Baba Zagorka

Stojan i Milica su svoj radni vek u prosveti započeli u jednom kolonističkom naselju iz 1922. godine, nekih 40-ak km udaljenog od Zrenjanina. Tu su se i zbližili i nakon pola godine i uzeli. Ljudi ih tamo lepo prihvatili i stanovali su u manjoj garsonjeri, bez kupatila, samo sa lavaboom i toaletnom šoljom. Tačno na godišnjicu njihovog venčanja, iduće godine rodi im se ćerkica. E, sad im je ta garsonjera bila i mala i nepodesna za stanovanje i morali su tražiti neki privatni smeštaj. Nađu ga maltene preko puta škole kod jedne starije udovice Zagorke, u ogromnoj kući. Dobro je bilo i njoj da ne bude sama i da joj se nađe neko za bilo kakvu pomoć, a i njima troma.

I ona i pokojni joj suprug Isa su bili poreklom iz Krajine, odnosno iz Benkovca. Isa se brzo snalazio u novoj sredini i postao najbogatiji čovek u naselju. Sticao jutro po jutro zemlje, uvek imao nadničare da mu tu zemlju obrađuju. Sirotinje uvek ima i nekima je plaćao u novcu, a nekima davao četvrtinu od useva te godine, drugima opet, na neki drugi način. Iskreno, ljudi ga nisu voleli i zbog tolikog imanja, a i što ih je iskorištvao. Imali su sina jedinca Dragana, koji je ovde završio za inženjera, ali ih je uskoro ostavio i još davno odlepršao u daleku Kanadu gde je radio na izgradnji puteva. Nije se ženio a ni dece nije imao, a tamo je i umro. No, pre njegove smrti, umre mu najpre otac i tako baba Zagorka ostade sama u toj kućerini. Mnogo kasnije ju je preveo kod sebe u Kanadu, da i njoj a i njemu bude lakše i ugodnije.

Posle II svetskog rata im vlasti nacionalizuju veći deo imanja, a u kući koja je bila centar zbivanja, otvore odmah na uglu kafanu i do nje prodavnicu mešovite robe, u kojoj je sirotinja često kupovala potrepštine i „na crtu“ i to plaćala kad je mogla. Naravno, baba Zagorka od toga nije imala ništa i živela je u onom delu kuće koji joj je ostavljen. Bila je mnogo ljuta na komunističke vlasti, ali, šta je tu mogla. Pomirila se sa tim da će tako živeti i baš zato se obradovala novim i kulturnim stanarima. Pozivala ih na kaficu razgovora i pokazivala im slike iz svog nekadašnjeg života, kao i drage uspomene koje su joj ostale. Stojanu je nudila stari džepni sat „Omega“ koji joj je ostao od njenog Ise. I sad mu je krivo što ga nije uzeo. U suštini, baba Zagorka i nije bila tako loša žena, kao što je bio Isa loš čovek. Imali su rodbinu u Benkovcu odakle su im bar jednom godišnje slali nešto od tamošnjih specijaliteta. Među njima i čuveno specijalno vino „prošek“. To je vino malo sladunjavog ukusa i specijalne arome i nije se moglo piti mnogo. Pravo desertno vino. Ponekad bi njime počastila i Stojana, pogotovo ako joj nešto pomogne. A i Milici i maloj Sanjici bi darivala po neku sitnicu.

Stojan je sa svojom porodicom stanovao kod nje nekih godinu dana, kad su od škole dobili jednosoban stan, a ne dugo za tim je i ona otišla sinu Draganu u Toronto. Onako stara, već u dobrim godinama, bila je par puta u tadašnju Jugoslaviju. Ne znam šta joj je bilo sa kućom i ko ju je nasledio, ali, jedne godine, Stojan i Milica su sa ćerkom bili u Igalu, kod Stojanove tetke. Vraćali su se pred veče s plaže i čim su ušli u stan, Stojanova tetka se počela radosno smejati, želeći da ih obraduje. Pitala ih je: „Da li poznajete ovu gospođu?“ Prošle su već godine i Stojan je taj lik video kao kroz maglu. Dok je on razmišljao ko bi to mogao biti, Milica mu reče: „Pa, Stojane, zar ne prepoznaješ našu nekadašnju gazdaricu baka Zagorku“? Prorade tad i njemu „klikeri“ i onda su do duboko u noć evocirali nekadašnje uspomene i raspitivali se o njenom životu tamo u dalekoj Kanadi.

Uskoro su čuli da je tamo najpre umrla ona, a nešto kasnije i sin joj Dragan. I opet isto pitanje: ko je nasledio ono što je ostalo iza njega, jer dece nije imao. Ponovilo se pitanje koje je ostalo i u njegovom rodnom mestu. Istina, to je bilo za vreme Jugoslavije koja se raspala i ko zna kuda su se sve raselili eventualni rođaci i naslednici. A možda je to neki usud za Isino iskrištavanje siromašnih meštana?