Sestra od tetke

Kao što sam u mojim pričama to već rekao, u kuću mojih roditelja su svake godine za vreme školskih ferija dolazila deca, pogotovo sa majčine strane. I u staru omanju kuću koju je pravio od naboja još moj pokojni deda, a i kasnije u nešto veću kuću isto nabijaču, samo sa pečenom ciglom na fasadi do ulice.

Nekako sam više voleo onu prvu kuću koja je bila sasvim na kraju sela, pored uskotračne pruge i jamura napunjenih vodom sa arterskih bunara, koja je stizala prokopanim kanalima. Tu smo naučili da plivamo, pecali ribe na običnom štapu od trske na kom je bio tanji kanap sa pčiodom a ne pravom udicom. Devojčice su pravile lutke od klipa mladog kukuruza sa „svilom“, a svi smo donosili kući sitne kamenčiće sa pruge i igrali se njima dečjom igrom zvanom piljanje. Čak i dečaci. Tada nije bilo nikakvih igračaka kao danas, niti savremenih mobilnih „pametnih“ telefona i kompjutera. A, nije još bilo ni struje u selu. Ali smo se u ona vremena družili a ne otuđivali kao sada, kada sve više postajemo asocijalni, uvučeni u sebe i oslonjeni na svoju ličnost, što neće biti dobro ni za današnje a ni buduće mlade generacije pogotovo.

I te godine su nam svi došli, a među njima i sestra od tetke, Zorica, najstarija ćerka mamine sestre Dobrinke. Bila je mlađa od mene godinu dana, vršnjakinja, a ne samo sestra, sa kojom sam se najviše igrao. Najbolji drug mi je bio tek u drugoj ulici. Čujemo se i sada telefonom i poštujemo, jer nas je malo ostalo živih. Interesantno da su iste 1952. godine, sve tri sestre i ujna rodile decu. Ukupno su imali pet ćerki i pet sinova. U toj prvoj kući je bila velika bašta kroz koju je vodio samo uski travnati putić, a oko njega zasađene voćke ili posejano povrće. Tu bujnu zelenu travu bi otac povremeno pokosio običnom ručnom kosom. Ionako je to bio kraj sela i malo ko se od ljudi tu mogao videti. Zorica se više igrala svojom „lutkom“, ali smo poneli one sitne kamenčiće i tamo, na toj travnatoj uskoj stazi smo se igrali i piljaka. Bili smo još deca, tu negde oko deset, jedanaest godina. Predavali se u toj igri. Mi sami u bašti, a moji roditelji na njivi. Nigde žive duše. Samo se čuo cvrkut ptica i osećao miris cveća oko nas. Pokatkad bi se čuo i pisak popularnog „Ćire“. Baš uživancija za nas decu.


No, tamo negde 1956. godine, nadošle silne podzemne vode i mnoge kuće od naboja u tom redu jednostrane ulice su počele da se same obaraju, ruše. Moj otac je pokušvao da spasi ono što se moglo i majstor Mika, zidar, je podziđivao temelje pečenom ciglom a između nje i naboja se kao izolator od vlage, stavljao crni terpapir. Izdržala je ta kuća još nekoliko godina, a onda su polako, jedan za drugim počeli kupovati svi kuće na sigurnijem mestu, tako da je nestao ceo taj red kuća. I, koliko znam, u njemu je ostala samo kuća dva brata Jelića, od kojih je jedan ostao večiti momak, a drugi se oženio nekom Švabicom. Otkud ona tu, ne znam.


I, preselimo se mi u novokupljenu kuću, tamo negde 1963-će godine. Dugo mi je trebalo da se na nju naviknem, pošto su me za staru vezivale mnoge lepe uspomene. Tada sam već imao i brata, koji je bio mlađi od mene čitavih osam godina. Poprilično je trajalo to preseljenje, jer se kuća svakim danom rušila, čistile se cigle i ostali materijal koji će biti upotrebljen za gradnju pomoćnih objekata u novom dvorištu. Otac je platio čak i bunardžiju da iskopa bunar odakle se napajala stoka, ručno prao veš, a i prali smo se i kupali u drvenom koritu tom vodom. Za piće i kuvanje, voda se nosila u dve emajlirane kante koje su bile okačene na obramicu, a ona o rame. Zato se i naziva obraMica.

Dolazili opet školski raspusti, stizala deca naših rođaka. Ponekad je znalo da nas bude i po sedam, osam. Trebalo je sve nas nekako smestiti na krevete za spavanje. U zadnjoj sobi su spavali otac i majka. Ovde je već bilo električnog osvetljenja i otac bi, iako seljak, uvek nešto čitao. Ili novine ili neku knjigu. Malo je ko u ono vreme pročitao „Anu Karenjinu“, a moj otac jeste. Majka je ili nešto štrikala ili radila neki drugi ručni rad. To ih je opuštalo, odmaralo od napornog rada.

