Kad ih više ne bude

Život ovaj, mnogo je jebena stvar, razmišlja u sebi dok ispija čokanjče ljute šljivovice, Marko Kuzin iz banatskog sela P. Dođeš na ovaj svet plačući, obliven krvlju i suzama, a nestane te jednoga dana sa usahlim i unakaženim likom. Pojaviš se na radost i majci i ocu, jer, u prirodi je čovekovoj da produži sebi poreklo. I nije to samo kod njega! I životinje za sobom ostavljaju porod, pa, ko se u tom budućem svetu obdrži, taj i opstaje. Zakon jačega. I biljke razaseju oko sebe i semenke i pelcere. Malo se šta od toga primi, a i ono što ostane, mora duboko da pusti korenje. To ti je priroda i sudbina svakog živog stvora.

Dakle tako, raduješ se detetu svome, da imaš na koga da ostaviš ovaj svet posle sebe. Trudiš se da mu u svemu udovoljiš dok je mali, kasnije, da ga do čoveka dovedeš. A to traje godinama i za one, koji ne znaju, nije ni malo lako. Odričeš se svega u čemu bi i ti kao mlad čovek rado uživao. Da detetu bude! A šta preostane, zadovoljavaš se, i budeš srećan samo da ti dete napreduje. Plaćaš mu stanarine, menze i ostale potrepštine, i prezadovoljan si kad ti jednoga dana donese diplomu lekara, inženjera, pravnika... Svoju punu satisfakciju svaki nalazi tek onda kada mu se dete jednoga dana i zaposli. Tada mu nije žao ni odricanja ni ulaganja u onoga koji mu je najmiliji, nek je samo postao „nešto“, da se ne muči celoga veka.

Drugi, ili pametniji, ili koji misle samo za sebe, umesto u decu svoju, ulagali u prazne zidove. Večito nešto doziđivali i više nego što im treba, da se u selu pokažu. I nikad da stanu u tome! Cigla na ciglu, i nastavljaju po svome. Ipak, novci čoveka izmene, promene mu karakter, osobine, razmišljanja. Obrnu ga načisto. Ne retko, od njega naprave i egoistu. Kad jednog dana umru, ostaće, misle, ponešto od babovine po čemu će ih spominjati. No, nije isto, jesu li im babe kapital ulagali u selu ili gradu gde ih niko ne zna, hoće li uspeti da unovče tada bar delić onoga što je uloženo. Jer, sela odumiru, i tamošnji kapitali gube vrednost. A deca, često sami sebe školuju, zarad svog života lakšeg. Ta, tako su i mnogi naši i ranije činili! Neka se i oni pomuče, nek osete kako se do dinara teško dolazi. I da nauče da ga cene više no išta drugo. Kao da je sva sreća životna, samo u novcu. Možda bolje prođu oni koji su ulagali češće u kriglu no u ciglu, što je u jednoj priči rekao Andrić. Bar daju duši svojoj oduška i uživanja nekakvoga. Nije sva sreća ni u onim halama od kuća.

I tako, zaposle se jednoga dana i ta deca njihova, postanu svoji ljudi. Zasnuju i porodice, dobiju naslednike. Ali, život je kurva najveća! Kad god ti ustreba bilo šta, a ti nemaš. Još ako nemaš da neko stane iza tebe i da ti pomogne kad god ustreba, najeb'o si k'o „žuti“. I deca traže svoje, a i život svoje! Udovoljiti svima, teško bogami. Čak i tamo na Zapadu, u tim mirnijim i razvijenijim zemljama. Kamoli ovde, kod nas. Elem, dete ti se tako ipak „skući''. Mnogi se zadovoljavaju time, da dođu bar nekako do svoga stana, svoje slobodice. Na kraju, svako voli da je sam sa svojom porodicom, da mu niko ne popuje, a još manje da mu račune polaže. Čovek se mora naučiti, da bude uvek zadovoljan onim čime raspolaže. Važno da je njegovo i da nikome ništa ne duguje. Pa kad je u svome, može i u gaće da se skine, niko mu neće ni zameriti, a neće se ni od koga ni zastideti.

Obave roditelji i svadbu svojoj deci onako kako mogu, a nastoje da sve bude po običajima našim – razmišlja dalje Marko. Malo, malo, pa povuče iz onog fićoka, tek gorčinu sa grla da skine. Daju deci ponešto i za početak, da im lakše bude. Daju i kasnije, ma, uvek bi im dušu svoju dali, ali, nekada se i oni izbezobraze, pokondire. Požele da budu najednom i oni neko i nešto u svome mestu. Zaborave katkad na sve roditeljske brige i muke oko njih, kao da i oni jednoga dana neće biti roditelji, u istim mukama. Osile se mnogi i u tom zanosu moći i slave, kao, zaborave na ostarele i nemoćne roditelje. Da im bar unučad češće donesu na viđenje. I kad dođu, znaju da izvoljevaju, te ovo, te ono. I majkama i očevima dosta svega kad to vide, ta nisu ni oni glupi kod svojih sedih glava i poodmaklih godina.

