Perina zadnja želja

U selu su postojale dve porodice sa prezimenom Jurišin, a svi su ih znali kao Bašini. Niko od njih ništa nije znao o svom poreklu, odakle su tu stigli i kada, a neki su tumačili da su se tu nastanili nakon Bitke kod Sente 1697. godine kada je Eugen Savojski proterivao Turke sve do Temišvara. Uz njegove soldate ka istoku su se kretale i čitave porodice. Sasvim moguće, jer je i osnova toga prezimena jurišin, što bi upućivalo na vojnike jurišnike. Drugi su govorili da su autokolonisti, a bilo je čak i onih koji su to prezime povezivali sa Pavlom Jurišićem Šturmom, što je manje verovatno. Oduvek su se smatrali pravim lalošima, Banaćanima, i pridržavali se starinskih običaja.

Za Perinog oca Bogdana, kojeg su zvani ne po imenu, nego po nadimku Baca, što je tako u svakom banatskom selu. Svi su oni imali neki špicnamet. Možda je i bio Bogom dan, jer se govorilo da je bio jedan od pametnijih u selu i da je verovatno zbog toga i bio jedno vreme predsednik opštine. U ona vremena pre stotinak godina, to je bila velika čast i poverenje koje su mu njegovi meštani ukazali. Imao je kuću na kraju sela, ali malo bolju, koja jeste bila od naboja, ali je imala do flasterisane ulice, na fasadi, pečenu ciglu. 

I, još se nešto zadržalo kao retkost. Naime, na tavanu je bila poveća prostorija kroz koju se iz dimnjaka provlačio dim i tu se dimilo sve meso spremljeno i za zimu, a i za letnja teža vremena kada se recimo,  ručno kosilo žito. Takva čađava prostorija je svojom težinom u mnogome otežavala kućne temelje, ali je zato mirisao čitav tavan. A unutra uvek hladno. Nije bilo nikakve pušnice koja bi tako lepo nadimila meso. No, mnogi su izbegavali da je prave na tavanu, baš zbog te njene težine. Ne treba zaboraviti da tada u selu nije bilo struje, a kamoli frižidera i zamrzivača. Zato je Baca strogo pazio na to mesto na tavanu, da neko od ukućana ne bi tamo odlazio i otkidao parče ukusne domaće kobasice ili odsecao nešto suve slanine. Tu su negde pored bili i baloni sa vinom i rakijom, a Baca je, kako bi i to nadgledao, nakon poslednjeg sipanja vina u olbu ili rakije u flašu, uvek stavljao neku jedva vidljivu crtu ispod,  za koju je samo on znao. Tako je mislio da je te balone osigurao da niko u njih ne dira.

U ona vremena se pored stoke gajila i sva živina, guske pogotovo, koje su se pirkale u jamurama. Od njihovog perja su domaćice pravile tople prekrivače, dunje, koje su se koristile naročito zimi, kad stegnu jaki mrazevi. I tada je Baca imao neku čudnu naviku da sa svojom ženom Nanom spava u otvorenom hodniku, gonku, pokriveni toplom dunjom sve do njihovih noseva. Govorio je da je to zdravo i da se tako čitavo telo čeliči. Spavali su tu sve do proleća. U kući pored kuhinje, na zidu je visio stari zidni sat koji je otkucavao polusate jednom a sate dvaput. Navijao se pomoću dva tega, ali pošto ga nisu nosili sajdžiji na popravku, to je Baca sam radio tako što je s jedne strane o teg kačio raznu gvožđuriju  i tako mu štelovao vreme. Pored ostave imali su još dve sobe, onu spavaću i gostinsku. Nameštaj su tada pravili seoski stolari, po želji i mogućnostima njihovih naručioca. 

