pogotovo nas mladića. I kao što je i normalno, svaki internat je imao svoj kućni red i vaspitače. Tačno se znalo kad je vreme ustajanja, doručka, učenja, ručka, odlaska u školu, održavanja higijene, večere, večernjih izlazaka, ali samo do određenog sata. Na neki način, bilo je to kao vojničko vaspitanje. Na časovima učenja smo pored pisanja domaćih zadataka i pripremanja lekcija za taj dan, imali i pauze. Časovima je obavezno prisustvovao jedan od vaspitača, a bilo ih je nekoliko. Bili su to stariji, ozbiljni ljudi i nadgledali su svaki naš korak i razvoj kao pravi roditelji. Išli su povremeno i u škole koje smo pohađali da bi videli kakvi smo po znanju, vladanju. Čim nešto nije bilo u redu, obično smo kažnjavani neizlaskom u grad, a ako se radilo o nekom većem prekršaju ili neuspehu u školi, obaveštavali su roditelje. Hrana je bila uobičajena, često i loša i neukusna, a naši mladi organizmi su tražili bolje i više.

Kao i u vojsci, i u internatu su se sticala nerazdvojna prijateljstva ali su se pravili i razni nestašluci. Na primer, svi smo odreda pušili, mada je to bilo zabranjeno i vaspitači su na to obazrivo motrili. Naročito je u tome bio revnostan jedan od njih, kojeg smo zbog toga i nazvali Šunjo. Stvarno je bilo i interesantno i začuđujuče da je, kad god se nešto desilo, istog trenutka bio tu. Čudili smo se otkuda mu taj „nos“ i instinkt da baš u tom trenutku bude tu. Bio je to stariji debeljuškast čovek, koji je na prvi pogled odavao strogog čoveka, ali je u duši bio prava dobričina i nastojao je da sve probleme koji su se kod nas javljali, rešava pravično. Ali, i kažnjavao nas je ako smo to zaslužili. Među vaspitačima je bio i Radomor Vešović, Hercegovac. Čim mi je saznao prezime, rekao je da sam i ja poreklom iz Hercegovine. Odakle mu to, nisam znao. Tek kasnije sam se predao ispitivanju svog prezimena i time se bavim, evo već skoro četiri decenije. Neki od njih su bili sposobniji i stroži, ali smo vodili brigu samo o tome kad je dežurao Šunjo.

Bilo je i onih obešenjaka koji su namerno pravili izgrede, samo da bi njega nasekirali i dovodili do očajanja. Ali, u takvim situacijama, on je delovao smireno, pozivao nas u svoju kancelariju, na razgovor, i očinski nam davao savete i držao lekcije. Tek tada smo shvatili koliko je poznavao dušu mladog čoveka i kao pravi pedagog, nastojao da nam pomogne.

Među nepredviđenim događajima desio se i ovaj slučaj. Bio je kraj školske godine. Vreme mature. U metalnom ormaru, nalazilo se moje novo odelo za matursko veče. Svako je, naravno, zaključavao svoju garderobu u ormaru. No, među nama je bio jedan drugar iz Nevesinja. Pohađali smo različite škole i matursko veče nam nije bilo istog dana. Tako, jedne večeri, dođem iz grada i zateknem svoj ormar obijen. Pogledam unutra, kad vidim, nema mi mog maturskog odela. Odem do Šunje i prijavim slučaj, on odmah pozove prisutne, ali niko ne zna šta se desilo. Savetovao mi je da pričekam do sutradan, da će se „lopov“ možda i sam pokazati. Tako je i bilo. Ujutro ustanem kao i svakog jutra, kad ono, u mom ormaru je lepo okačeno, bilo i moje odelo. Tada sam shvatio koliki je Šunja bio psiholog. A desilo se sledeće: Danča, još siromašniji od nas, prišao mi je i rekao da se izvinjava, ali pošto ja nisam te večeri bio u internatu, a njemu je za maturu trebalo odelo, nije imao drugog izbora nego da mi obije ormar i obuče moje odelo. Šunjo se samo blago nasmejao i rekao da se poljubimo i ja oprostim Danči. To se i desilo.

Prošlo je od tada dosta godina. Svi smo završili sa školovanjem, poženili se, zasnovali svoje porodice i samo se ponekad setimo tih dana. Te 1980. godine sam sa porodicom letovao u Igalu. Sasvim slučajno, u samoposluzi, sretnem se sa Dančom. U početku smo sa nevericom gledali jedan u drugog, jesmo li to zaista mi, a onda smo se čvrsto zagrlili i izljubili. On je postao lekar, načelnik Hitne pomoći u Herceg-Novom, zasnovao porodicu i „živeo na visokoj nozi“, kupio kuću. Kao i mnogi lekari, od svojih pacijenata je dobijao razne sitnije poklone. Litru nekog dobrog viskija ili francuskog konjaka, ma svakakvog pića vrhunskog kvaliteta. Ja tada nisam pio nikakvo alkoholno piće, a danas, pred ručak uzmem po nekad po čašicu-dve dobre rakije. Pozvao me da ih posetim. Nutkao me tim pićem, a ja mu uporno odgovarao da ne uzimam alkohol. Čovek želeo da bude gostoprimljiv, kao i svaki naš pravi domaćin. Na kraju ga naljutim tim svojim odbijanjem i on mi reče:

„Slušaj me sad dobro, još bolji moj Vojo! Ja sam lekar. Čašica, pa i dve neće škoditi ni jednom čoveku, pa i da je bolestan. Samo, ne sme se preterivati niti dozvoliti da mu to pređe u naviku“.

I tako, posle desetak godina, kažem mu da mi sipa čašicu onog pića koje bi mi preporučio. Naspe mi, bogami „Čivas“ viski, koji je i Tito trošio. Nedostajala mi je samo još kubanska cigara među prstima pa da budem kao i on. Te večeri smo se slatko sećali maturskog odela i našeg „anđela“ Šunje.

Život je nepredvidiv. Tako je bilo i kod Danča. Tek što se dokopao malo boljeg života kako bi zaboravio sve tegobe koje mu je zadavala siromaština i zasnovao porodicu, dobio decu, umre mu najpre sin, već momčić, a nešto posle njega i moj drug iz internata Dančo.

Neka ti je laka crna zemlja i neka ova priča bude posvećena tebi, prijatelju moj.