Zajednički rad društva Privrednik i sokola

Pre Prvog svetskog rata Srbi su u Austro-Ugarskoj kao i ostali narodi, mogli da osnivaju čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrovoljne zadruge, pevačka društva. U tome se isticao Vladimir Matijević. Rođen je u porodici graničarskog oficira, u selu Gornji Budački, kod Karlovca. Prešao je u Srbiju 1876. da se prijavi kao dobrovoljac u ratu sa Turcima. Upisao se u Visoku trgovačku školu u Beču. Na početku je bio trgovački putnik kod velikih firmi. Kao trgovački putnik posmatrao je prodor stranaca u srpsku sredinu. Počeo je sam da namešta šegrte kod trgovaca. Tako je namestio 250 dece kao šegrte. Planirao je sa svojim prijateljima da osnuje Srpsku banku kao glavno uporište srpskih privrednika, da organizuje srpske seljake u zemljoradničke zadruge i planski uzdiže srpske trgovce i zanatlije. Srpsku banku osnovao je 1895. a 1897. Srpsko privredno društvo „Privrednik” i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, ali zato što Privrednik nije priznavao tadašnje državne granice, aktivnost Privrednika rasprostirale su se na sve srpske zemlje. Smeštao je na trgovinu i zanate srpsku decu iz Austro-Ugarske, Srbije i Crne Gore. Kada je vlast Austro-Ugarske zabranila rad sa inostranstvom, rad za Srbiju je prihvatila Beogradska trgovačka omladina, a na Cetinju je za tu svrhu osnovan odbor. Pravac rada te tri ustanove ostao je isti.

Matijević je morao da zadobije poverenje roditelja, da svoju decu povere stranim ljudima. Tu je pomoglo usmeno obaveštavanje roditelja od učitelja i sveštenika. Vršeno je brižljivo odabiranje pitomaca, da bi dobili pomoć najbolji. Privrednik nije bio popravilište za rđavu decu, niti bolnica i sklonište za slabe. Vlast Austro-Ugarske je prema svemu što je bilo srpsko gajila nepoverenje. Prilikom veleizdajničke parnice u Zagrebu državni tužilac je rad Privrednikov okarekterisao kao izdaju. Najveća teškoća u radu bila je borba sa lenjim i apatičnim Srbima koji su iz malodušnosti ili lične lenjosti odbijali saradnju sa izgovorom : „ne može se!” ili „Kod nas je narod zaostao, pa se ne može!” Privrednik je imao u zemlji oko 20 podobora, a u svakom znatnijem mestu svoje poverenike. Privrednik je osnivao zemljoradničke zadruge kojima je davan jeftin kredit od Srpske banke u Zagrebu. Geslo Matijevića na čelu lista „Privrednik” bilo je : „Prilike srpskog naroda mogu se popraviti samo neprekidnim i istrajnim radom. Zato se ne uzdamo ni u koga drugog, nego smo gotovi i odlučni da sve svoje poslove sami svršavamo.” ⁽¹⁾ Privredniku su pomagala u radu ostala srpska društva. Stupili su u vezu sa Dobrotvornim Zadrugama Srpkinja 1906. zbog ženskog podmladka. Nastojali su da se ženska deca smeste u kuće kao posvojčad da bi se obučile radu, redu i kućanstvu. U saradnji sa ženskim društvima Privrednik je do Prvog svetskog rata zbrinuo oko 250 pitomaca. Kad se preselio u Beograd, taj posao prešao je na ženska udruženja. ⁽²⁾ Uprava „Srpskog privrednog društva Privrednik” iz Zagreba radila je na tome da svoje pitomce (šegrte) oženi. Članice Dobrotvornih Zadruga Srpkinja preporučivale su te šegrte i pomagale im da se ožene. Uprava „Privrednika” zauzmala se i za siromašne i bez roditelja Srpkinje i nameštala ih u srpske porodice uz pomoć i pod okriljem Srpskih ženskih dobrotvornih zadruga. ⁽³⁾ Društvo je u svom radu sarađivalo sa srpskim sokolskim društvima koje je predvodio dr. Laza Popović. Svetolik Pašćan bio je dirigent pevačkog hora i tamburaškog zbora Privrednikove omladine u koje je uveo i Srbe intelektualce omladince. U domu Privrednika svake nedelje se pevalo i sviralo, a naročito su bili posećivani koncerti i zabave koje su se održavale svake prve subote u mesecu. U Privrednikovoj omladini radio je od 1909. do pred rat 1914. U isto vreme radio je u Srpskom sokolu. ⁽⁴⁾

Na Srpsko privredno društvo „Privrednik” ugledala su se druga srpska društva. Na Kninskoj skupštini Srba na Primorju, 20 i 21 oktobra 1901, osnovano je prosvetno–privredno društvo „Srpska Zora“ po ugledu na „Srpsko privredno društvo Privrednik“ iz Zagreba. Preko „Srpskog privrednog društva Privrednik“ iz Zagreba poslato je 500 siromašnih a vrednih učenika od 12 do 15 godina na učenje zanata. „Srpska Zora” davala je šegrtima pripomoć za odelo i putni trošak. ⁽⁵⁾

