Dobra duša

Uz sve moje dužno poštovanje ženi koja je puno pomogla mnogim ljudima i bolesnicima, ovim putem, sada, samo vraćam sećanje na baku Maru. I za svog ovozemaljskog života je bila, kako narod kaže, DOBRA DUŠA. Nažalost, sada je njena duša ko zna gde tamo gore na nebesima. Verovatno u raju, odakle nas posmatra i dalje. I kao što u pesmi Majka Jugovića moli Boga da joj da krila labudova da obiđe svoje na Kosovo ravno, tako i baka Mara svojim krilima nadleće nad sudbinom svoje dece i svih nas koje je poznavala i usmeravala na pravi put i na svaku dobrotu. Njena briga za njima, sliči hrišćanskoj PIJETI. Ta vekovna svest kod naših majki da im potomci njihovi sačuvaju ČOVEČANSKO U SEBI oživljava i mlađe naraštaje i upućuje ih na razmišljanja da je čovek čoveku najviša tajna, da ga zato treba poštovati i uvažavati, ne činiti mu nikakva nedela. Takve su bile naše majke, simbol čestitosti, odanosti porodici, gostoprimstvu.

Baka Mara je rođena u Sanskom Mostu, u selu Husimovci, u porodici Dragičevića, 1928. godine. Iz večito cvetne okoline pitome Sane, radi udaje za Kostu Zorića, 1947. godine doseljava u Vojvodinu, u višenacionalni Bač. Ćerku Slavicu rađa 1949. godine, a sina Dragoljuba 1953. Ćerka joj kasnije rađa unuku Sanjicu i rano oboleva od teške, podmukle i još uvek neizlečive bolesti multipla skleroze. Zato, da bi im pomogla, doseljava u Banatsko Aranđelovo 1976. godine, jer Slavica više nije mogla da se bavi najdivnijim poslom na svetu, akušerstvom, pružanjem pomoći porodiljama prilikom njihovog donošenja na svet novih života. A za to se u Beogradu školovala. Zvanično, bolest ju je zahvatila 1972. godine i od tada se majka Mara svakodnevno bori za Slavičin život, pruža joj pomoć u svemu. Unuka još mala, a ona već u godinama. Malo, malo, pa stigne i nju neka bolja. Ali, šta će, majka je, nek su joj njih dve dobro, nek požive, a ona je tu da im pomogne. Nikad se nije požalila da su joj na teretu, da joj je teško, da i ona poboljeva.

Iako u kolicima, Slavica se ne predaje. Valjda je nasledila gene od svoje majke Mare, da se za život bori i kroz njega probija kako zna i ume. Eto, nekome zapadne i takav život, kao da „se na Boga bacala kamenjem“, a nije. Drugima opet sve u životu klizi kao po loju. Šta ćeš, sudbina možda takva! Baka Mara prihvata sve članove Udruženja od MS kao svoju decu i Slavica bez njene pomoći ne bi mogla da vodi Udruženje Severnobanatskog okruga, sa dosta velikom teritorijalnom udaljenošću, iz sedam opština. A obolelih od MS – a, svake godine sve više. Neko premine već na početku bolesti, a većina ih se pati još decenijama. I baka Mara je mnoge i mnoge sate provodila u tome humanom radu, pomažući i ćerki i unuci, a i svim bolesnicima od MS.

