Vikend na Rtnju

Milijin brat Dušan je još pre trinaest godina kupio vikendicu na dragulju i krovu Istočne Srbije, na planini Rtanj. Sa njene najviše tačke, kad je vedro vreme, vidi se i Avala na severu, i Dunav kroz Bugarsku, i Stara planina, i Soko Banja, Boljevac, Zaječar... 
U ono vreme, kod nas se i dalje proslavljao Dan Republike, i nije se radilo nekoliko dana. Bila je to zgodna prilika da se krene baš tamo, na kraći oporavak i odmor. Pošlo se sa dvoja kola, i pored Milijine porodice, išao je i snahin brat Slobodan. Do Beograda je sve bilo i poznato i uobičajeno, a onda su skrenuli na autoput ka Nišu. Razgledala se naša lepa Šumadija, pa i dalje, da bi se kod paraćinske petlje skrenulo levo, pa se pored Donje Mutnice penjalo preko čuvene Čestobrodice. I tako putem prema Zaječaru, kod Motela „Rtanj“, pođoše desno. Prođoše nekadašnje rudarsko naselje u istoimenom mestu i uputiše se ka vikendici, koja je pored još jedne, bila u samoj šumi.

Samo što su se istovarili, kad eto ti Bože i Jovanke, meštana varošice i Dušanovih i Braninih poznanika. Išli malo u šetnju i mislili i inače da tu svrate, da obiđu kuću i da vide je li sve u redu. Iako je bilo već predvečerje i kraj novembra, Brana postavi sto i stolice ispred kuće, koja je nekako uvučena, u udolini i zavetrini, te im nije bilo hladno samo u džemperima. Dok su posmatrali zalazak Sunca, popiše po koju Milijinu dunjevaču. Razveza se jezik svima i oni počeše sa nekom šalom. Boža ispriča novosti iz mesta, pa oni odoše svojoj kući. 

Plan je bio da se na toj tajnovitoj planini ostane pet dana. Biće vremena i za priče i za šetnje. Ali, već trećeg dana, poče da veje sneg, a u takvim uslovima, preko Čestobrodice, nije se smelo kretati. Plašili se jakih snežnih nanosa i smetova, te istog popodneva krenu nazad. No, i za ta tri dana, bilo je vremena i da upoznaju Rtanj, i da se naslušaju o njemu raznih priča. 

Glavni narator, bio je deda Brane, Dušanov veliki prijatelj i znalac svih priča o naselju. On mu najviše i pazio na kuću. No, po Duletovom ranijem kazivanju, za to i nije bilo neke naročite potrebe, jer su ljudi tamo izuzetno pošteni i dobri. Navikla ih planina sama da se među se paze i poštuju, a zdrava klima, vazduh, hladna izvorska voda i prirodna hrana, im svima podarila dug život. Dule čak govorio da tamo ni nema groblja. 

Došao deda Brane, da obiđe decu svoju, kako je zvao i Branu i Dušana. A on, pun iskustva, i kad krene sa pričom, nikad kraja. Zato se svi i prepustiše njegovom kazivanju. Često su ga u tim pričama i prekidali i ponešto zapitkivali, a on je, samo neumorno pričao. Imao je dobro pamćenje, a i bogatu maštu, i svi se skupiše oko njega. Kao deci, širom im otvorene i oči i usta, i samo prate deda Branetove skaske.


Po prastaroj legendi, Rtanj je bio prebivalište Boga Ra i centar zemaljske kugle. Zaljubio se taj Bog u vladaricu Balkana, u lepu Ilirku, kojoj je pomagao u vojnim pohodima njenim. Kad je stigla do Etiopije, tu se ona zaljubi u faraona i za njega preuda. Njen prvi muž i Bog od muke skonča i ona se vrati na Rtanj. Pođe faraon za njom da je povrati, i dotera čudo zmija. Jedna ujede lepu Ilirku i ona umre. Kaže, da su svi oni sahranjeni u rtanjskoj piramidi.