Srpska banka u Zagrebu osnovala je šegrtski fond 1905. Fondom je rukovalo društvo Privrednik. Na Glavnoj skupštini društva 1911. osnovan je Patronat Privrednikovih dobrotvora, kao vrhovna uprava i usvojen poslovnik Patronata. Zadatak Patronata bio je da upravlja fondovima, zapisima, zakladama i zadužbinama. Posle izbijanja Prvog svetskog rata u Privrednikovom domu u Zagrebu spaljen je sav nameštaj, knjige i spisi u kojima su bili podaci za 10.000 pitomaca i 6.000 članova. Po oslobođenju Privrednik je bio u teškom stanju, pa se društvo moralo ponovo osnivati. Od 1922. počeo je intenzivniji rad. Predsednik Privrednika bio je Toša Mihailović, a podpredsednik Vladimir Matijević. U Zagrebu u mesnom poslovodstvu bili su : Lazar Lađević, Nikola Čuk, Stevan Kalember, Joca Bačić i Antonije Rađenović. U mesnom poslovodstvu u Beogradu bili su : Toša Mijailović, Pavle Arsinov, Vaso Vujić, dr. Radenko Stanković i Vladimir Matijević. Privrednik je kupio dom u Krunskoj ulici u Beogradu 1926. U Privredniku je bilo više fondova : Fond Marije i Vase Radosavljevića, trgovca iz Pančeva; Fond Vladimira Matijevića, ... . Posle smrti predsednika Privrednika Todora Mijailovića 1937. osnovan je njegov fond. Klub Privrednikovih samostalnih gospodara bili su Privrednikovi pitomci, koji su bili redovni članovi Privrednika ili članovi Patronata. Sedište kluba bilo je u Beogradu, a u pojedinim mestima bili su pododbori i poverenici. Privrednikovi samostalni gospodari držali su kongrese svake godine u proleće. U Topuskom održani su kongresi 1904. i 1928; u Lipiku i Skoplju 1927; U Beogradu 1929. i 1931. (osvećenje kamena temeljca za šegrtski dom u Beogradu) a 1930. u Sarajevu. Društvo Privrednik je pratio u svojim dosijeima život šegrta i pošto su se zaposlili. Kroz dosijea mogao se pratiti ceo život pitomca kao šegrta, pomoćnika i samostalnih gospodara. U dosijeima je bio praćen i privatni život pitomaca. Dosijea su vođena i o bibliotekama u zemlji i van nje, koje su koristili Privrednikovi pitomci. Za svako mesto u kome je postojao poverenik Privrednika otvaran je dosije za biblioteku. Činovnici društva su izveštavali o obilasku mesta u kojima su bili šegrti i o njihovim problemima sa zdravljem, smeštajem, ponašanjem, odećom i radom. ⁽⁶⁾

Za vreme Prvog svetskog rata Privrednik je na predlog državnog tužioca u Zagrebu zabranjen. ⁽⁷⁾ Privrednik je posle ujedinjenja 1918. obnovio svoj rad u novim okolnostima. Do 1923. sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, a tada je preneseno u Beograd. Prilikom proslave 25-godišnjice rada Privrednika 1923. Pupin je zastupnicima Privrednika u Americi priložio ček od 100.000 dinara kao poklon društvu. Time je bio uvršćen kao novi patron Društva Privrednik. U saradnji sa društvom „Privrednik” Pupin je 1928. formirao fond „Mihailo Pupin”. Po odredbama zadužbine posle smrti osnivača deo je išao Privredniku, crkveno-školskoj opštini u Idvoru, đacima iz Vojvodine koji će se školovati u poljoprivrednoj struci. Deo sume se izdvajao kao nagrada za vanredne uspehe u poljoprivredi u Jugoslaviji pod imenom „Pupinova nagrada”.⁽⁸⁾ U Idvoru je 1940. otvoren Narodni dom Mihaila Pupina sa poljoprivrednom knjižnicom i čitaonicom. ⁽⁹⁾ Doživotni počasni starešina Sokolske župe Skoplje bio je dr. Mihailo Pupin. Veliki dobrotvori župe bili su dr. Štampar načelnik Ministarstva Nrodnog Zdravlja, Miša Radojlović iženjer iz Beograda, Muselim Kehanović bazar Arabija trgovca iz Skoplja koji je poklonio župi zavesu za pozornicu, braća Tasa i Jova Tasić industrijalca iz Skoplja. ⁽¹⁰⁾ Društvo Dom učenica u Beogradu je bilo u stalnoj vezi sa Privrednikom, čije je pitomice prihvatalo dok im se nije našlo stalno mesto. U Domu učenica se spremala hrana za Privrednikove pitomce, sve dok ih Privrednik nije smestio. ⁽¹¹⁾

U Privrednikovom Kalendaru za 1933 u jednom članku razmatrao se položaj dece sa sela. Oni koji su slali decu sa sela Privredniku znali su koliko je bilo teško u tome uspeti, s jedne strane zbog neprosvećenosti roditelja, a s druge strane zbog njihove bede, koja nije dozvoljavala da se dete može opremiti za odlazak. Ne jedanput kupljeni su prilozi među seoskom inteligencijom, da se darovito dete može opremiti, i trebalo je ubeđivati roditelje uporne i tvrdoglave, razbijajući im njihove preterane nade, kad su očekivali da će im deca kod Privrednika učiti škole, da postanu gospoda, ili njihove bojazni, kad su strepeli da će im u tuđem svetu decu “šundrati”. Radi pobojšanja prilika na selu davao je savete. Za Baniju je smatrao da je najpodesnija za voćarstvo i stočarstvo upravo govedarstvo. Trebalo je pronaći one vrste voća i pojedine odlike u vrstama koje bi najbolje uspevale. Zatim posvetiti pažnju njihovoj nezi, preradi, pakovanju. Tako bi svaki kraj imao jednu ili dve i tri glavne grane poljoprivrede, koje bi bile namenjene tržištu, a ostale bi se gajile samo za domaću upotrebu. Školovani stručnjaci ihli su obično predaleko u propvedanju popravki, koje bi seljak uveo u obradu zemlje. Tražeći ono što je za seljaka nemoguće, oni ga plaše i odvrate od mogućih stvari. Bilo je moguće smanjiti troškove proizvodnje putem zadrugarstva za kredit, za kupovinu sprava, đubriva, semena ... i za prodaju i preradu proizvoda. Trebalo se osloboditi zablude da je za seljaka samo motika, a ne i nauka. Kad se sela napune školama, narodnim domovima, čitaonicama, knjižnicama, zadrugama, prosveti će se. Kad se seljak prosveti, otrešće se i mnogih običaja, koji su poticali iz starih običaja ili praznoverja. To su bili veliki troškovi oko krsnih slava, svadbi, krštenja, sahrana i svetkovanja mnogobrojnih svetaca. To je po piscu članka poslanstvo “Privrednikovaca”, omladine “Privrednikove”. Otišavši sa sela padali su pod uticaj grada, pa su mogli da od grada prime prezrivi stav prema selu, koji je skorojević malograđanin zauzimao prema selu. ⁽¹²⁾

