Guskokolj

Oduvek je naša zemlja bila stočarska. Skoro svako domaćinstvo je imalo konja ili dva, a Ličani i Banijci obavezno i kravu hraniteljicu. Od svinja su najviše držali mangulice, i to one bele, sa kovrdžavom dlakom oko kojih je bilo najmanje problema za hranu. Jele su sve što im se baci, od štirak trave, pomija, ponekog klipa kukuruza. Nikakvih koncentrata ni za prasiće, ni za svinje, Samo, gajile su se i do dve godine da bi došlo vreme za klanje, a ne kao sad da se utove za pola godine, Ipak, mangulice i bele i crne, sadrže u svom mesu onaj dobar holesterol, a ove holandske rase loš, od čega je i najviše infarkta, zakrečenja krvnih sudova i šlogova. Zato se sve više proizvođača kojima nije stalo samo do brze zarade i vraća mangulicama. Kad se napucaš one bele slanine sapunjare i belog luka, miran si za gotovo ceo dan. 

U našem narodu bili čuveni svinjokolji ili, što bi u Vojvodini rekli disnatori, pogotovo tamo za 29. novembar, bivši veliki državni praznik. Okupljali su se tada i komšije i prijatelji, i kumovi, a pogotovo rodbina iz gradova koji su se ne samo lepo proveli toga dana, nego su i napunili svoje automobile. Šta ćeš, grad je tamo i skupoća velika, a seljak je sve sam proizvodio za svoje potrebe. Doneli bi i oni malo nešto od milošte, 100 – 200 grama kafe, možda litar nekog pića, bombone za decu. Ta, imaju i ti rođaci dušu! Sve u svemu, to je bio dan za druženje i okupljanje najbližih, naročito uveče kad se sve završilo i kad su se krkale kobasice i pečenja, pravili čuveni paprikaši i čorbe, kifle salenjaci, pogačice. Lepa vremena bila nekad. Bar se družilo, zapevalo, popilo i veselilo za svoj ćef. Dovođena čak i banda ciganskih tamburaša. A u sadašnje vreme, svi otuđeni i posvađani, niko nikog ne podnosi, nikome ne treba neka pomoć.

A, je li iko od vas čuo za guskokolj? Nije, jer on nikad nije ni postojao. Pravila ga je samo moja pokojna baba iz Gornjeg Hrastovca na Baniji, koja je u Banat stigla zajedno sa mužem i mojim ocem, koji je tada imao samo dve godine. Bilo je to negde 1920-te godine, kada je kralj obećao i davao zemlju solunskim dobrovoljcima među kojima je bio i stric moga dede, Jovan. Stigli, dakle u Banat, u selo bez imena, koje je tek trebalo graditi. Kasnije će po kralju dobrotvoru dobiti i ime Aleksandrovo. Sve dok nisu određene parcele za kuće i zemlja u ataru, stanovalo se po udaljenim majurima ili obližnjim selima. Placevi su se delili po početnom slovu prezimena i moj deda ga dobije odmah na severozapadnom uglu sela iza autokolonista Avramovih, prema Novoj Crnji koja je bila uglavnom naseljena Mađarima. Sklepa se nešto kuće nabijače, a samo oni bogatiji su ih zidali pečenom ciglom. I tako se moji skućiše, deda i baba izrodiše još petoro dece, od kojih je troje umrlo još kad su bili mali, pošto su vladale razne dečje bolesti, a lekar samo u Novoj Crnji. I ako se stiglo do njega, lekova skoro da i nije bilo.

Svaka kuća je onda gajila jato gusaka. I da se dođe do perja za jastuke ili dunje (prekrivača za spavanje), za miraz ukoliko je u kući bilo ćerki za udaju, a i da se proda ili da se ima pored kokošaka i pataka još nešto od živine za kućnu upotrebu pri kuvanju. Bogami, ko se dunjom pokrivao, mogao je spavati i napolju i zimi, u hodniku na primer. Još ako se uz muža pripije i njegova žena, nema zime. A tada još nije bilo ni struje ni televizije i bračni parovi se igrali sirotinjskih igara i pravila se deca. Puno selo dečurlije a ne kao danas da su nam škole skoro prazne. Ne samo da ih je malo, nego je još veće zlo što sela odumiru. Većina ih nađe zaposlenje u nekom gradu zbog lakšeg života.

No, vratimo se našim guskama koje su se najviše pirkale u obližnjim jamurama. One su nastale tako što je sirotinja odatle kopala i nosila zemlju za nabijanje kuća i ostalih objekata u dvorištu. Ostajale su velike i dublje jame koje su se punile vodom iz arterskih bunara putem raznih kanala. I još nešto. Guske su se svakog dana izvodile da pasu travu. To su najviše činila deca koja su se usput i igrala, a oni malo stariji i simpatisali. Još je grof Čekonić na čijem je zemljištu selo i nastalo, izgradio uskotračnu prugu kojom je stara lokomotiva parnjača vukla putničke ili stočne vagone. Deca kao deca, naslanjala su uho na šine i osluškivale hoće li voz zvani „Ćira“ uskoro naići. A kad se konačno i pojavio, primetivši dečurliju, mašinovođa je dugo puštao pisak lokomotive i mahao deci.

Pored pruge su bile drvene bandere sa telefonskim žicama, stabla crnog i belog duda sa obe strane makadamskog druma, čije plodove guske nisu smele jesti jer su onda dobijale neku slabost u nogama. A ispred druma je bio malo veći kanal sa gustom bujnom travom pošto je tu mašinovođa uvek puštao paru i bilo je dosta vlage za njen rast. E, tu su guske najčešće i izviđene na ispašu. Svako jato je imalo svog gusana predvodnika koji je budno osmatrao  da mu neka ne ode u tuđe jato. Tad bi letelo perje na sve strane a guske su samo grlato gakale i teško je bilo razdvojiti jata. Na kraju su se sva jata terala u svoja dvorišta. 

Moja već ostarela baba Milka načula negde da su proizvodi od ovih novih sorti svinja štetni za zdravlje, a ona uvek bolovala od visokog krvnog pritiska. I, odluči ona da kljuka guske, da im uz pomoć nekog posebnog levka za tu svrhu, sipa zrna kukuruza kroz namerno raširene kljunove. I to po dvadesetak. Utovi ih tako dobro da se samo gegaju pri hodu. Onda bude taj guskokolj, očupa im perje i odvaja šta će od sveg tog mesa ići na dimljenje. Od ostalog su bile najbolje velike i čuvene guščije džigerice, a topila je i čvarke i crevca. Nastupao je raj za decu u kući, jer ništa lepše od toga. Ma kakvi duvan čvarci ili oni obični kad se pokolju svinje! A i za guščiju mast se tvrdi da je lekovita. Ranije su njom masirali decu kad dobiju temperaturu i obole od neke bolje. Odlična je i za mazanje na parče hleba.

Baba je sve ono što je odabrala nosila kod komšije na dimljenje u pušnicu i posle kačila o pajante na tavanu da meso sazri. Ona je sama za sebe kuvala jela od tog mesa, a za nas ostale je spremala obroke od mesa mangulica. I tako 5-6 godina. Bio sam na prvoj godini studija i imao junske ispite kad je moja draga baba koja me je najviše i othranila, jer su roditelji uvek radili na njivi, preminula od šloga. Zbog ispita roditelji mi to nisu javili i dugo sam bio ljut i zamerao im na tome. Tek kasnije sam negde pročitao da guščije meso sadrži u sebi baš onaj loš holesterol. Eto, trudila se da se sačuva, ali nije mogla ni znala kako.