U onoj prvoj sobi je bila zidana peć za grejanje zimi. Morala je moja mama da smesti sve nas. Poređala nas kao sardine i po troje na krevet. Pa, bili smo braća i sestre. Ili bi nas smestila da u njega spavamo poprečno, stavljajući nam neku staru dugu klupu ispod nogu. Nekima bi dole na zemljani pod raširila neki stari jorgan ili ćebad, pa bi nas tako menjala svake noći gde će ko spavati. Dok su ona i otac bili u zadnjoj sobi, mi smo se u prednjoj samo kikotali i šalili, pričali i poneki vic. A kad smo u tome već preterali, onda bi nam majka iz one sobe viknula:

„Ućutite već jednom! Moramo i da se odmorimo. Lako je vama. Samo vam je do igre i zajebavanja“!

I, mi se kao, umirimo, zaćutimo. Tiho šapućemo, mrmljamo, dok neko zaista i pokušava da zaspi slatkim snom. I da sanja, sanja...Tek ponekad se čuje blaga škripa kreveta od naših okretanja. I tako još dugo, dok nas sve san ne prevari. A mami milo kad ustane da nas obiđe, pokrije nekog ako treba i vidi nas kako spavamo blaženim snom.


Godina za godinom prolazile, mi rasli, postajali momci i devojke. Dolazili su kod nas i dalje, sad malo ređe, nalazili devojke ili momke, zaljubljivali se. Naročito Jovanka, tetka Zorina ćerka, koja je i najređe dolazila, i to uvek pazila da bude ona sama kod nas. Jako se zaljubila u mog druga iz razreda, Miloševića, kojeg su nazivali Mida.

Udala se i Zorica za divnog čoveka Ristu, koji je bio čuveni sajdžija i radio u „Omkron“ servisu. Nije bilo sata, a da ga on ne zna popraviti. Fin, miran, gospodin čovek, starih manira i navika. Rodi im se i ćerka Maja. Zorica i njen Rista, baba i deda. No, dobri ljudi uvek umiru među prvima. Takvo zlo, strefi i Ristu. Sad moja sestra Zorica živi u novoj kući na sprat koju su ona i Rista sagradili, a sa njom je ćerka sa svojom porodicom. Ispomažu jedno drugo.

Ostala su tako samo ta lepa sećanja za one koji su još živi. Jer, ušli smo već u osmu deceniju života.

Svi smo već pošli u srednju školu. Zorica u medecisku u Zrenjaninu, ja u gimnaziji. Upoznala me i sa njenom školskom dugaricom Slavicom, koja mi nakratko bila devojka. Zoričini su stanovali u malom dvorišnom stanu pored kojeg je u blizini bila kafana. A njen otac Milovan mnogo pio. Skoro uvek pod gasom i tek tad je dobijao neku gadnu narav, da viče na sve, pa i da tetku udari. Ja te godine bio u trećem razredu gimnazije i stanovao u iternatu, u kom je bila sasvim skromna ishrana, iz kazana. Na kupanje smo išli u Gradsko kupatilo gde su dolazili i odrasli koji ga nisu imali. Nedeljom, ako nisam kod svojih, ja trknem do tetke, na kolače. Tetka me radosno izljubi i predloži da ostanem kod njih na spavanje. Tamo, sa sve tri sestre. Malo smo gledali Boleta na televiziji i samo što smo legli, kad, eto mog teče. Pijan. Poče odmah da galami, a još kad vide i mene, uze nož u ruku i istera sve napolje. Njih četiri, gde će, nego u komšiluk. Onda dođe mom ležaju i reče mi:

„A ti, momak, ako ćeš da spavaš, ćuti i spavaj! Ako nećeš, izlazi napolje“!

Šta ću, pokupim svoje prnje i uputim se u internat.

Znao je Milovan da bude i dobar. Kad god je dolazio u Aleksandrovo kod svog oca i matere, mojima donosio iz „Beka“ očišćene svinjske glave, repove, kožuru. Još uvek je vladalo siromaštvo, pa nek nam se nađe nešto masno za kuvanje.

Ne znam zašto, ali sva deca mnogo vole i tetku i ujaka. Još kad ti ona kaže, „pile moje“, a ujak „Gde si Lepi“!

Umrla je moja dobra tetka Dobrinka i bili smo joj na sahrani. Nije prošlo puno vremena, a Milovan se oženio i maltene, odrekao svojih kćeri. Ode i on Bogu na videlo.