Na platformi poslednjeg vagona

One starije generacije iz severoistočnog dela Banata, još se s nostalgijom prisećaju doba mirnijeg života, kada se nalazilo vremena za sve i za svakoga. Kao i romantičnog voza „ćire“, koji je uskotračnu prugu Radojevo – Zrenjanin, prevaljivao za nekih četiri i po sata. Dvanaest – trinaest kilometara na sat. 

I tako, ljuljuška polako popularni „ćira“. Na onim malo većim krivinama (naročito oko nekadašnje Katarine, danas Ravnog Topolovca), kad mašinovođa uspori, moglo se iz voza na miru iskočiti i uskočiti, po potrebi. To su sebi najčešće dozvoljavali obesni mladići da bi se pravili važni, iako se  tada moglo i nastradati. Kad je bivalo toplije vreme, onda su se i oni stariji oslanjali na prozorska okna, dok im je blag povetarac od te „brzine“ voza, blago milovao lice i kosu. 

Lokomotive još stare parnjače, pa se moglo desiti da onima koji „stoje“ na prozoru, u oko zapadne trun od dima, koji je mirisao na ugalj. Na svakoj krivini ili pri ulasku u neko od desetak sela, mašinovođa bi puštao paru malo jače. Obavezno se držao za ručku sirene, koja je prodorno najavljivala dolazak „ćire“. Mada, to i nije morao baš tako revnosno raditi, jer je dečurlija naslanjala svoje glave, bolje reći uši na šine koloseka i ocenjivala koliko je voz bio udaljen. 

Tu je uvek negde bila i lora, koja je prevozila radnike na održavanju pruge. Uz to, svakoga dana se mogao videti i čuvar pruge. Peške je prevaljivao određenu razdaljinu, osmatrao da li je sve u redu, jesu li svi šrafovi šlipera dobro pričvršćeni za šine, kuckao velikim čekićem i po zvuku, proveravao ispravnost postavljene pruge.

Eh, stari dobri „ćira“! Koliko li je samo prevezao i putnika i raznog tereta! U ono vreme, zaista je puno pomagao svim običnim ljudima. Čak i oni koji nisu nikuda morali da putuju, bar jednom godišnje su odlazili do seoske željezničke stanice i utovarali ugalj za zimu, sačekivali one malo poveće pakete od ko zna koga. Onda nije bilo ni privatnih automobila, ni autobusa, i sav transport se obavljao „ćirom“. Njime su iz grada pristizali u okolna sela gosti za razne slave, a naročito za 29. novembar, kada su se obavljali svinjokolji. I tako, „natovari“ se tom ponekad i nezvanom gostu malo od mesa, kobasica, švargle ili majuške i čvaraka. I poneki džak krompira ili crnog luka, da im se tamo u gradu nađe, da ne moraju i za to trošiti novce. Ta, imaju oni na šta drugo da ih potroše!

Naravno, tim popularnim „ćirom“, kao jedinim prevoznim sredstvom, je putovala i ondašnja omladina do Zrenjanina, u kom su učili škole. Ustajalo se i u dva sata ujutro, da bi se stiglo na voz. Sedalo se u zagrijane vagone i dremuckalo uz uobičajeno kloparanje točkova po šinama. A u vozu, uvek gužva! U tom mimohodu guraju se, sapliću jedni o druge, psuju i galame. Često se osećao i nekakav karakterističan zadah, valjda od znoja ili ko zna kakve hrane. 

Negde šezdeset i četvrte, pete godine prošloga veka, tim „ćirom“ su bar jednom mesečno putovali i Ljubica B. i Dragan O. Putovali do Zrenjanina, u kom su nastavljali svoje školovanje, kao i mnogi drugi. Oni koji su imali više novca, putovali su i češće, da od kuće ponesu čist veš, posteljinu, nešto od hrane. Ostali se snalazili kako su znali i umeli. Kupali se u gradskom kupatilu, odnosili u praonice šta su imali za pranje. Najsiromašniji, stanovali u nekoj od internatskih zgrada, a tu su imali i da se operu, a i bilo je i kakve – takve kuvane hrane. Jeste da nije bila kao ona koju im je majka pripremala, ali, „prolazila“ je  i davala im snage da mogu da uče, da žive.

Ljubica pohađala školu za šnajderku, a Dragan izučavao mašinbravarski zanat. Bili već na drugoj godini, mladi i lepi. I, zaljubljeni „do ušiju“. Njima nije smetalo tandrkanje voza. Na protiv, jedva su čekali da se na stanici nađu, da uđu u voz i zauzmu svoja mesta. Da se prosto, „uguraju“ jedno u drugo, da se što više osete i da u tome uživaju. Kad god je napolju bilo toplije vreme, a njih nestane sa zauzetih mesta. Ostave tek, onako, prebačenu torbu preko sedišta, pa ih nema. Najpre se do poslednjeg vagona probijala Ljubica, a onda bi, odmah za njom, „njumao“ Dragan. Znao je dobro i gde će je naći. Na platformi poslednjeg vagona.

 Počesto bi, sama, bila oslonjena na rukohvat platforme i sa nekom tugom posmatrala okolna polja pod pšenicom i kukuruzom, ogromna stabla crnog ili belog duda, sa obe strane puta pored pruge. Ko zna koje brige su je morile, tek, čim bi ugledala Dragana, sa njenog lepuškastog, gotovo detinjeg lica, u istom trenutku je nestajala i seta koja ju je obuzimala. Još kad je Dragan pritisne u ugao platforme, sva bi se gubila i upijala ga snažno, kao što pčela u sebe unosi mirisne nektare cveća. I tako, iz meseca, u mesec. Poče se i Ljubica nekako menjati. Kao da se odjednom pretvarala u odraslu ženu, sva se zaokruglila i popunjavala oblinama. Njihovoj sreći nije bilo kraja. 

Ali, kao da ju je munja ošinula, prenerazi se kad sazna da je trudna. Šta sada? Kome da se obrati? Od koga pomoć da zatraži? Kako da to saopšti roditeljima? Njen Dragan je poče izbegavati. Sve češće je gledao da ne bude ni u njenom vidiku. Ona mu najpre predlagala da se uzmu. A on, sada, razmišljao. Ma gde će da se ženi, kad je tek pred njim život!? Kao po nekom nepisanom pravilu, Dragan je napusti. Ljubičina majka „sredila“ kod neke žene iz susednog sela da je reši bede. Srećom, Ljubica to prežive. Ali kasnije, kad se udala za  Spasoju, nikada nije ostala trudna. Zbog svoje nepromišljenosti, ne dožive trenutke sreće da svome čedu podari život.

Mladost, ludost! Za svako kajanje, sada je već bilo kasno. Dragan se oženio Mirjanom, i sa njom izrodio dve devojčice. Ako je za utehu, jednoj su dali ime Ljubica.