Postoji priča i o velikom blagu u utrobi planine. Kao, bio neki čarobnjak, velik k’o planina. U njoj, dragulje i zlato čuvao. Kasnije, tragači za tim blagom, razrušiše kapelicu Svetog Đorđa, na vrhu planine. Sagradila je Greta između 1932. i 1934. godine, na najvišem vrhu koji nazivaju Šiljak. Svome mužu Julijusu Minhu, nekadašnjem vlasniku rudnika kamenog uglja u istom mestu. Tako je sad ta kapelica, srušena negde devedesetih godina prošlog veka, danas samo ruina. Mnogi upoređuju tu kapelicu sa nekadašnjim Njegoševim mauzolejom na Lovćenu. I na kapelicu, kao i na Lovćen, često sleću munje i gromovi. 

Neki od meštana, još ne odustaju od želje, da tu, na vrhu od 1.566 metara, svome dobročinitelju, postave ogroman krst od oko dve stotine metara, koji bi se video iz svih krajeva Srbije. Julijus Minh je bio veliki filantrop. Izvršio je samoubistvo u očajanju što nije mogao da pomogne seljacima koje je pogodila velika suša.

 Kaže, da se nekad samo na Rtnju nalazilo devet crkava. Tu su i nestali manastiri Lapušnja, Krepičevac i Lozica. Današnja crkva Sv. Petke, u naselju, sagrađena je 1824. godine, na temeljima zadužbine kralja Milutina. Od 1942. je pretvorena u ženski manastir. 
U trećoj priči je Brane kazivao kako su nad planinom Rtanj, padali avioni, i piloti stradali. Neko magnetsko polje ne dozvoljava vezu pilotima sa njihovom bazom, pa su vlasti čak zabranjivale da Rtanj preleću avioni. Da li je to tačno, znaju samo oni koji zemljom Srbijom vladaju.

Još je interesantnija čika Branetova priča, o jedinstvenom parku i šumi u samom naselju, koji poseduje preko sto pedeset vrsta drveća i šiblja iz čitavog sveta. Sve to, između dva svetska rata, zasadila porodica bivšeg vlasnika rudnika, austrijskog Jevrejina Minha. Tu je, u ružičnjaku, najčešće svoje dane provodila gosođa Greta. Rudnik uglja koji je ostao iza njih, je zatvoren pre dvadesetak godina.

Govori dalje čika Brane, da već mesecima novine pišu o vanzemaljcima koji posećuju Rtanj. Zašto su baš tu planinu odabrali, sigurno da ima nekog razloga. Božja planina! Postoje, veli, brojni očevici tih čudnih zmijolikih svetlosti i hukova sa neba nad planinom. Pored najvišeg vrha Šiljak, tu su i nešto niži Kusak i Prisla. 

„E, deco moja“, nastavljao je Brane, „bilo bi dobro, dok ste ovde, da se snabdete čuvenim rtanjskim čajem, pogotovo vi, muški! Nema boljeg sredstva za ’one stvari’ od toga čaja. Ovde kazuju da kad ’vep’ otkaže, rtanjski čaj pomaže. A dobar je i za kašalj, apetit, stomak, živce, prostatu. Taj vam čaj raste samo ovde, a sličan njemu je i onaj na Olimpu, u Grčkoj. Isto na planini bogova.“
I, nikad kraja priči Branetovoj. Nije nam, veli, još to prič’o, da se na planini Rtnju nalazi i jama ledenica. Dužina jame je oko pedeset metara. Temperatura je u njoj konstantna, od - 2 leti, do - 4 zimi. Nekada su iz nje ledene sante iznosili i upotrebljavali ih najviše poslastičari.

Posle trodnevne gozbe, lutanja i tumaranja ovom planinskom lepoticom, nakon oduševljenja pričama deda Braneta i divote u tišini i sveopštem miru, moradoše zbog nadolazećeg nevremena, da se spremaju kući. Baciše još jedan pogled na gorostasnu polukilometarsku kupu i greben, a osta im samo da se prisećaju izlaska Sunca kao doživljaja koji će pamtiti dok su živi. I deda Braneta i velikog čovekoljupca Julijusa Minha.