Najvećim delom iz zaoštavštine Matijevića i priloga prijatelja privredne omladine sagrađen je u Krunskoj ulici „Šegrtski dom Vladimira Matijevića u Beogradu”. Na dom je utrošeno preko 5 miliona dinara. U domu su deca sa sela prolazila školu kulture. Dom je primao 200 šegrta od kojih je 130 bilo stalno u Beogradu i po 70 u prolaznom internatu za druga mesta. Šegrtski dom bio je osvećen na proslavi 35 godišnjice Privrednikove. Imao je suteren, visoko prizemlje, polusprat, prvi i drugi sprat i mansardu. U suterenu bila je ložionica sa 4 kotla za centralno grejanje Doma i proizvodnju pare za kuhinju. U praonici pranje i glačanje opranog rublja vršeno je strojevima. Bilo je spremište za ugalj, magacin za posuđe i za hranu. Osim gvozdenog štednjaka (šparherda) bila su 4 kotla za kuvanje pomoću pare i strojevi za podgrevanje jela, za sečenje hleba i za pranje posuđa. Pored kuhinje bila je velika trpezarija. Bila su odeljenja sa kadama za kupanje, sa aparatom za dezinkfekciju odela i rublja i soba za šišanje. Sve to je bilo namenjeno deci koja su prvi put ušla u dom, da se prethodno očiste. Bili su i lavori za pranje ruku pre jela, tuševi i posuđe u kojima su deca prala noge pre spavanja. Na glavnom ulazu bile su uzidane dve mramorne ploče na kojima su bile urezana imena dobrotvora i fundatora. Bilo je odeljenje za garderobu prilikom svečanih priredbi. Sa ulice je bila svečana dvorana za sednice Patronata i Upravnog odbora. U pročelju su bile tri biste : kralja Aleksandra, privrednikova pokrovitelja dr. Mihaila Pupina i Vladimira Matijevića. Tu su bile slike privrednikovih osnivača, dobrotvora i fundatora. Prema dvorištu je bila velika sala sa sokolskim spravama, sa pozornicom, a na galeriji je bio bioskopski aparat. Tu su se održavali mesečni i ostali sastanci privrednikovih pitomaca i zabave. Između dve sale bio je vestibul sa stubovima. Sale su imale ventilatore. U poluspratu je bila smeštena ambulanta sa sobom za lekarsku ordinaciju i bolesnička soba za lakše bolesnike. Prvi sprat je bio namenjen deci koja su trebala da budu smeštena izvan Beograda. U domu su bila dve nedelje, da se priviknu najprečim manirima, da im se ispitaju podobnosti i odredi poziv na koji će bili upućeni. U prolaznom internatu su bile dečje spavaće sobe i učionice. Na drugom spratu bio je internat za decu koja su bila nameštena kod odabranih zanatlija i trgovaca u Beogradu. Kod gazde su bili na radu a u domu su dobijali stan, hranu i sve ostalo. Na drugom spratu je bio stan upravnika internata. Na mansardi su bili manji stanovi za poslužitelje, a prema dvorištu je bio ravan krov, terasa, na kojoj su boravila deca zbog čistog vazduha. ⁽¹³⁾

Prva pravila Srpskog privrednog društva Privrednik doneta su 1904. a ostala su na snazi do 1926, kada su izmenjena na Glavnoj skupštini društva, a zatim potvrđena od ministra unutrašnjih dela januara 1927. Po tom pravilniku glavni ciljevi društva bili su : nastojanje oko praktičnog i teorijskog obrazovanja i unapređenja privrednog podmladka; posredovanje kod nameštenja osoblja, te po mogućnosti zastupati njihove interese; davati članovima, na njihov zahtev, upustva u poslovima koji se tiču trgovine, zanata i industrije, i uopšte unapređivati privredu i svaki privredni pokret. Članstvo je bilo dobrovoljno i činilo ga je privrednici i inteligencija. Broj članova se menjao. U međuratnom periodu kretao se između 6.000 i 10.000. Za vreme Drugog svetskog rata se smanjio, i 1945. bilo je 2.254 članova a članova patronata (osnivača – dobrotvora i fundatora) bilo je 178. Na sednici Upravnog odbora 25 januara 1930. odlučeno je da Privrednik prima kao pitomce i muslimansku decu. Prvih deset godina namešteno je 6.319 dece. Do 1941. Privrednik je smestio 35.000 dece. I za vreme Drugog svetskog rata nastavljeno je smeštanje šegrta, uglavnom izbeglica. Privrednik je gradio šegrtske domove. Iz fonda Vladimira Matijevića izgrađen je šegrtski dom u Beogradu za 200 šegrta 1931, u Novom Sadu za 60 1938, a u Zagrebu za 20 1940. Po izbijanju rata prestao je rad domova. Krajem 1940. u Petrovgradu je kupljena zgrada za šegrtski dom, ali zbog rata dom nije otvoren. Internat u Vršcu sa 20 učenika, je nastavio rad i za vreme rata. Sarađivali su Savezom srpskih zemljoradničkih zadruga, Društvom za vaspitanje i zaštitu dece u Beogradu, Zadrugama Srpkinja i državnim ustanovama (Ministrstvo prosvete, ...). Uprava Zadužbine Nikole Spasića zamolila je 1938. Privrednik da ovaj sa teritorije Južne Srbije izabere nekoliko dece, koja će se uputiti na zanate i stručne škole u inostranstvo o trošku Zadužbine. Na inicijativu Matijevića osnovane su zadruge Srba Privrednika, ustanove za štednju i kredit, da bi se omladina navikla na štednju. Do 1941. osnovano je 58 zadruga. Zadruge su bile učlanjene u Savez zadruga Srba Privrednika u Beogradu. ⁽¹⁴⁾


