Zaboravljena sećanja na stara dobra vremena

Svakome od nas je duboko ostalo urezano sećanje na detinjstvo i rodni kraj, na sve ono što nas je tada krasilo kao narod, sa svim dobrim vrlinama i za porodicu kao jedinku, a i za društvo u celini. Bila su to stara dobra vremena na koja mislimo s nekim dužnim pijetetom, koja su i spomen na naše pretke ko zna od kuda doseljenih. Svi smo mi dođoši, pa bilo gde da se nalazimo. I, uvek smo nastojali da održimo sve te dobre osobine, da ih sačuvamo za naše potomke. Mada, teško. Ali, Srbima nikad nije bilo lako. 


Oni koje je životna sudbina nanela put Vojvodine, pamte još one kuće nabijače ili od čerpića, od čije se vlage memla uvlačila u nos. Osvežavajuće su delovali samo uštirkani ručni radovi naših vrednih domaćica. U ona posleratna preteška vremena, često i uz čkiljenje lampe petrolejke, one su do duboko u noć vezle, heklale, štrikale, tkale, često u vidu prela, kada je bilo šale i pesme, te su tako sebi davale oduška.


Nešto su radile za svoje porodice, a nešto i prodavale po raznim vašarima i pijacama. Ali, znalo se da majka mora da nauči svemu tome svoje kćeri, da jednoga dana sa sobom ponesu u štafir, pri udaji. Zato su ih i navikavale da im igla(e) i konac budu uvek u rukama. Vešto su pravile ukrasne prekrivače, jorganske čaršave, jastučad, peškire sa nekim slikovnim obeležjem ili pismenim vezenim slovima, stoljnjake i miljea za stolove, dozidnice i trake za police, maramice, ženske kragne i rukave, podmetače za čaše i prekrivače za bokale, jer tada još nije bilo česmovače. O higijeni se moralo brinuti. 
 

Vez je u našem narodu veoma cenjena veština, koja se vekovima prenosila kao i pesma narodna. Trukerke su izrađivale modele (mustre) po čistom platnu, ali samo po izboru i ukusu vezilje koja bi naručila vez. Često su vezilje nalazile trukovana platna na vašarima gde su trukerke izlagale više desetina modela, te su vezilje mogle da biraju po svom ukusu i potrebi. Na tim platnima je bio ispisan i prigodan tekst, kojeg je, isto, naručila ili izabrala vezilja. Trukovanje, je prenošenje šeme na platno. Platno je spremno, izabere se konac i prigodna igla i sada vezilja počinje rad. 


Kada je reč o vezu i slavnim srpskim veziljama treba  da se podsetimo monahinje Jefimije (pre monašenja zvala se Jelena i bila je žena Uglješe Mrnjavčevića, velikog vojvode zatim despota), koja je još 1402. godine izvezla u stihovima „Pohvalu knezu Lazaru“. Vezla je zlatnom žicom na crvenoj svili, a uokvirila je ornamentom. Kod Srba je narodna umetnost uvek bila izraz duše narodne. I momci a i roditelji njihovi su o tome vodili računa. Što veći štafir, iz bogatije je kuće. Po volji obično mladoženjenih roditelja. Sa nekim posebnim pijetetom se gledalo na taj važan deo srpskog narodnog života. Tek posle se gledalo na lepotu, a nije redak slučaj bio ni da se dvoje „uzmu“, a da se čestito ni ne poznaju. roditelja. 


Na vašarima su se obično nalazile ovakve „kuvarice“, koje su imale i vaspitni smisao. Narod je birao one koje su mu se sviđale. Npr. 

• Kuvarice, zlato moje, tebe jelo hvali tvoje.
• Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori.
• Kuvarica pile peče iz pileta voda teče.
• Dobar ručak i rumeno vince  zlatne ruke naše domaćice.
• Kad se jelo dobro pripravlja, na brige se zaboravlja.
• Mani se šale, čoveče, izgore mi ručak, šaliću se doveče.
• Koja žena muža čuva,  dobar ručak njemu kuva.
• Kad u kujnu vlada red, žena slatka kao med.
• Vrednog muža ručak čeka,  a u sobi postelja meka.
• Dobro došli mili gosti, ovde kod nas se ne posti.
• Ponudiš ga kao gosta, a on ne zna šta je dosta.
• Dobro nam došli mili gosti.   Kod nas nikad se ne posti.
• Ljubav i dobar ručak – upamti savet taj. Oni će stvoriti tebi i tvome mužu raj.
• Dragi mužu, u podne nemoj odlaziti,  jer ja ću sebi drugog potražiti.
• Kuvarica što je mlađa,  večera je odma slađa.

Naravno, svaka udavača je morala da nauči od matere svoje i kako se pripremaju stara srpska jela poput neizbežnog pasulja sa suvim rebarcima, kupus i kiseli kupus, sarma i punjena paprika, sva jela od sirotinjskog povrća krompira, kajgana, sve vrste čorbe, kavurma, pečenja, kajmak i kiselo mleko, kako se mesi hleb i razni kolači, pite, gibanice, cicvara, pura ili kačamak, da pravi zimnicu i pekmez, uštipci, česnica i vasilica. 

Život se obično svede na uspomene, pogotovo kad prođeš pored stare kuće i setiš se kujne, gonka, velike sobe, komare i onih kojih više nema.