 Baka Mara je pregrmela i onaj rat i bežaniju, a i ovaj poslednji, kad se raspala Jugoslavija. Ni ta poratna zbivanja je nisu slomila. Naprotiv, u svom životu je prošla mnoga iskušenja i poteškoće, ali je uvek znala da izabere ispravan put za budućnost. Tiha, ćutljiva, ali i večito vedra i šaljiva, nekako, prizemna, prilagođena za svačije muke i probleme, takva je bila baka Mara. Pre svega, iz nje je večito zračio neki optimizam. Svakog je znala da uteši, da mu pruži nadu u bolje dane. Kao da je sad gledam! Malo sitnije konstitucije (ili je to zbog godina, briga i problema), u stalnom pokretu. Marljiva i aktivna, uvek je za nešto našla da tumara ili po dvorištu, ili po kući, da vazdan nešto radi. Glas smiren i odmeren, nikad da čuješ od nje ružnu reč ili da je ljuta na nekog. Ali, i kad sedne sa tobom, kad ti kafu i sok posluži, neka joj briga i tuga u očima, iako ona to pokušava da razbije nekom šalom. Kad je tako ponekad upitam kako se oseća, a ona kaže:

„Dobro mi je, sine!“

Nikad se nije žalila, iako smo znali kako joj je i da tako govori samo da bi nama davala volju za životom, da nas ne obeshrabri svojom otužnom zbiljom i stvarnošću. Uredno obučena, onako, po naški, kao i sve starije žene. Ma, šta za to što stari? To je sve za čoveka, samo nek su joj ova mlađa čeljad njena dobro. Da se i njima u životu nešto posreći. Da joj svemogući Bog da samo još toliklo snage, da doživi i njenu unuku Sanjicu da vidi sa diplomom. A posle, kad nađe posao, nek se i uda srećno. Nek nađe nekog dobrog i poštenog čoveka, to je najvažnije. I, ako baka to ne doživi, bar nek se majka Slavica raduje njenom venčanju, pa i unučetu nekom. Daće Bog! Baka Marin životni moto je oduvek bio da živ čovek mora sve da izdrži, da se nikad ne predaje. Mora se navići da živi onako kako mu je, da shvati da je od Boga život samo jedan. Jer, nema gore boljke nego kad te obuhvate crne misli, kad iz dana u dan padaš u sve veću depresiju, kad niodakle ne vidiš ni putokaza ni izlaza. Svako treba da se raduje izlasku Sunca sledećeg dana, da pronalazi sebi puteve i mogućnosti da samog sebe i uteši a i razveseli. Valja shvatiti da uvek od goreg ima i gore, i zato, ako se baš i mora, pomiriti se životom kojim se živi. A za ono, tamo, uvek ima vremena. To nikome nije pobeglo, pa bio on bogat il’  siroma, moćan ili običan težak. I tako, u baka Mari su ostali vera i volja za životom do poslednjih njenih dana. Često je znala da kaže:

„Volim ceo svet, da je svakom u životu njegovom i lepo i dobro. Reči su nemoćne da približe čoveku svu lepotu i čari života. A mene, valjda Bog štiti, i kad god mi je teško u životu, On mi ’pošlje’ neku spasonosnu misao ili osobu da mi pomogne.“

Njen život je u poslednje vreme imao neki uobičajen tok. Posle ustajanja i jutarnje toalete, spremanje postelja, doručak, pospremanje po kući, kuvanje, malo rad u bašti, dočekivanje uvek novih a znanih gostiju.

Svakom je pružala blagoslov i samo lepe želje. Tiho je jednog dana, otišla sa ovog sveta, kao što je i živela. Iako je već pala u krevet, sve je nekako skrivala oči od svojih najdražih, da joj ne bi videli suze u njima. Čemu da ih sada tereti, kad se tako mora. Samo nek njima bude dobro.

Nakon baka Marine smrti, ostala je ogromna praznina i velika tuga, ne samo kod njenih najbližih, nego i kod svih onih kojima je često bar kafu skuvala. Na kraju, postoji ipak samo vreme za onaj san u kome svet a i sebe uvek sanjamo ispočetka, sa nekom novom nadom da će nama jednom „svanuti“, da ćemo i mi živeti kao i većina drugih.

P. S.  Slavica je preminula ovih dana. Pomagala je mnogim svojim sapatnicima. Bez nje, ne znam ko će sada voditi udruženje. Sigurno je samo jedno, da niko neće ulagati tolike napore i želje da se svakom pomogne.