Kao primer može se navesti rad zadruge Srba Privrednika u Dubrovniku. Zadruga Srba Privrednika održala je u Matici Srpskoj u Dubrovniku 4. aprila 1937. svoju II redovnu skupštinu. ⁽¹⁵⁾ Savez zadruga Srba privrednika u Beogradu održavao je vezu sa Dubrovnikom preko direktora Srpske banke. List „Dubrovnik” preneo je vest da Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku održava svoju VI redovnu godišnju skupštinu 9 marta 1941. u filijali Srpske banke. ⁽¹⁶⁾ Upravni odbor Zadruge Srba Privrednika u Dubrovniku na sednici od 18. marta 1941. konstituisao se i njegovi članovi bili su : predsednik Jovan Cvijić, I podpredsednik Stevo Ljubibratić i II podpredsednik Milivoj Sokolović. Nadzorni odbor predsjednik Jovo Banđur. Jedan od zadrugara bio je Svetozar Barbić ⁽¹⁷⁾.

Uprava društva Privrednik pokrenula je akciju za osnivanje sokolskog društva od svojih članova i u svojim prostorijama. Sokolsko društvo Beograd VII osnovano je 5 februara 1932. na inicijativu uprave nacionalno-humane ustanove „Privrednik” u njihovim prostorijama u Lazarevačkoj ulici. Društvo su osnovali: Pero Bekić, Milan Mih. Stefanović, Avram Filipović, Jovan Mojsilović, Đura Terzin, Vid Vujić, Nikola Marić, Dragoljub Petrović, Mirko Crnojević, ... . Odlukom uprave „Privrednika” društvo je dobilo veliku salu u Šegrtskom domu za vežbaonicu. Na prvoj skupštini izabrani su : starešina Pero Bekić, zamenik starešine industrijalac Luka Novaković, sekretar Petar Škara, prosvetar Đura Terzin, načelnik Dragoljub Petrović, blagajnik Mirko Crnojević, statističar Anatolije Konovalov; Ostali članovi uprave i drugih odbora bili su iz redova Privrednikovih uglednih članova i prijatelja-saradnika. Na dan osnivanja društvu je dato kao beskamatna pozajmica 30.000 dinara od uprave Zadruge Srba Privrednika za nabavku sprava za vežbanje. Kod svih sokolskih priredbi društvo je učestvovalo sa svim svojim kategorijama, bilo u zemlji ili na sletovima u Čehoslovačkoj i Bugarskoj. Društvo je održavalo svake godine javne vežbe. Priredilo je proslave : Čika Jove Zmaja, Njegoša, Alekse Šantića, Filipa Višnjića, i ostalih, a 1937. proslavu Tomaša Masarika. Prihode od proslava je društvo upotrebilo za pokriće nabavki. Izdalo je od tih para i veće sume za podizanje spomenika tim nacionalnim velikanima. Od 1934. starešina je bio Sekula Zečević, zamenik starešine Tihomir Matić, zamenik starešine Savo Surutka, sekretar Petar Škara, prosvetar Stevan Jelača, načelnik Ilija Trninić, načelnica Katarina Bajmelović, blagajnik Mihailo Sučević, statističar Anatolije Konovalov i ekonom Branko Drugeljević. Članova je bilo 1932. sve zajedno 206, 1933. 246, 1934. 458, 1935. 609, 1936 516, 1937. 661 pripadnika svih kategorija. Društvo je imalo veliki broj muškog naraštaja, uglavnom Privrednikovih pitomaca (šegrta). Imalo je knjižnicu sa 700 sokolskih i ostalih poučnih i zabavnih knjiga. Kao svoj cilj u Sokolskoj Petrovoj Petogodišnjici društvo je rešilo da napravi letnje vežbalište. U 1937. u Upravi društva bili su : starešina Sekula Zečević, zamenik starešine Bude Cvijanović, zamenik starešine Savo Surutka, sekretar Petar Škara, načelnik Ilija Trninić, načelnica Katarina Bajmelović, blagajnik Lazar Lazić, statističar Anatolije Konovalov i ekonom Pero Lazić. ⁽¹⁸⁾ Na proslavi Prvog decembra 1932. na Kolarčevom narodnom univerzitetu Branko Živković, starešina Župe Beograd, saopštio je da je u Beogradu osnovano Sokolsko društvo Beograd VII. Istakao je da će da novosnovano društvo imati veliki značaj, jer je prekoračilo granice Beograda. Osnovano je inicijativom „Privrednika” i imalo je zadatak da preko svojih pitomaca širi sokolsku ideju u narodu. Na proslavi je saopštio da je novo društvo primljeno u Sokolsku župu Beograd. ⁽¹⁹⁾ Povodom poslanice rimokatoličkih biskupa protiv Saveza Sokola 1933. Sokolsko društvo Beograd VII je u svom telegramu Savezu istaklo svoju ogorčenost napadom katoličkog episkopata na sokolstvo i tražilo odlučne mere protiv takvih napada i u buduće. Osudilo je destruktivni rad protiv države. ⁽²⁰⁾ Društvo je u januaru 1933. održalo konstituirajuću sednicu prosvetnog odbora. Rešili su da se drže govori pred vrstom i to redovno za sve članove po jedan govor nedeljno. U sporazumu sa predsednikom govorili su članovi prosvetnog odbora. Sem toga sokoli su u Domu privrednika prisustvovali redovnim mesečnim sastancima Privrednikove omladine, na kojima bi se držala predavanja i za njih korisnom, najviše o radu, druželjublju, čestitosti, štednji, ... . U Prosvetnom odboru društva bili su Predsednik Đura Terzin, tajnik Stevan Žakula, novinar Đura Terzin, knjižničar Stevan Prica, izvestilac za širenje sokolske štampe Stevan Todorić. Članovi DPO bili su Dragoljub Petrović, Vid Vuić, Anatolij Konovalov i Ilija Trninić.
U Upravi Sokolskog društva Beograd VII 1934. bili su Starešina Sekula Zečević, zamenik Tihomir Matić, sekretar Petar Škara, zamenik Stevan Žakula, prosvetar Stevan Jelača, zamenik Đura Terzin, načelnik Ilija Trninić, I. zamenik Svetozar Der, II. Zamenik Mile Milinković, načelnica Katarina Bajmelović, zamenica Anđelija Blažević, blagajnik Mih. Sučević, ekonom Branko Drageljević, statističar Anatolije Konovalov. Članovi Uprave bili su : Nikola Marić, Pero Bekić, Luka Novaković, Vid Vuić, Gojko Novitović, Avram Filipović, Živko Popović, Jovan Mojsilović, Milan M. Stefanović, Zamenici su bili : Dušan Grozdanić, Ljubiša Dimitrijević, Rade Pavlović, Najdan Dukanac, Pavle Miočinović, Uroš Grbić, Luka Lukić, Mirko Crnojević, Jovan Der. Revizori su bili : Lazar Lazić, Savo Surutka, Gruja Veličković, Đorđe Gaćeša, Stevan Čeprnjić. Zamenici : Ilija Petković, Jakov Milanović, Petar Čuturilo, Ilija Čalić, Milom Komadina. U Sudu časti bili su : Jovan Mojsilović, Milan Dobrović i dr. Laza Vladisavljević. Zamenici : Jovan Marković, Stevan Todorović, Dragoljub Stojanović, Dragan Maksimović i Stevan Prica. ⁽²¹⁾


