Čiča Svetozar

U našoj kući su ga svi stariji članovi porodice nazivali Čiča. Nama deci, to nije bilo dozvoljavano, jer se znao neki red i poštovanje. Za nas je on uvek bio deda Svetozar. Bio je on neki brat mome dedi po ocu, verovatno po dedinoj ženskoj liniji, jer nije nosio naše prezime, nego Plavljanić. I on i moj deda su bili poreklom tamo negde sa Banije, a u ravni Banat su stigli oko 1920. godine. Moj deda kao kolonista u selo Aleksandrovo, a Čiča u Zrenjanin.

Sećam se kako mi je baba pričala, da je Čiča u mladosti bio izuzetno lep čovek i da je time zanosio mnoge mlade devojke. Verujem, jer je i u vreme kad sam ga ja upoznao, a on već bio u zrelim godinama, odavao figuru čoveka visokog stasa, uspravnog i pomalo gospodskog hoda i držanja. Ljudeskara. Kao da je od gromade odvaljen. A lice mu lepo još uvek, rumeno i stalno izbrijano. Ispod gustih crnih obrva, šarao je njegov večito strogi pogled. I, ono što krasi svako muško lice, tu su neizbežni, i negovani brkovi, tada već sa po kojom srebrnastom dlakom u njima.

Ima ljudi kojima brkovi zaista ulepšavaju lice, a još ako se redovno štucuju, onda pogotovo. Ima naravno, i onih koji ih nose samo da bi pokazali da su muško, a stoje im nakostrešeni kao u ježa. Pa još neki šućmurasti, ni žuti ni riđi.

A Čiča kad se pojavi onako lep i gospodstven, uvek elegantno odeven, stvarno je pružao sliku nekog aristokrate, starovremenskog gospodina. Imao čovek u sebi taj osećaj za dostojanstvenost i nekakvo uvažavanje i poštovanje. Svak se za njim okretao kad nekuda pođe. I muško, i žensko. Muškarci mu bili zavidni, a žene ga sa nekom žudnjom u sebi posmatrale. Svraćao Čiča ponekad i u naše selo, kod nas, a ja onda kao dete, u vreme velike siromaštine, sav važan na to kakvog dedu imam.

Nakon što sam malo poodrastao, išao sam sa ocem i u Zrenjanin, do Čiče. Za mene, dečarca, Zrenjanin velegrad, a Čičina sređena kuća, kao dvorac iz bajke. Kasnije, kad sam postao gimnazijalac, odlazio sam i sam. Čiča je bio oženjen Dušicom, u kojoj je, bar kod mene, bilo nečeg odbojnog. I ona je želela da pokaže da je esnafska gospođa i velika čistunica. Ono, imali su neku ženu koja im je spremala po kući, tako da je zaista, unutra sve blistalo i od čistoće, a i od bogatstva. Zajedničke dece nisu imali, i takvi ljudi bez dece u braku, naviknu na neki svoj red i mir, na neki ritual pri ispijanju kafe i slično.

Kad god sam kod njih navraćao, a ja molim Boga da kući tada bude i Čiča, odn. deda Svetozar, kako sam ga ja nazivao. Mada je i on bio strog, nisam voleo da slušam baba Dušičine priče. I, morao sam da pazim i gde sedim i kako sedim, kud gazim i jesam li papuče obuo da ne oštetim parket. A deda kad dođe, posle ručka obavezno se zavali u fotelju, odmara i pridrema sa novinama u rukama. Ne daj Bože, da ga tada neko uznemiri i probudi. I baba Dušica, kao da lebdi dok oko njega prolazi. Ako sam katkada i ostao kod njih da prenoćim, ujutru čim ustanem i umijem se, baba Dušica mi donese da očistim i naviksam dedine cipele. On kad ustane, zanoveta i pita ko mu je čistio cipele, a onda uvek našavši neku manu, kaže mi:

„Moraš tako dugo da ih glancaš, da se na cipelama deset Cigana može ogledati.“

Onda mi da neki dinar, govoreći da sam momak i da muškarci pred devojkama, a i pred ženama nikada ne smeju biti bez novaca kod sebe. Po nekoj njegovoj filozofiji, ženama su uvek novci najvažniji i, kad tu omaneš, osramotio si se gore nego da si omanuo nekom drugom prilikom.

