Banetovi regrutski dani

Branislav J. koga su svi nazivali Bane, imao je već dvadeset četiri godine. Bio je oženjen i već imao ćerkicu Milenu. Tek što je prohodala, a njega pozvali u vojsku. Znao je da to mora već jednom da reguliše, samo, bilo mu i žao i teško da ih ostavi same međ strani svet. Ono, bili su u svojoj zemlji, u Jugi, ali su trbuhom za kruhom, kao prosvetni radnici, iz rodne Vojvodine iselili u Bosnu. Da su bar u svom Banatu, gde su im bili svo četvoro roditelja, nekako bi to lakše podneli. Ali, znali su da ih i to čeka, a zaposlenje je ipak, bilo najvažnije. Stekli su tamo i nekoliko prijatelja, čak i kumove, pa je Bane računao na to da će im oni pomoći dok on zbog vojske bude odsutan.

I tako, dođe i taj dan kad se moralo poći. Težak im rastanak, dugi zagrljaji, poljupci. Suze u očima. Bane samo podigao svoju Milenu uvis, gleda je, gleda, ništa ne govori. Stislo ga nešto u grlu, skriva pogled, daje rukom kumu znak da pali auto, i njih dvojica krenuše. Odvezao ga je do Ključa gde su se sakupljali novopečeni vojnici, regruti. Onda su ih sve pokupili i odvezli do prve željezničke stanice, pa vozom preko Prijedora, Banja Luke, Doboja, do Sarajeva. U vozu se neki već napiše i zapevaše svako svoju iz rodnog kraja. Poneo je i Bane i litru vinjaka i litru bosanske šljive. Gucnu i on malo, tek toliko da spere svu gorčinu koja mu se u grlu skupila. Gleda u one vesele momke, mlađe od njega. Gleda ih i zavidi im kako su obesni i veseli, a u njegovoj duši i dalje tuga. Samo, oni su bili još uvek momci, a on oženjen čovek, čak i otac predivnog deteta.

Konačno, stigoše u Sarajevo. Tamo su ih već čekali stari vojnici sa kamionima i raznosili ih do njihovih vojnih pošti, odnosno do određenih kasarni. U kamionima poređane drvene klupe. Svi sedaju, ali ovoga puta u nekoj mukloj tišini. Odjednom se oni pijani otrezniše i samo gledaju kud ih voze. I svi znaju da im tamo neće biti nimalo lako. Od noćnih buđenja, ranog ustajanja, dežurstava i požarstava, višednevnih odlazaka na teren. Neće biti majki da ih večito nutkaju domaćom hranom, ni devojačkih ili ženinih poljubaca i milovanja. Baneta istovariše sa još nekolicinom u kasarni u Lukovici. Pogleda u nekoliko zgrada gde će mu sad život prolaziti, i proguta nešto teško poput knedle.

Prvi dani, očekivani. Šišanja, kupanja, zaprašivanja, zaduženja uniformom, posteljinom, ćebadima, oružjem. Sad se znao tačan raspored i spavanja, i pravljenja kreveta, obeda, obuke. O izlascima u grad nije moglo biti ni pomisli, sve dok se ne položi svečana zakletva. A dotle, najpre podučavanja o vojnim komandama i činovima, razgovori ima li se ko od roda u inostranstvu, politička predavanja. I, jutarnja gimnastika, obavezno. Jednom nedeljno iznosili se dušeci i ćebad, pa udri vojsko po prašini. Hrana, nekom „dobra“, nekom ne. Oni koji su još imali para, kupovali u kantini šta su mogli naći. U vojsci ti nema druge, nego samo:
„Razumem“.

Taman su donekle svikli na vojnički život i komande, kad posle nekih dvadesetak dana, stara vojska ode na Bijelo polje, na vojnu vežbu. Po kasarnama, pored oficira i nešto starijih vojnika, osta uglavnom samo mlada vojska. Neke od njih razmestiše na određena stražarska nesta. Niko nije znao zašto. Ni zakletvu još nisu položili! Da li zbog smanjenog broja starih vojnika, ili su jednostavno hteli da „oprobaju“ i ove mlade, to su znali samo u komandi. Mnogi mladi stražari još nisu ni znali kako se pravilno pozdravlja starešina. I Bane bi raspoređen na stražarsko mesto kraj nekih hangara. Stoji on tako pod punom spremom, osmatra, kad u daljini ugleda kako ide neki oficir. Prilazio je sve bliže baš njemu, a on prepoznade da je to pukovnik K. komandant garnizona. Tek se onda ušeprtlja! Šta da radi? Kako da ga pozdravi kad mu priđe? Jer, nije isto kad si sa spremom na sebi, a kad bez naoružanja! Reši da samo stane mirno, da mu ne salutira. I, dobro je učinio. Potpukovnik uvide da je Bane mlad vojnik, i valjda, radi kušanja, samo ga upita:

„Šta ti, vojniče ovde čuvaš?“

„Pa, ove hangare, druže pukovniče“, kao iz topa raportira Bane, i pokaza rukom na njih, kojih je bilo desetak.

„A, koji si vod, koja ti je vojna pošta?“

Kad mu Bane odgovori, pukovnik se nasmeja i pokaza mu samo jedan hangar koji treba da čuva. Zatim se udalji do nekog drugog vojnika, a Banetu pade kamen sa srca.

Posle tog nemilog događaja, pripremali su ih za svečano polaganje zakletve. Postrojili su ih i poveli do kasarne u gradu. Da zakletvu i potpisa izjavu, i veoma se obradova kad ga iza leđa uhvatiše njegove dve lepotice. Nije se nadao da će mu iko doći, a one ga iznenadile! Dovezli ih prijatelji. Koji je to izliv radosti bio?! Ne zna od sreće šta da radi, kuda da ih vodi. Ono dvoje prijatelja, muž i žena, odoše malo u razgledanje grada, a njih troje ostaviše nasamo.

I još jednom se regrut Bane obradova do neba. Došao dežurni sa portirnice i kaza mu da ima posetu. Ko li mu je sad to mogao doći, kad nikog nije očekivao? Spremi se i dotegnu na brzinu. Ode, a ono mu došao kum Mihailo. Krenuo u Sarajevo da kupi nov auto, pa svratio. A kum uvek bio kavaljer i pošteno častio Baneta. Međutim, veća je sreća u Banetu bila što mu je samo i došao.

Tako su proticali ti prvi dani regruta Baneta. Vojničkih dogodovština je bilo i nadalje, ali o tom drugom prilikom.