Sokolsko društvo Beograd VII učestvovalo je u radu Saveza Sokola zajedno sa ostalim sokolskim društvima. Sokoli su držali predavanja preko radija. Za 28. februar 1935. najavljeno je bilo predavanje preko radio Beograda Branka Jankovića iz Sokolskog društva Beograd VII o temi „Dr. Miroslav Tirš kao učitelj demokracije”. ⁽²²⁾ Sokolsko društvo Beograd VII priredilo je Poselo 14 aprila 1935. u organizaciji prednjačkog zbora. Načelnik Trninić podelio je diplome i uverenja takmičarima sa plivačkih i lakoatletskih utakmica starijoj braći. Pozvao je braću iz smučarskog odseka, koji su na prvim utakmicama župe Beograd postigli najbolji uspeh i to prvo, treće i četvrto mesto. ⁽²³⁾

Sokolsko društvo Beograd VII proslavljajući Prvi decembar priredilo je svečanu akademiju 5 decembra 1936. u veče u svojoj sokolani, u domu „Privrednika”. Vežbale su sve kategorije. Župa Beograd organizovala je zajednički pomen izginulim i umrlim članovima beogradskog sokolstva u kapeli na novom groblju. Na pomenu su bile delegacije svih beogradskih društava. ⁽²⁴⁾ Sokolsko društvo Beograd VII osvetilo je 11.12.1938. naraštajsku zastavu. ⁽²⁵⁾

Sokolsko društvo Beograd IV na Banovom Brdu je 19.1.1939. priredilo naraštajsko poselo sa čajankom i igrankom. Poselo je organizovano radi bližeg upoznavanja naraštajaca svih beogradskih društava. Uputili su poziv svim sokolskim društvima ali i ako je ulaz i čaj bio besplatan priredbu je posetio samo jedan naraštajac iz Sokola VII. ⁽²⁶⁾ Sokolska župa Beograd priredila je marta 1938. Bal slovenskih naroda. Pod pokroviteljstvom Vlade Ilića, predsednika Gradskog poglavarstva, bal je održan u prostorijama Sokolskog društva Matica (Stari DIF). Velika, donja i srednja sala bile su uređene za igru a ostale prostorije za bife. U velikoj sali svirale su dve muzike : muzika Kraljeve Garde i muzika Sokolskog društva Beograd VII, a u donjoj treća muzika. ⁽²⁷⁾ U Košutnjaku su održane 8 maja 1938. Kros-kontri utakmice Sokolske župe Beograd. Društvo Beograd VII učestvovalo je na utakmicama sa 6 takmičara. ⁽²⁸⁾

