Ispovesti reke Tise

Moja sećanja, pamćenja i preobražaji dosežu u mnogo davna vremena. Pamti ih još valjda jedino stvoritelj svih i svega, Gospod naš, svevišnji i svemogući Bog. Dakle, u ta iskonska vremena, Evropa i čitava kugla zemaljska, nisu imali današnji svoj oblik,  klimatske prilike, biljni i životinjski svet. Tamo još pre više od šezdeset miliona godina, te delove Evrope i Sredozemnog mora, prekrivao je ogromni Okean Tetis. Negde na polovini tog velikog vremenskog razdoblja, na Zemlji su se dešavala jaka tektonska pomeranja. Ostali su da štrče nebu pod oblake jedino Alpi, Dinaridi, Karpati... Jezera se ispunjavaju morskom vodom. I to se more sada nazivalo Paratetis ili Panonsko more. Pošto je daljom tektonskom aktivnošću tog dela tla, došlo do prekida veza sa Sredozemnim morem, i voda postaje slatka a ne slana. Klima je tu bila tada mnogo toplija nego sada. Đerdap je verovatno imao odlučujuću ulogu u iscrpljivanju ogromnih količina Panonskog mora u Crno more.

  Kasnije se taj veliki Panonski bazen, sve više pretvarao u slatkovodna jezera. Uz obale tih jezera su mirno šetali srodnici praslonova i mamuti. I danas postoje jezera Balaton, Palićko, Ludoško, mnogi ritovi i autohtone reke Dunav, Ja - Tisa, Aranka (Zlatica), Jegrička, Mostonga, Kireš, nekada i Galacka... Oko Lepenskog Vira i Vinče, nastanjivali se i prvi naši preci i nastajale najstarije kulture. U današnjoj Vojvodini izrasli samo Vršački breg i Fruška gora, a dole, prema Srbiji Avala, Kosmaj, Bukulja, Venčac, Rudnik, Cer... Najniži oblici reljefa u tom Panonskom bazenu pored reka, bile su aluvijalne ravni i lesne zaravni i peščare (Subotičko – Horgoška, Deliblatska). Veći deo Panonske nizije, ostao je da leži na oko 200 metara ispod nadmorske visine. Ova zemljišta od černozema su i danas najplodnija i žitnica su svakoj državi koja je ovde bila.

Znači, i ja sam davno, davno, bila deo tog Panonskog mora. Najveća sam pritoka Dunava. Izvirem u Ukrajini, u zapadnim Karpatima, u oblasti Bukovina na oko 1700 metara nadmorske visine. Dalje protičem kroz Slovačku, Rumuniju, Mađarsku i Srbiju, gde ulazim kod sela Đale a kod Starog Slankamena se ulivam u Dunav. Kroz Srbiju, tok mi iznosi 168 kilometara. Predstavljam pravu vojvođansku reku i lepoticu, i „žila kucavica“ sam joj. Regulaciju moga toka, kada su prosečene 121 krivina i ispravljeni mnogi moji meandri, organizovale su mađarske vlasti između 1846. i 1880. godine. Tako mi je tok skraćen sa 1213 na 755 kilometara. Bački kanal me povezuje sa Dunavom, a Begejski kanal sa Tamišem. Veći gradovi podignuti kraj mojih obala su Tokaj, Solnok, Čongrad, Segedin, Kanjiža, Senta, Bečej ... 

Od starine sam još skoro jedino ja uspela da sačuvam praistorijski „tiski cvet“, koji se čitavog života priprema za svadbeni let sa jednim ciljem: da produži životnu vrstu. Žive samo taj jedan dan i odmah posle parenja uginu a jajašca im padaju u glinovito tlo gde će boraviti tri godine dok ne sačekaju šansu  za novo parenje i novo umiranje. Kad ja „cvetam“, onda je i voda u meni čista, nezagađena, a ribe ima u izobilju.

Ovaj insekt postoji još jedino u Kini u Velikoj žutoj reci. U meni  je pronađeno 22 vrste riba iz 7 familija. Takođe, moje priobalje, nastanjuje mnogo vrsta ptica: čaplje, sove, jastreb, gnjurac, detlić, mnoge pevačice, plovka, komoran, roda, rečni galeb ...


U mojoj blizini su mnogi arheološki lokaliteti, naročito iz neolitskog perioda iz vremena od oko 3900 do 3550 godina pre naše ere. Prostorima kroz koje ja protičem, u prošlosti su protutnjale mnoge vojske, pljačkaši i vandali koji su rušili i palili sve što ostavljaju iza sebe, mnogi legionari i vojskovođe. 