Baca se za sve pitao i donosio važnije odluke. Bio je pravi domaćin, a na samom ulazu u dvorište je bio zasađen stari orah o čije grane je svezao ljuljašku od debelog pajvana i neke daščice za sedište. Da se deca ljuljaju. Iza dvorišta mu je bio voćnjak sa vinovom lozom. U tom voćnjaku jedna stara kruška ječmenka na koju su se, kad sazri, krišom pentrala komšijska dečurlija i sa slašću ih brala i jela, a ono što od kruške ostane posle jela, bacala su daleko da se ne bi primetilo da je tu neko bio. Već je rečeno da je u dvorištu imao obore za svinje i ograđene ovčarnike, a svuda okolo je skakutala kojekakva živina. Njegovoj Nani i njemu, Bog podario dva sina. Kad su porasli, oženili se i odvojili, svaki dobio zemlju od oca da od nje žive. Onaj stariji još i nekako, a Pera baš i nije bio toliko oran za posao. Sva zemlja ne samo da mu je bila udaljena od sela, nego je on dosta aljkavo i radio. Orao je plugom plitko, sa jednim konjem, a kad se paralo, onda mu je njegova Milica vodila kobilu dok je on nevešto skakutao iza držeći plug u rukakama. Kopanje, kasnije, kad stignu i normalno, prinosi slabi, klipovi k'o pabirci. A on i onda zadovoljan. Nije se nizašta sekirao.

Umrli mu i otac i majka, a sa Milicom dobije dva sina i ćerku. Nju rano udaju u susedno selo, da budu jedna usta manje. Ona često obilazila oca i majku, ko zna zašto. Da l' zbog starijeg muža ili iz svojih prohteva, niko nije znao. Pogotovo je bila kod njih svakog leta, a odmah kraj njihove kuće, što je već rečeno, bile jamure, pune vode koja ih je punila kanalima sa arterskih bunara. Tu se sva mladež kupala i naučila da pliva. Dolazila i Ljuba svakog dana. Poželela da se rashladi i nauči i ona da pliva. Kupaćeg nije imala i skidala se samo onako u beli donji veš. Oni hrabriji joj se nudili da je nauče plivanju, rukama je poduhvatali ispod da ne potone i mic po mic osećali sve draži njenog mladog tela. Šta je bilo dalje pod vodom, nije poznato, samo se primećivalo da im je Ljuba nekad bila okrenuta u ležećem položaju spreda kao da pliva leđno, a nekad  obrnuto. 

Momci ostali u selu da se bećare. Stariji Mile pogotovo. Radio je kao pekarski pomoćnik jedno vreme čak u Molu u Bačkoj i bio pravi kicoš. U ono vreme, kao kauboji, nosio oko vrata neku maramu ili ovratnik sa posebnim priveskom. A Baču, koji je nosio dedino ime Bogdan, niko od drugova nije voleo jer je bio velika škrtica. Uvek se od njih „grebao“ i za cigarete i za piće kad negde izađu. I on je pomagao seoskom pekaru pri mešenju hleba, a obrađivao je i očevinu. 

Nekako, bila bolja ona vremena nego danas, iako se teže živelo. Struje nije bilo i ljudi se uveče, kad završe sve poslove, okupljali jednom kod jednog, drugi put kod drugog i obično igrali karte uz čkiljavu petrolejku ili fenjer, u prostoriji punoj duvanskog dima, a žene im štrikale i pričale šale. Kad su bili kod Emila, njegova Smilja zamoli Peru da im sutra pod mišku donese smotanj drndane vune i malo kobasice, da se omrse dok rade. Dobri Pera i učini tako. Zimske noći duge a priča na pretek. Bar se ljudikalo, a danas ti ni komšija ne ulazi. Tek se javi pri susretu i to onako, reda radi, pognute glave. Ni u oči da te pogleda. Svi smo jedni drugima dovoljni, što za društvo nije dobro da smo postali toliko asocijalni. Uzalud nam sve novotarije i lakši život.

Pera je mnogo pušio i od duvana rano i preminuo. U 46-oj godini. Kašljucao, kašljucao i samo jedne večeri zamoli sina da mu zavije cigaru, a ženu da mu naspe u fićok rakije. I, samo što je otpio gutljaj mučenice i u pluća povukao dim zavijače, pogleda ih, opusti glavu i preminu. Ni sinovi mu nisu bili duga veka. Osta samo Milica sa snahom u ne baš dobrim odnosima i međusobnom uvažavanju. 

Vojislav Ananić