U Beogradu je 16 novembra 1939. otvorena sokolska kuhinja za izbeglice iz Banovine Hrvatske. Sokoli iz Privrednika angažovali su se da pomognu izbeglicama. Kuhinja je u početku delila ručak i večeru za oko 50 osoba u letnjoj kućici (letnje vežbalište) Sokolskog društva Beograd VII. ⁽²⁹⁾

U glasniku Sokolske župe Beograd „Oko Sokolovo” objavljen je akt Sokolske župe Zagreb: „Val nove „slobode“, koji je zahvatio i prekrio ove naše krajeve prisililo je mnogu našu braću, mnoge sestre, da ili pojedinačno ili sa svojim porodicama ostave domaće ognjište ...... te da ... begaju u krajeve, gde ta „sloboda“ svojim grešnim zagrljajem još nije ugušila svaki plemeniti osećaj, svojom ciničkom hipokrizijom nije uništila pravo na život i opstanak svakog pojedinca, o kome vole svakom prigodom da govore baš ti najgrlatiji propovednici i sledbenici te nove „slobode“. U tim po nas tako crnim danima i opet je došlo do izražaja pravo sokolsko bratstvo, koje je na najefikasniji način potvrdilo staru reč, da se u nevolji poznaje prijatelj. Došlo je do punog izražaja u našoj dragoj prestonici i njegovom Sokolstvu, u prvom redu kod bratskog Saveza, a jednako i kod bratske Župe te bratskih društava Beograd II i Beograd VII. Svi ste Vi, braćo i sestre, uložili za naše bednike toliko ljubavi, toliko mera i truda, toliko fizičkih i materijalnih žrtava, da bi svaka naša reč pohvale Vašeg iskrenog i srdačnog bratstva izišla tek bledom i banalnom frazom. Naša je jedina želja da bi što skorije osvanuli u našim „oslobođenim“ krajevima tako svetli i radosni danci, da bi Vam svima Vašu ljubav, Vaše gostoprimstvo mogli da vratimo radosna srca.......... Vama i svemu članstvu Vaše župe naš iskreni bratski pozdrav“ ⁽³⁰⁾

Društvo je 31.12.1936. imalo 217 člana i članice, 196 naraštaja, 103 dece svega 516. ⁽³¹⁾ Sokolsko društvo Beograd VII imalo je 31.12.1937. 250 člana i članice, 184 naraštaja, 127 dece svega 516. ⁽³²⁾ Društvo je 31.12.1938. imalo je 334 člana i članice, 161 naraštaja, 93 dece svega 588. ⁽³³⁾ Sokolsko društvo Beograd VII imalo je 31.12.1939. 215 člana i članice, 198 naraštaja, 101 dete svega 514. ⁽³⁴⁾

Na predlog Branka Valadžije, pročelnika Sokolske Petrove Petogodišnjice župe Beograd, beogradski sokoli su se na sednici međudruštvenog odbora održanog 5. marta 1940. u Soko-Matici zavetovali da će pošumiti kompleks zemljišta u okolini Beograda, koji bi se zvao „Sokolska Petrova šuma”. ⁽³⁵⁾ Članovi Sokolskog društva Beograd VII pošumljavali su goleti oko Laudonovog šanca. Uprkos kiši okupio se veliki broj članova i naraštaja, sa starešinom Sekulom Zečevićem, načelnikom Kojadinovićem i brojnim članovima uprave društva na čelu, zasadili su oko 200 šumskih sadnica. Prilikom sadnje sokolima je pomagala grupa “Privrednikovih” pitomaca. Sađenje je vršeno pod nadzorom inžinjera iz opštinskog odseka za pošumljavanje. Društvo je odlučilo da pošumi sve goleti u svom kraju. ⁽³⁶⁾ Pošto se rad nastavljao članovi Sokolskog društva Beograd VII, u okviru radova Petrove petoletke, na Laudonovom šancu posadili su preko hiljadu sadnica. Osvećenju Gaja kralja Petra II prisustvovali su Jevrem Tomić, predsednik opštine, Danilo Vulović, ministar građevina, episkop Nektarije, V. Popović, starešina župe Beograd. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je Sekula Zečević, starešina društva. Zatim je počelo sađenje u kome je učestvovalo dve stotine naraštajaca, Privrednikovih pitomaca. „Sokolski glasnik“ od 29 novembra 1940. doneo je fotografiju članova Sokolskog društva Beograd VII pri pošumljavanju „Petrovog gaja”. ⁽³⁷⁾ Dok su ostala beogradska sokolska društva na radnim akcijama učestvovala sa članovima svojih društava privrednikovi pitomci bili su iz svih srpskih krajeva.

Na skupštini župe Beograd 7 aprila 1940. prosvetar društva Bogdan Potkonjak istakao je : „Nestalo je centra sokolske misli i rada u zemlji gde je sokolstvo prvi put razvilo zastavu svoju, ... Ostaje jedino Jugoslavija, ... Međutim ni ovde ne može soko da raširi slobodno svoja krila, jer nije tajna da su u nekim krajevima naše domovine, jugoslovenske i sokolske ideje postale opasne. ... U buduće rad se mora više voditi u pravcu narodne odbranbenosti”. Pročelnik društva za Sokolsku Petrovu Petogodišnjicu Većeslav Senjatović istakao je da je od zaveta bilo izvršeno : Letnje vežbalište podignuto je 1939. Naraštajska zastava nabavljena je 1937. Povećanje broja članstava sa 73, a naraštaj za 240. Osnovali su fond za podizanje sokolskog doma. Osnovali su fond za pomaganje siromašnih vežbača i davana je pripomoć vežbačima koji su išli na sletove u Pragu i Sofiji. ⁽³⁸⁾ Sokolsko društvo Beograd VII proslavilo je skromno Dan ujedinjenja 1940. u „Domu Privrednika”.⁽³⁹⁾ Pododbor u Sokolu VII prikupio je za zimsku pomoć 7.500 dinara. ⁽⁴⁰⁾ Dr. Laza Popović, osnivač karlovačkog sokola 1904, primio se mesta predsednika u Odboru za gradnju doma Sokolskog društva Beograd VII (Privrednik). Prvi put je došao na sednicu odbora 27.2.1941. Dočekan je veoma toplo, srdačno i bratski, pozdravljen je i primljen. ⁽⁴¹⁾.