Tako su samo u ova dva protekla milenijuma od Hristovog rođenja, od 1. do 4. veka ovde boravili Jazike ili Sarmati, Rimljani od 358. do 453. godine, Huni do 453. godine. 

Sačuvala sam makar u legendama i misteriju groba hunskog vođe Atile „Biča Božijeg“, koji je bio uvek okružen lepim ženama i uživao u strastima koje su mu pružale. Navodno, umro je u ljubavnom grču sa jednom od njih (zadesio ga „srčko“). Sahranili su ga u zlatnom kovčegu u mojim dubinama, po legendarnoj priči, kod Kanjiže ili Titela, kada su mi privremeno izmenili tok da bi zavarali buduće pljačkaše, a i poubijali su većinu očevidaca da o tome ne bi pričali. Neki opet, veruju da je sahranjen kod sliva rečice Aranke (Zlatice) u blizini puta Senta – Kikinda, bolje reći, nekada najvećeg sela u Vojvodini, Mokrina. Jer, ko bi mene, Tisu, premostio i kuda bi tu vodurinu skrenuo?

Gepidi  su boravili od 453. do 553. godine, Avari od 564. godine. Sloveni se u Panoniji javljaju od 6. veka (ali ih je bilo i pre Huna). Ugri od 895. godine dođoše iz Azije, bežeći ispred Tatara i Pečenjeza. Kumane iz Turkmenije sa Kavkaza, je pobedio mađarski kralj Ladislav 1089. godine. Predvođeni svojim poglavicom Kapolčem, 1091.  Kumani su prešli preko mene, Tise, kod današnjeg Bečeja i prodrli u Banat. Naseljavali su oblast između, sadašnjeg Bečeja, reke Zlatice (Aranke) i Kikinde. (Poznato je da su 1280. godine, oni spalili Čoku, a i danas postoji selo Kumane u Banatu). Tatarska najezda je bila od 1242. godine, a Turci nadolaze od 1529. godine, a tek u Bici kod Sente 1697. su zaustavljeni. A i posle Turaka, večite seobe i bune. Narod uvek ko zna kuda nestajao, dizao se kao feniks iz pepela i opet u ove krajeve drugi dolazili. Tako je bilo od vajkada.

U zapadnoj Bačkoj se od 1688. naseljavaju stanovnici iz Gradovrha (Tuzle), katolici - šokci. Samo je teritorija Bača, po kome je čitava plodna ravnica između Dunava i Tise i dobila naziv Bačka, u raznim istorijskim periodima bila na udaru mnogih naroda, kultura i civilizacija, čiji se tragovi i danas svugde vide. Još u 12. veku se pominje u Baču moćna tvrđava (obnovljeni ostaci iz doba 1338 – 1342. godine još postoje), koja je pretrpela mnoga rušenja i obnavljanja. Za borbu protiv Turaka, u 15. veku je u Vršcu izgrađena kula koja i danas postoji. 

Pored tvrđava, širom Vojvodine postoje još uvek u dobrom ali i u ruiriranom stanju dvorci, kao Dvorac Servijski iz 1793, Dvorac Talijan iz 1856, Dvorac Maldeghem iz 1910. iz Novog Kneževca, Dvorac Rahonjci iz 19. veka sa Bisernog ostrva kod Bačkog Gradišta (gde uspeva čuveno i jedinstveno grožđe od kojeg se pravi vino „Krokan“ koje je služeno po mnogim carskim palatama), čuveni dvorci Dunđerskih i još mnogih drugih.

I tako milenijumima trajem i opstajem ja kao reka, na dobrobit mnogih. Da ih rashladim kad im je toplo, da uživaju u mome miru i zelenilu, da slušaju moj huk, da preko mene prevezu mnogi teret, da navodnjavam njihova plodna polja. Ponekad se žestoko i naljutim na ljude, pa im poplavim kuće i imanja. Poslednjih godina sam strahovito ljuta jer u mene puštaju razne otpadne vode iz pojedinih fabrika ili fekalije iz kanalizacija. 

Ipak ću postojati i nadalje da podsećam ljude na život i beskraj. Ne moraju tražiti plavu zvezdu samo na nebeskom svodu. Neka pogledaju ponekad i u moje vode i  virovite dubine. Možda u njima i vide odsjaj, prošlost i istoriju ne samo sadašnjih stanovnika. Samo ja pamtim koliko ih je i kakvih bilo ranije. Neka u ovom trenutku sagledaju sebe, nek potraže svoje vrline. Nek' pomisle da daju ispovest pred ogledalom i pred Bogom. A nikad nisu lagali ni Bog ni ogledalo. Dok nije bilo ogledala, ljudi su se nad vodom posmatrali dole, a gore su u Boga gledali i verovali mu, tražili u njemu bar spas svojoj duši.