SLAAADOLEEEEED ! ! ! !

Kažu da su sladoled prvi pravili Kinezi, još u trećem milenijumu pre nove ere. Bila je to neka mešavina od snega i voća, koja je leti čuvana u hladnim jamama, obloženim snegom. Posle je taj „recept“ u 13. veku u Italiju preneo Marko Polo, a u srednjem veku su Arapi preko Sicilije, preneli recept za mlečni sladoled u Evropu. Eto, odvajkada su se ljudi sladili i na letnjim žegama rashlađivali sladoledom. Kad se u Srbiji prvi put počeo praviti sladoled, nije zabeleženo, ali se zna da je ova poslastica osvojila svet tek kad nakon pronalaska frižidera. 

I u mom rodnom Aleksandrovu, su postojale dve poslastičarnice i to još u ono vreme dok u selu nije bilo struje. Znači, ni frižidera. Pa, kako se onda na letnjim visokim temperaturma mogao održati u takvom stanju, da se ne istopi? Zime su tada bile mnogo oštrije, sneg dubok. U selu je bilo dosta arterskih bunara i pošto je voda iz njih stalno curila, odvođena je do obližnjih jamura koje su nastale kopanjem zemlje za gradnju kuća, za naboj ili za čerpić. U tim ovećim barama se zimi stvarao debeo led. Baš tada, na jakom mrazu, su poslastičari plaćali ljude da im sekirama odbijaju čitave table leda i tovare ih na zaprežna kola. Sirotinje je bilo uvek. Odvozili su ih do ranije pripremljenih trapova, koji su bili obloženi slamom i posle prekriveni debelim slojem zemlje. Tu je postojao samo jedan dobro ušuškan otvor i kroz njega su se zimi unosile te table sa ledom, a leti iznosile manje količine koje će biti kao neke preteče frižidera. 

Sladoledžije su najčešće bili Goranci ili Makedonci. Oni su svoj proizvod sa ukusom vanile, čokolade, jagode ili nekog drugog voća, tokom letnjih meseci nudili na korzou, po vašarima, ispred bioskopa i škola, ali i po ulicama. Svežina sladoleda je održavana pomoću metalne kante koja je bila smeštena duboko u drvenom okviru i obložena ledom. Iznad nje se nalazila  posuda sa sladoledom. Svoj dolazak su najavaljivali nekim jačim zvoncetom i tako mamili decu koja su već navikla na njegov zvuk. Mali je broj baba, deda i možda ponekog roditelja, koji su mogli odoleti pritisku dece da kupe sladoled, kad je, tako reći, već na pragu kuće. Dok su gurali drvena kolica sa dva točka, iz sveg grla vikali:

„Slaaadoleeed, sladoooleeed“, ali to im nije bilo ni potrebno, jer se iza ih kretala grupa bosonoge dečurlije i galamdžija. Sladoledžije su bile obučene u belo, sa keceljom i belom kapom. Tako su oni obilazili sve ulice i zastajkivali na svakom roglju, a masa se odmah okupljala oko njih. E, onda je mogla kugla sladoleda u kornetu da se kupi i za nekoliko para, a ko ih nije imao, donosio bi sladoledžiji jaja. Jedno jaje, jedna kugla sladoleda. Pošto su im roditelji u to vreme obično bili na svojim njivama, bila je to prilika da im deca za tili čas obiđu i opelješe sve kokošinjce i gnezda. I bila su zadovoljna i deca, a i sladoledžije jer su došli do nešto para, ali i jaja za neki budući sladoled ili kolač. Jedino su majke bile na šteti, pošto su na pijac iznosile manje jaja. 

Sladoledžije sa kolicima opstale su sve tamo, negde do sedamdesetih godina prošlog veka, pa nestale. Nostalgični zvuk zvonca koji je najavljivao dolazak sladoledžije, davno je već zaboravljen. Iako sada ima i frižidera i rashladnih vitrina, a mnogih vrsta i proizvođača sladoleda, pa i u domaćoj radinosti, mnogi se i danas kunu da je sladoled mnogo lepši kada ga prvo „čuješ“, pa vidiš, a tek na kraju smažeš.