Životni ciklus ide tako u beskraj i u nedogled, jednolično i uobičajeno. Kad nestane, eto ti dece i sa „poklonima“ i sa svom radošću, a u stvari, onda im nešto kao, ustreba. Ili pomoć pri letovanju, kod kupovine automobila, dela nekog nameštaja... E, tek onda, davaj i pomagaj! Što roditelji više stare, šta mari. Pa to je prirodno! I jeste tako. Ne daj, Bože, da nije! Samo, počesto i roditelju treba pružiti ruku, do kupatila ga odvesti, u krevet smestiti - misli se u sebi i dalje Marko. I po zakonu, a i po običajima narodnim, deca moraju da paze i bdiju nad sudbinom svojih roditelja. Ko će, ako ni oni neće? Kćeri još i kojekako, ali snaje, bogami, teško. Tako je to oduvek bilo. A ako je koja i odudarala svojom dobrotom od drugih, svekar i svekrva su je do zvezda uzdizali. Ma, čitavo selo je o njima govorilo, a roditeljima milo, da milije ne može biti.

Zato i Marko Kuzin kaže i ostavlja amanet svoj, svima koji ga znaju:

„U životu sam se, kao i mnogi, namučio i po belome svetu nahodao. Živeo sam uvek skromno i bio zadovoljan onim što imam. Nikada nisam bio ni kockar, ni pijanica, a ni neki megaloman. Svima sam nastojao da pomognem i udovoljim njihovim, često i nerealnim željama. Od roditelja i tazbine, do brata, strica, ujaka i tetki, svastike. Ta, najsrećniji sam bio kad su mi i ukućani moji siti i zbrinuti. Kad im je toplo i kad mogu bar praznikom da ih lepo obučem. I svi smo bili prezadovoljni, jer smo i znali i osećali koliko od života očekivati možemo. Muku smo i ja i moja Grozdana mučili dok smo ih školovali. Sve njima davaj, a u kući šta preostane. I, hvala Bogu, preživljavalo se nekako. Moralo se više raditi, još više od usta otkidati, samo da njima bude. A i posle. Dužnost je to roditeljska, samo što mnogi to ne razumeju. A kasnije, svakom po zasluzi, šta Bog da. Tek, mnogi od roditelja sve češće dočekaju starost u samoći, a bogami, i u gerontološkim centrima, da ne kažemo, u staračkim domovima, gde drugi o njima brigu vode. Deca njihova, svrate samo ponekad da pitaju kako im je, kao da, Bože im oprosti, jedva čekaju da ih se reše. Šta da se radi! Nova vremena, novi običaji.“

I, Marko Kuzin je poželeo, kad ga jednom više ne bude na ovom svetu, bar da ga isprate 'tamo' kao čoveka. Ta, nije ni on skot. Da toga dana niko ne plače za njim, jer ga ni u životu ovozemaljskom nisu mnogi žalili. Naprotiv! Ili su se samo pretvarali da lebde nad sudbinom njegovom, pogotovo kad je oboleo? Kad se našao kao zarobljenik, u zatvorenom prostoru. U tome neverovanju, za neke najbliže je bio i hipohondar, uobraženi bolesnik. A on, teški invalid. Neka im je dragi Bog, ipak u pomoći. Niko da toga dana ne obuče nešto crno na sebi, u znak žalosti. Umesto pogrebnog govora i lelekanja, neka mu puste pesmu Tome Zdravkovića, „Umoran sam od života“. Još bolje, ako dovedu nekoga da tu pesmu odsvira i otpeva, iako to nije naš običaj. Svima onima što iza njega ostanu, želi malo više zdravlja i sreće, da uvek budu i ostanu ljudi. Jer, ako toga nema, život promašen načisto! Džabe ti i pare, kad jednom oboliš, ili te za tren nestane, ako za sobom ne ostaviš ništa osim onih slova na spomeniku, ukoliko ti ga podignu.

O ono što iza njihovog života preostane, mudruje dalje Marko, da se ne otimaju. Sve pripada onome od njih dvoje, ko poslednji ostane, da se ne potuca od mila do nedraga. A kad i njega nestane, onda nek rade šta hoće. Samo da se ne svađaju. Spomenik, kako hoće. Marko i Grozdana bi bili zadovoljni i običnom krstačom za godinu – dve, dok kao i telo njihovo, ne istruli. Ako baš požele da im slova u kamenu uklešu, da selo ne gunđa, i radi savesti svoje, neka to bude skromno, otprilike :

I, da ih obavezno, jedno pored drugog sahrane kad za to bude vreme. Neka i pod zemljom budu zajedno kao i u životu. Na onome svetu da nađu spokoja dušama svojim.