E, taj moj deda, a rođenog dedu nikada nisam upoznao jer je iselio u Ameriku, kao što rekoh, u ona stara dobra vremena, kada su i zanatlije imale neke svoje nepisane kodekse ponašanja i poslovanja, nikako nije sebi dozvoljavao da zaostane u bilo čemu za ostalim svojim kolegama. A da se o njemu nešto loše priča, nikada. Čini mi se da danas ni doktori nauka ne vode više računa o tome, kao što su to obične zanatlije tada činile. Deda Svetozar je imao vunovlačarsku radionicu u neposrednoj blizini svoje kuće, u tadašnjoj Ulici Cara Dušana u Zrenjaninu. Da li nosi to ime još, nije mi poznato. Dugo godina je on radio taj posao, a u ono vreme, pre šezdesetak godina, ljudi na selu su više gajili ovce, a kao već poznat majstor, posla je imao preko glave. Bučan je to posao i prljav, ali deda Svetozar uvek držao do sebe i svog ugleda. Čim završi posao i dođe kući, prvo mu je bilo da sebe sredi i uredi. I onda, da bi pokazao ko je gazda u kući, uvek galami na svoju suprugu Dušicu, za svaku sitnicu, da joj da do znanja čiji hleb jede. Tako to uvek i biva. Dok je u naponu svoje snage i nekakvog društvenog ugleda bar u svome staležu, misli da će večito tako biti. Ni ne pomišlja da može drugačije, da može oboleti ili nešto nastradati na primer. Da na tuđe nege padne i da moli pri tom za oproštaj i milost.

Tako se desilo jedne godine da na poslu nastrada i moj uvaženi deda Svetozar. Naime, dok je mašina bila u pogonu, iako je taj posao već milion puta odradio, slučaj ili mala nepažnja njegova, doveli su do toga da mu je onaj široki remen kojim je mašina bila povezana za elektromotor, zahvatio jedan rukav radnog odela. Mašina, kao i svaka, vuče i melje onu ruku, a on u tim trenucima kad se nije imalo vremena za razmišljanje, načini novu grešku. Drugom rukom pokuša da izvadi onu već istrgnutu, ali, kaiš (remen) povuče i tu ruku. Tako moj deda Svetozar, osta bez obe ruke. U bolnici ništa nisu mogli da učine, sem da amputiraju ono što je samleveno i ostave odatle ono zdravo, da još poživi. Samo, šta će jadan bez ijedne ruke? Ni u toalet nije mogao sam, ni da se opere, niti da jede, niti da se pokrije dok spava.

Jednom, i to je bilo poslednji put da sam ga video, ostao sam kod njih za vikend da prenoćim. Baba Dušica me stavi da spavam sa njim u istoj sobi, i tada sam video nešto strašno. Dok je sa njega svlačila odeću da bi mu obukla pidžamu, ugledao sam krpu od nekadašnjeg čoveka. Prizor zaista jeziv. Od one jedne ruke ostao samo patrljak od nekih desetak santimetara, a u onu drugu stranu, grozota i pogledati. Istrgla mu mašina ne samo ruku, nego i čitavo rame. Eto šta ostade od one ljudeskare i lepote nekadašnje. Bogalj da ne može biti gori. I kad sedi, nemoć, i kad legne nemoć. A on i dalje galami i zanoveta. Jadna baba Dušica ne zna šta će. On čovek krupan i težak, ona žensko i nemoćna, i još u godinama. Nit on može čime na nju da se osloni, niti ona može da podnese njegov teret.

I tako, trajalo dok je trajalo. Oboli i umre i baba Dušica. Osta sam moj deda Svetozar da razmišlja o svom životu i o tome koliko se puta ogrešio o svoju Dušicu. Ma, da mu je tu sad, samo da je čuje. Ne treba ništa da mu pomogne. Ionako već odavno za sve plaća. A niko ga ni od roda neće. Uzalud bi dao i kuću i ušteđevinu, niko neće da na sebe preuzme te silne obaveze prema njemu. Živo je čeljade i greh je, ako se neko već prihvati njega, da ostane umokren, uneređen, neopran ili gladan.

Pričalo se posle da je otišao u Rumu, a nešto se još ranije šuškalo da je imao vanbračnu ćerku. Da li ga je ona prihvatila ili neko od njegovih daljih rođaka, ostalo mi je neznano. Tek, eto, ova priča kao sećanje na njega. Možda i kao nauk mnogima. Svak padne na tuđe grane kad – tad.