Pre Prvog svetskog rata Srbi su u Austro-Ugarskoj osnivali čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrovoljne zadruge, pevačka društva... . Posle Prvog svetskog rata nastupio je zastoj kod Srba, a Hrvati su razvijali živi rad na svim poljima života. To su zapažali Srbi seljaci iz krajeva gde su živeli pomešano sa Hrvatima. ⁽⁴²⁾ U šegrtskom domu prikazivani su na sastancima šegrtima pozorišni komadi i poučni filmovi. Privrednikova omladina bila je učlanjena u sokolskom društvu, a Ženski hrišćanski pokret držao je pitomcima dva puta nedeljno predavanja. Za vreme Drugog svetskog rata bilo je zabranjeno okupljanje. Posle osnivanja Srpske zajednice rada februara 1942. došlo je do sporazuma o saradnji dva društva na osnovu Pravilnika od 15 januara 1943. Pravilnikom je sačuvan karakter Privrednika kao samostalnog pravnog lica, donekle i samostalnost u poslovanju grane za omladinu. Zadržao je pravo da odlučuje i o činovništvu te grane, a sačuvao je svoju imovinu. Kada je Privrednik počeo saradnju sa Srpskom zajednicom rada 15 marta 1943. držana su predavanja i drugim šegrtima onako kako je odobrila Srpska zajednica rada. Društvo je usvojilo molbu Komesarijata za izbeglice da pomogne kod nameštanja ženske dece na razne zanate.
U aprilu 1945. ministar trgovine i snabdevanja razrešio je dužnosti upravu Privrednika i postavio privremenu upravu od 10 lica. Na konferenciji predstavnika humanih udruženja 29.juna 1945. pomoćnik ministra socijalne politike izjavio je da ministarstvo namerava da preuzme sve humane ustanove u svoje ruke, a da će uprave tih ustanova i dalje sabirati priloge i predati ih ministarstvu. Svoju arhivu Privrednik (1897-1947) predao je 22 decembra 1948. Državnoj arhivi INO grada Beograda. ⁽⁴³⁾


Pre Prvog svetskog rata Srbi su kao i ostali narodi, u Austro-Ugarskoj osnivali čitaonice, knjižnice, zemljoradničke zadruge, sokolska društva, ženske dobrotvorne zadruge, pevačka društva... . Vladimir Matijević osnovao je Srpsku banku, Srpsko privredno društvo „Privrednik” i Savez srpskih zemljoradničkih zadruga. Srpsko privredno društvo „Privrednik” osnovano je 1897. u Zagrebu. Aktivnost Privrednika obuhvatale su sve srpske zemlje. Društvo je pre Prvog svetskog rata sarađivalo u svom radu sa sokolima i sa njihovim osnivačem dr. Lazom Popovićem. Do 1923. sedište Privrednika bilo je u Zagrebu, a tada je preneseno u Beograd. U Domu Privrednika bilo je osnovano Sokolsko društvo Beograd VII 5 februara 1932. Kroz osnivanje i rad sokolskog društva u prostorijama Šegrtskog doma „Privrednika” u Beogradu odvijao se rad društva „Privrednik” u novim okolnostima. Nastavljen je u Jugoslaviji zajednički rad Privrednika i nacionalnih društava. Zajedno sa ostalim sokolskim društvima Sokolsko društvo Beograd VII učestvovalo je u sokolskim radnim akcijama. Dok su ostala beogradska sokolska društva na radnim akcijama učestvovala sa članovima svog društva koje je obuhvatalo pojedine krajeve Beograda, privrednikovi pitomci bili su iz svih srpskih krajeva. Zbog toga Sokoli su smatrali da će oni biti rasadnik sokolske ideje po otadžbini. U radu društva isticao se smučarski odsek. Sokoli iz „Privrednika” su pomogli rad sokolske kuhinje za izbeglice iz Banovine Hrvatske. U okviru radova Petrove petoletke, na Laudonovom šancu, članovi Sokolskog društva Beograd VII posadili su preko hiljadu sadnica. Dr. Laza Popović, osnivač srpskog sokolstva u Austro-Ugarskoj monarhiji, primio se mesta predsednika u Odboru za gradnju doma sokolskog društva. Posle Aprilskog rata 1941. sokolska društva bila su zabranjena. Privrednik je tokom rata nastavio da radi. Prestao je sa radom posle rata. Posle obnove višestranačja Srpsko privredno društvo „Privrednik” i sokolska društva obnovila su svoj rad.



