Drumovi pusti, putevi neumoljivi

Od kada je sveta na ovoj kugli zemaljskoj, seobe su bile neumoljiva potreba za sve nas, i naša sudbina. Još u prastara vremena, seljakala su se plemena u potrazi za plodnijim zemljištem, koje je bilo bogatije za lov i ribolov, ili je obilovalo bujnijim pašnjacima ili šumama. I tada su dođoši nailazili na starosedeoce i između njih bi se razvijale žestoke borbe. Jedni su branili svoja ognjišta, a drugi su želeli da im ga preotmu. Već tu se naziru koreni prvih ratova, koji su kasnije postali potpuno osvajački ne samo zbog zauzimanja zemljišta, nego sve više i zbog bogatih nalazišta ruda, nafte, vode. Ponekad se ratovalo i zbog verskih interesa, kao što su na primer, bili krstaški ratovi. Ratovi su znali da budu i pomorski i prekookeanski, kada su i onda velike sile osvajale i zauzimale nove teritorije bogate zlatom, začinima, novim biljnim kulturama. Još tada su istrebljivali razna starosedelačka indijanska plemena, ili ona sa bogatom i razvijenom kulturom, kao što su bila plemena Inka i Acteka.

Ta zbivanja u prošlosti, nisu mogla da zaobiđu ni naše pretke. Stari istoričari kažu da Sloveni vode poreklo još iz Indije, da su se kasnije u raznim migracijama kretali na tri strane da bi jedni od njih došli ovde na ovaj lepi, ali surovi Balkan, gde su se oduvek ukrštali interesi velikih sila. Tako je bilo još u doba Nemanjića, a tako i nakon njihove propasti i jačanja otomanskog carstva, od kada nas, kao neka kletva prati nesloga sve do današnjih dana. Naši preci su se u tim teškim trenucima za opstanak nacije, našli na braniku Evrope od sve jačeg i sve više nadirućeg turskog osvajača i prodiranja islama. I niko da pokaže neku solidarnost, ni u jednom ustanku za oslobođenje ni od koga pomoći. A naš narod biološki nestajao već tada. Pa su kasnije došli balkanski ratovi, pa prvi i drugi svetski rat, a mi se sve više proređivali. Ne tako davno, bilo nas je više nego Engleza, a sad? Od iskona je na Kosovu i u Metohiji živeo narod srpski, da bi na kraju, što greškom političara, što željom velikih sila, s najvećom mukom i patnjom sklapao svoje oči i utamanjivan i zarivan u svoju sopstvenu dedovinu, ili je odlazio u novu neizvesnost i novu bestragiju, očekujući pravi i istinski sud Višnjega Boga svoga. U svim tim ratovima, naš narod je toliko biološki nestajao, da se danas teško može i oporaviti i sačuvati.

Da zlo bude gore, nije nas nestajalo samo u ratovima i u bunama. Mnogi naši preci, bar oni iz bliže prošlosti, iseljavali su se u druge krajeve i zemlje tražeći veću sreću i nadu za lakši život i opstanak. Tako su još za vreme patrijarha Arsenija Čarnojevića 1690. godine oko četrdeset hiljada porodica krenule na sever i doprle sve do Sentandreje. Drugi su naseljavali od Turaka opustošene krajeve Slavonije, Like, Banije, Korduna, Knina, Bosanske Krajine. Neki su tada naseljavali i naš, a i današnji rumunski deo Banata, i kažu, da je samo u tim predelima Mađarske i Rumunije asimilovano oko milionn Srba, a još više je pobijeno u hrabrim borbama Prvog svetskog rata, a i u Drugom, u Jasenovcu, na Sremskom frontu i u nedavnim stradanjima za vreme raspada bivše nam bratske države, velike Jugoslavije.

U potrazi za boljim životom, mnogi naši ljudi su se neuki i sa krša iseljavali još početkom dvadesetog veka u Ameriku, Australiju, a podosta ih je kasnije, kao «gastarbajtera» ostalo u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj... U vreme raspada Jugoslavije, većina mladih, sada obrazovanih ljudi, sa fakultetskim diplomama odlazilo je put Kanade, Amerike, Švajcarske, Novog Zelanda ... Danas se manipuliše brojem da je «napolju», van granica sadašnje nam domovine, oko četiri miliona Srba, što je otprilike polovina od onih što je danas još ovde ostalo. Iako tamo «napolju» nastoje da sačuvaju svoj jezik, običaje i kulturu, ipak im svima kao mač nad vratom preti asimilacija sa življem onih država u kojima se nalaze. Neko će na to reći, ništa strašno kad se ima u vidu da nam i ovde u domovini sve više nestaje i naše pismo, a i naša vera. A i kao narod, skloni smo da olako prihvatimo tuđe. A kako nam je natalitet među najmanjim u Evropi, neće biti nikakvo čudo da jednoga dana budemo manjina u sopstvenoj zemlji. Od toliko mudrih i umnih glava koliko je naš narod darivao svetu i čovečanstvu, niko danas da se nađe ni približno njihovoj veličini da nas povede i izvede na pravi put. Naprotiv, ti umni danas prosvećuju i izgrađuju one zemlje u koje su uselili i usrećuju tuđine, dok se jednoga dana i oni ne utope među njih.