Baba Ivanka

Udali je u Kumane, iz brojne porodice Zokić, u novoosnovano banatsko selo A. Kad je tamo došla, sirotinja na sve strane. A njen Števa kao da ništa drugo nije znao da radi, već je samo pravio decu. Imali su tri ćerke, a on hoće i sina. I dobiše ga. Ali, decu je trebalo i hraniti i odevati. A Števa se nije baš mogao pohvaliti nekom vrednoćom. On je bio stvoren više za neku trgovinu, špeceraj. Volo'o je da počesto svrati i u birc. Tako Ivanka nije samo decu rađala, nego se hvatala i onih teških poljoprivrednih radova. U svom tom poslu i majke, i domaćice, i ratarskog radnika, Ivanka je nalazila vremena i za ručni rad. Necala je, vezla i heklala, plela, i te proizvode prodavala bogatijim ženama, Mađaricama, u susednoj Novoj Crnji.

Necanje je danas prilično zaboravljena tehnika. Nekada su devojke, spremajući sebi miraz, necale uz titravu svetlost petrolejke. To je sada radila i Ivanka, ali, prodavala. Na rašljić, iglu rasečenu na dva kraja, namotava se pamučni konac. Prvo se necuje podloga. Kada se dobije željena veličina i oblik podloge, nalik ribarskoj mreži, pažljivo se ophekla, a onda se iglom i koncem po njoj veze. Što su očice na podlozi manje, a vez gušći, i rad je bio vredniji i skuplji.


Radila Ivanka i vez, iako nije devojka. Prodavala ga i decu hranila. Od izatkanog platna, krojila je košulje koje je na grudima i rukavima ukrašavala bogatim vezom. Radila je i devojačke peškire koji se stavljaju na svaki ugao sobe, iznad vrata, a najveći i najlepšpi oko slavske ikone. Na njima je raznobojnim koncem izvezala najlepše cvetne motive, a okolo opšivala bele bogate čipke. Ponekad su stavljani iznad umivaonika, sa izvezenim porukama:

„Dobro jutro!“
„Dobro došli, dragi gosti!“
„Ruka ruku mije, obraz obadvije!“
„Zdravo svanuli!“ ...

Peškir je oduvek bio deo devojačke opreme. Njime se kitila kola za svadbu, čutura kojom se poziva na svadbu. Posebno je Ivanka uređivala kumovske i deverske peškire. Peškirom se na venčanju sjedinjuju ruke mladenaca, stavljao se na sleme novosagrađene kuće, u njega se umotavao slavski kolač. Nosio se kad se prvi put ide novorođenom detetu na povojnicu, njime se darivao kum na krštenju.... Sve je to znala Ivanka, i u svojoj kući primenjivala, ali i pripremala i prodavala drugima.

Pravila je krevetske čaršave, jastuke, bogato vezene zavese, stolnjake, trake za police. Iznad šporeta u kuhinji stavljala je „kuvarice“, na kojima su različite poruke:

„Kuvarice, manje zbori,
da ti ručak ne zagori!“
„Podne jošte nije,
ali ručak gotov mi je!“
„Zora rudi, majka ćerku budi.
Ustaj srce, granulo je Sunce.“

Plela Ivanka od obojene i opredene vune i džempere, prsluke, čarape, rukavice. Sve to prodavala. Plela dok ide na njivu, kad se odmara od težih poslova. Zlatne ruke u baba Ivanke. I, ono što je najvažnije, naučila Ivanka i sve tri svoje devojke sav taj ručni rad. Nešto od urađenog su ostavljale sebi za udaju, a dosta su radile i za majku, da nosi na prodaju. I tako, od osam ženskih ruku, stvarao se dinar u kući.


Baba Ivanka je bila krupna žena, moglo bi se reći čak i podeblja. Kao i svaka Sosa iz Banata. I, ono što još karakteriše Sose, nije imala dlake na jeziku. Naprotiv! Znala je tako da izgrdi i svoju decu, ali i muža Števu, da se to čulo čak na sokak. A tamo bio čuveni Lučin bunar i na njemu uvek po nekoliko žena, koje su se tu i okupljale na seoske divane i tračeve, a i po vodu za piće i pranje dolazile. I onda je sledio njihov komentar. A, može se misliti kakav je bivao. No, Ivanka za te priče malo marila. Čak je znala da izađe napolje, na sokak, da im ona pokaže svog Boga. Na jadnog Števu se najčešće izdirala. Kao da joj je uvek dobrodošao, da na njega istrese svu svoju muku i čemer. Ne jednom, kad je Sunce bilo već visoko na plavetnom nebu, ulazila bi u njihovu sobu i dreknula:

„Ta, diž' se već jednom, Bog te materin! Ko te meni takvog dade?! Zar ne vidiš da je već skoro podne? Kad će se na njivu ići?“

Števa ju je već dobro poznav'o. Bolje da odćuti nego da se sada sa njom tu raspravlja. Nek se „izduva“, ta nije joj prvi put. I ondakena je onako lalinski, natanane, ustajao i započinjao dan. Da i on nešto u kući pridonese. I tako je tekao život njihov. U večitoj siromaštini i galami Ivankinoj.

Ne kaže naš narod uzalud da nevolja nikad ne ide sama. Izbio drugi svetski rat. Narod se podelio. Negde pred sam kraj, ubiše joj Števu. Osta Ivanka sama da decu i dalje podiže, da ih udaje i da sina ženi. Dovede joj jednom njen Bača snaju u kuću. A odvajkada se znalo, čija je morala biti „poslednja“ u kući. Svekrvina. Ne bi ni snaji lako, ali šta će žena. Da se vraća svojima nema kud, jer je i tamo sirotinja. A, i volela je mnogo svog Baču. Izrodi mu dva sina i nekako odmah posle toga, razbole se Ivanka i umre. Tad i Bača nađe neki posao trgovca u Beogradu, i za godinu – dve on namiri sestre delom očevine. Ostalo rasproda i oni odseliše.

Tako osta Ivanka sa svojim Števom na seoskom groblju. Da li sa njim tamo, i dalje ratuje, ne znam. A za njom osta, eto, i ovo moje sećanje na nju. Bila mi je baba po majci.