Malter, cigla pa sedi

Većina onih koji su rođeni posle 1945, dakle, posleratne generacije, imala je teško i detinjstvo, a i mladost. Osiromašena domaćinstva oskudevala su u mnogo čemu. Od hrane i odeće, do mogućnosti za školovanje dece. Kao i ostali, roditelji sviju njih su želeli da im se deca ne muče kao i oni. A tada je život zaista bio mukotrpan. Radilo se sve ručno, hrana jednolična i oskudna, uslovi za higijenu skoro nikakvi, a dečija usta uvek gladna. Eto zato, čim bi u selu završili osmogodišnju školu, i roditelji a i deca su želeli da nastave dalje školovanje, u najbližem gradu, ili negde dalje, kod rodbine, ko zna gde. Roditelji su pronalazili mogućnosti da ih to školovanje košta što manje, a deca njihova su morala da ćute i da slušaju, da uče, pre svega.

Bilo je i onih koje je grad „pojeo“, koji su se odali mangupluku i zapustili učenje. Toga je oduvek bilo, da velegrad pogotovo, „proguta“ ono još neiskvareno seosko dete. Vidi tamo i doživi mnogo od onoga čega u njegovom selu nema, pa ko je labilan i sklon negativnom uticaju društva, već na startu „nadrlja“. Naravno da takve roditelji nisu želeli da dalje školuju i da u njih ulažu ionako oskudna sredstva kojim su raspolagali. Dali su im bar šansu, da im kasnije ne prigovaraju kako su drugi iz generacije njihove bolje prošli u životu.

O nekom odlasku na letovanje ili zimovanje, nije bilo ni govora. Svako se snalazio „u domaćoj radinosti“. Mnogi su naučili da plivaju u tamo nekim jamurama koje su postojale sve dok su u selu bili i arterski bunari, koji su ih vodom punili. Zimi bi opet, tu naučili da se klizaju, da špartaju po ledu ručno napravljenim klizaljkama. Naravno, da su svi pomagali i roditeljima svojim, u obavljanju svakodnevnih poslova na njivi ili u kući. Svaka, ma i najmanja ispomoć, uvek bi dobrodošla.

E, baš u tom periodu, kada su bili letnji raspusti, mnogi bi se snalazili kako su znali i umeli, da bi more videli. Pošto roditelji nisu imali novca za takav luksuz, onda su neki mladići, leti, po onoj žezi i sparini, radili mnoge teže fizičke poslove kod privatnika, samo da bi zaradili koji dinar. Kopali bi po celi dan na nečijoj tuđoj njivi, utovarali ili istovarali kamione, u onom žitkom glibu pravili čerpić i vukli ga iz jamura na neku ledinu da se osunča, da iz tih „cigala“ od blata i pleve izađe sva voda, da očvrsnu i budu spremne za zidanje. Za razliku od gradske dece, ova naša seoska, se baš namučila. Tako to uvek u životu biva, da neki imaju i previše, a neki ništa.

I Đoka, Blagoje i Bracika iz sela A. poželeše da odu na more. Da bi im se želja ostvarila, morali su najpre pare zaraditi. Nije im se baš kopala tuđa njiva, jer su to imali i kod svojih kuća, te oni reše da rade sa zidarima. Uvek je bilo onih koji su kuće sebi zidali, doziđivali, popravljali. U samom selu je postojalo nekoliko majstora zidara. Svi su oni plaćali minimalnu dnevnicu, ali opet, od svake mukom zarađene parice, šanse za odlazak na more, su rasle. U ono vreme, malo je ko zidao kuću od čvrstog materijala. U Vojvodini se odvajkada kuća pravila od naboja ili čerpića. Za rad, ne znaš šta je gore. Ako je naboj u pitanju, trebalo je baš muški drvenim maljem „tući“ po onoj zemlji između dasaka, da bi se zid napravio. Između svakog sloja se stavljala slama, pa nasipala zemlja, i udri opet „Jovo nanovo“. Znoj sa tebe samo lopti, a kod majstora nema prekida ni odmora. Kakva voda, kakvi „bakrači!“ A cigaru da zapališ, Bože sačuvaj! Znalo se kad je pauza, za ručak, pa opet sve iznova.

Teže je ipak bilo kad se zidalo čerpićem. Još uveče, kad majstor završi s poslom i ode kući na odmor i počinak, Đoka, Blagoje i Bracika su ostajali da naprave malter za sutradan. Naime, tada se malter nije pravio od cementa kao danas, nego bi se u oveću iskopanu jamu najpre taličkama dovlačila sveže iskopana zemlja, pa se ona zasipala plevom i natapala vodom, a neki od njih trojice bi nogama gazio po toj smeši i usitnjavao svaki grumen, sve dok se ne bi stvorila masa, koja se mistrijom mogla nanositi između ozidanih redova od čerpića. Zbog siromaštine, skoro svaki domaćin bi pečenu ciglu stavljao samo u temelje, do pedesetak santimetara iznad zemlje, a onda bi se postavljao terpapir kao izolacija, pa na kraju čerpić. Kad bi se ozidali zidovi, onda se gore postavljalo sleme i drvene grede sa trskom, pa se opet nabacivala zemlja. Tek na kraju se postavljala građa za krov, kada se na vrh postavljao i barjak o koji je najpre domaćin, a i ostala rodbina, majstorima kačila košulje, peškire i sl. A dok se dođe do krova, prolije se dosta znoja, naročito kod one trojice fizikalaca. Još uveče se morali navući čitavi redovi čerpića da se ima sutra za početak, a kad se krene, odmora nema. Majstor samo sa sklepane skele viče:

„MALTER, CIGLU (ČERPIĆ), PA SEDI!“

A to, koliko su majstori mogli brzo da rade, to je priča za sebe. Nastojali su, da kad ih plate, iz one trojice jadnika, izvuku i poslednji atom snage. U tome je naročito bio spretan Đura Š. koji je tako brzo zidao, da nisu stizali da ga opsluže. Radili su Đoka, Blagoje i Bracika i kod ostalih majstora, kod Mike G, kod Braše Ć... Radili ne samo u svom selu A. nego biciklima vozili i do B. Karađorđeva, Česterega, Vojvoda Stepe, pa čak i do Srpskog Itebeja, kod nekog Meseldžije.

Eto tako! Kad su konačno teško zaradili pare za more, onda su prve godine od Sarajeva, preko Mostara, Huma i Dubrovnika, uskotračnom prugom „Ćirom“ išli u Herceg- Novi, da bi idućih par godina sve počinjali ispočetka. Ali, za razliku od ostalih svojih drugara, bar su videli more!

A današnja mladež, da li bi to sve radila da bi ostvarila neku želju, veliko je pitanje. Oni su sada svi mamine i tatine maze, i svaka im se želja bez pogovora ispunjava. U tim prohtevima svojim, znaju i da preteraju. Ma, nema veze! Ćale je tu!