Napomene :

1. D.P. „Privrednik”, Narodna Enciklopedija SHS, III knjiga, Zagreb 1928, str. 569; „Privrednik jubilarni kalendar za 1937 godinu”, Beograd, str.36, 37, 39; „Privrednikov kalendar za 1933 godinu”, Beograd, str. 36;
2. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 164;
3. „Kako postaju valjani ljudi sretni”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 3. maja 1910, br. 33, str. 2;
4. „Jubilej Svetolika Pašćana, prvog art. Vođe JPS”, „Vesnik Južnoslovenskog pevačkog saveza”, Beograd, april/maj 1935 god. br. 2/3, str. 20;
5. prof. Mirko Ležaić, „Istorijski pregled Severne Dalmacije“, „Severna
Dalmacija nekad i sad“, Beograd, Glavna zadruga za narodno prosvećivanje,
1939, str. 57;
6. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 160, 162;
7. „Šegrtski dom Vladimira Matijevića u Beogradu”, „Privrednik kalendar za 1933 g.”, str. 36;
8. Ljubodrag Popović, „Izvori za proučavanje pupinove delatnosti u domovini, u fondovima Arhiva Srbije”, „Arhivski pregled 1”, Beograd 1979, str. 117;
9. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 163;
10. „Izveštaj godišnje skupštine sokolske župe „Kraljević Marko”- Skoplje”, „Sokolski vjesnik župe zagrebačke”, Zagreb, januar, februar, mart 1927, br. 1,2 i 3, str. 24,25, 26;
11. „Dom Učenica 1905-1930 Spomenica o proslavi dvadesetpetogodišnjice 1. i 2. marta 1930”, Beograd, 1930, str. 48;
12. A, „Privrednik i naše selo”, ” „Privrednik kalendar za 1933 g.”, str. 55, 57, 58, 60;
13. „Šegrtski dom Vladimira Matijevića u Beogradu”, „Privrednik kalendar za 1933 g.”, str. 38, 39, 40;
14. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 162, 164;
15. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 10. aprila 1937, br. 10, str. 4;
16. „Zadruga Srba privrednika u Dubrovniku”, „Dubrovnik”, Kotor- Dubrovnik, 1 marta 1941, br. 9, str. 4;
17. ,,Kultura Srba u Dubrovniku 1790-2010”, Beograd-Dubrovnik, 2012, str. 349;
18. Petar Škara, „Sokolsko društvo Beograd VII (Privrednikov dom)”, „Oko Sokolovo“, Beograd, 19, 21, 22 juna 1937, br. 7, str. 151, Dušan Cvetković, „Sokoli i sokolski sletovi”, Miroslav, Beograd, 2007, str. 80;
19. „Svečana sokolska akademija na Kolarčevom narodnom univerzitetu na dan ujedinjenja”, „Glasnik Opšte i Narodne Gimnastike”, Beograd, decembar 1932, str. 46;
20. „Protestni telegrami sokolskih župa, društava i četa protiv poslanice Katoličkog episkopata”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 3 februara 1933, br. 6, str. 3;
21. „Sokolsko društvo Beograd VII”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 13 januara 1933, br. 3, str. 4; Uredio Ante Brozović, „Sokolski zbornik, I”, Beograd, 1934, str. IX;
22. „Sokolska radio-predavanja”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 8 februara 1935, br. 7, str.2;
23. „Poselo”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 3 maja 1935, br. 19, str. 3;
24. M.J, „Proslava „Prvog decembra” u Beogradu”, „Oko sokolovo“, Beograd, 1 januara 1937, br. 2, str. 39,40, 41;
25. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XIX redovnu godišnju skupštinu 26 marta 1939 god.”, str. 15, „Oko sokolovo”, Beograd, 26 marta 1939, br. 3 i 4;
26. „Vesti”, „Oko Sokolovo“, Beograd, 1 februara 1939, br. 2, str. 16;
27. „Župski bal Slovenskih naroda”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1938, br. 4, str.68;
28. B. Maksimović, „Župske kros-kontri utakmice 1938 godine”, „Oko sokolovo“, Beograd, 6 septembar 1938, br. 7, str. 188-191;
29. Župski socijalni otsek”, „Vesti”, „Oko sokolovo”, Beograd, br.3, 1. mart 1940;
30. „Značajno pismo“, Vesti, „Oko sokolovo”, Beograd, 1. mart 1940, br.3;
31. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XVII redovnu godišnju skupštinu 18 aprila 1937 god.”, str. 27, „Oko sokolovo”, Beograd, 10 aprila 1937, br. 5;
32. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XVIII redovnu godišnju skupštinu 3 aprila 1938 god.”, str. 104, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 aprila 1938, br. 4;
33. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XIX redovnu godišnju skupštinu 26 marta 1939 god.”, str. 41, „Oko sokolovo”, Beograd, 26 marta 1939, br. 3 i 4;
34. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XX redovnu godišnju skupštinu 7 aprila 1940 god.”, str. 45, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4;
35. „Međudruštveni odbor”, Vesti, „Oko sokolovo”, Beograd, 15 maj 1940, br. 5 i 6;
36. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 2 novembar 1940, br. 44, str. 2;
37. „Gaj Kralja Petra II”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 decembar 1940, br. 9 i 10, str. 173; „Sokolski glasnik“, Beograd, 29 novembar 1940, br. 48, str. 5;
38. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XX redovnu godišnju skupštinu 7 aprila 1940 god.”, str. 32, 50, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4;
39. M.G.S. „Prvi decembar 1940 godine u Beogradu i našoj župi”, „Oko sokolovo”, Beograd, 4 februar 1941, br.1, str. 8;
40. „Sokolske vesti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 4 februar 1941, br.1;
41. „Službene vesti”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 marta 1941, br. 2 i 3, str. 35;
42. A.„Za Srbe nema hladovine”, „Privrednik jubilarni kalendar za 1937 godinu”, Beograd, str. 88-91;
43. „Vodič Arhiva Srbije”, knjiga prva, Beograd, 1973, str. 160, 164;