Dedino uzdanje

Unuče moj mili! Drag kao i tri unuke koje već imam! Ali, ti si ipak, neka mi i unuke i dragi Bog oproste, nešto drugo i nešto više! Ti si muškarac i za sada, jedini naslednik našeg ogranka familije Ananić i, nastavljač te biblijske i plemenite loze. Hvala svemogućem Bogu, sinu Željku i snahi Jasni, koji nam te podariše, da smo uz tebe ponosni i uzdignuta čela među ostalim Ananićima! Radovali smo se i svakoj unuci koju smo dobili i od ćerke, a i od sina, ali, tebi najviše. Neka vam dragi Bog, svima da zdravlje i sreću u životu! I, da deda Voja i baba Jagoda dožive bar da još malo porastete!

Hvala tvojim roditeljima što ti i ime dedino dadoše! Ono, nije baš Vojislav nego Vojin, ali to je danas neko omiljenije ime, a kažu i to, da nije dobro da se detetu da puno ime dedino, ako je deda još u životu. Postoji i verovanje da se dva jednaka imena u jednoj kući ne «trpe». Svejedno, i onako i dedu svi zovu Voja, a i tebe će, unuče moj dragi, verovatno isto tako zvati. A ti i ja se nećemo nikad duriti jedan na drugog, nego ćemo se baš voleti i uvažavati. A što i ne bismo?! Pred tobom su, čedo dedino, sada i život i budućnost, da se raduješ svemu što je lepo i dobro, da učiš i prihvataš od nas starijih, samo ono najbolje. Za deda Voju ne brini! On će se još neko vreme radovati i tebi i tvojim sestricama, a onda..., kao i sve dede, jednog dana otputovati negde daleko, daleko.

Ime i prezime su za života, čovekova lična karta. Ime oličava ličnost, a prezime poreklo, korene i pretke. Ime tvoje, VOJIN, slovenskog je, srpskog porekla. Danas je veoma rasprostanjeno, i, gde god ima Srba, ima i Vojina. Prva tri slova u imenu tvom, upućuju na boj, bitku, vojevanje, jer su i preci naši stari, morali često braniti i svoju čast, i slobodu, i teritoriju. Neki se od tih naših davnašnjih ratnika sigurno posebno istakao u vojevanju, što naš narod nije zaboravio i u svome imenoslovu, stvorio i ime Vojin. Pa, još se u polasku Srba u bitku na Kosovu, jedan od devetorice Jugovića spominje kao VOJIN. Tvoj deda ti, naravno, ne želi da ikada ratuješ jer su valjda i ta vremena ostala za nama zauvek.

Roditelji se, za ime deteta, u dogovoru sa kumom, često opredeljuju za ime svog pretka koji je bio dobar domaćin, blage naravi, dugovečan... Zato se kod hrišćana prvom muškom detetu obično da dedovo ime, jer se želi učvrstiti uspomena u pamćenju na jedno ime po voljenju. Naravno, bira se i ono ime koje je zvukovno u izgovoru svom, koje odiše i nekom milinom. Sve su to razlozi da ti, unuče moj, dobiješ baš to ime. Otac tvoj, krio ime koje će ti roditelji dati. Tek kad ti je majka odneta u bolnicu da bi tebe donela na ovaj svet, otac ti, reče deda Voji:

«Pa ti, tata, i ne pitaš kako će ti se unuk zvati?»

A tvoj deda mu odgovori:

» Ni ja nisam pitao moga oca za ime kad si se ti rodio. Tvoja žena i ti ste se oko imena sigurno već dogovorili.»

Kad ti otac Željko reče da ćeš se zvati Vojin, tvom deda Voji krenuše suze radosnice. I konačno, čusmo i radosnu vest da si se ti rodio, i da ste dobro i ti i mama. Najviše ti se obradovala tvoja sestra Milica, kojoj nikako nije bilo jasno zašto je mama otišla u bolnicu, jer ona još nema ni tri godine. Tvoje rođenje nije moglo proći a da ti se ne nazdravi i poželi dobrodošlica na ovaj svet. Sledila su čašćavanja i kod deda Voje i kod deda Dragog, a ti si sa majkom za par dana došao kući u Čoku. Darivali te i jedan i drugi deda, a ti si iz dana u dan sve više napredovao i bio prava zdrava beba. Već posle tri nedelje, doneli te sa sestrom roditelji u Sentu, u prve goste kod deda Voje i baba Jagode. Baba te stavila na krevet pored deda Voje, a on te samo zagleda i ljuljuška. A ti mu svojom ručicom stegao prst pa ne puštaš. Deda se topi od miline i gleda ti u punačke rumene obraščiće i u dugu crnu kosicu. Tvoje okice se već zaustavljaju na predmetima i javlja ti se prvi osmejak na lepuškastom licu, što nas čini sve ludo srećnim, da našem ushićenju nema kraja.

Ali, iako ti se upućuje sva pažnja i nega, kada te među bele čiste jastuke stavljaju u tvoj krevetić, čim sit i preobučen, odspavaš koliko ti je potrebno, ti počinješ da kenjkaš i plačeš. Tražiš da te majka uzme u naručje. Postao si mali gospodičić i navikao si se na držanje, što opterećuje najviše tvoju majku, a bogami, i ostale odrasle ukućane.

No, proći će i vremena tvoga odrastanja, a ti, kad malo porasteš, budi dobar. Slušaj roditelje tvoje, jer će ti oni uvek želeti samo sve najbolje. I mnogo voli svoju sestru Milicu i ne zamerajte se nikad, jer ćete jednoga dana ostati jedno drugome najrođeniji. I kad jednom od vas dvoje nekada ustreba bilo kakva pomoć, budite spremni da je rado date. A ko će pomoći, ako neće brat sestru i obrnuto.

Bog vas sve pomogao, a vaš deda Voja vam želi svu sreću ovoga sveta i zdravlje pogotovo.