Svetski dan poezije u Brankovom kolu

SREMSKI KARLOVCI - Brankovo kolo ima privilegiju da „Svetski dan poezije“ pada baš u „Prolećne Brankove dane“ koji se uvek odvijaju od 15. do 28. marta. To su datumi rođenja Aleksija (Branka) Radičevića, po starom i novom kalendaru. Dan dolaska proleća, to jest „Svetski dan poezije“, 21. mart, srećno se, dakle, našao u radnom kalendaru Brankovoga kola. Ove godine, predstavićemo i čitati poeziju grčkog pesnika Nasa Vajene i britanske pesnikinje Kerol En Dafi. Oni su dobitnici naše međunarodne nagrade „Branko Radičević“ povodom koje su im, pored drugih laureata, štampane knjige u Brankovom kolu na srpskom jeziku: Naso Vajena: Pesme (2008) i Kerol En Dafi: Svetske žene (2011). Za ovu priliku, rukovet pesama možete čitati na sajtu www.brankovokolo.org.

Beleška o grčkom pesniku

Naso Vajena rodio se 1945. godine u Drami, gradu u severnoj Grčkoj. Tu je završio osnovnu školu i tri prva razreda gimnazije, a 1969. godine preselio u Atinu. Studirao je na univerzitetima u Atini (1963-1968), Rimu (1970-1972), Eseksu (1972-1973) i Kembridžu, gde je doktorirao 1978.

Od 1989-1991. bio je profesor Neohelenske filologije na Univerzitetu na Kritu, a od 1992. godine je profesor Teorije i Kritike književnosti na Univerzitetu u Atini.

Piše poeziju i prozu. Osim devet pesničkih knjiga, objavio je i šest knjiga studija i kritika, čime se uvrsio među najznačajnije grčke kritičare danas. Knjiga Ironični jezik dobila je 1995. godine Državnu nagradu za kritiku, a Venac za poeziju 2004. Saradnik je listova i časopsa u Grčkoj i inostranstvu i gost mnogih univerziteta. Prevođen je na više jezika i nagrađivan u inostranstvu.

U novije vreme, pored ostalog, Naso Vajena se zanima za istrošenost slobodnog stiha kao jedinog modernog prosodijskog izraza: „Oslobađanje poetskog govora od metričkog stiha obeležilo je dvadeseti vek. Međutim, preterana i i neodgovarajuća upotreba ove prosodije svela je na najmanju moguću meru razliku između pesničkog i svakodnevnog govora.“ O tome Ksenija Maricki Gađanski, pored ostaloga dodaje: „Priznajući sve povoljne i dobre strane ovako pisane poezije, Vajena smatra da je isključiva i komotna praksa pisanja stihova bez ikakvog reda, bez poetskog ritma i prosodijske orkestracije, dovela poeziju našeg vremena u ekspresivni ćorsokak.“


Naso Vajena

ČISTE ZAVESE

Ljubavi koje volim i strasti koje dopuštam:
Vrela kafa ujutru.
Čitanje (što je moguće sporije) novina.
Zemlja na tvojim novim potpeticama.
More popodne s malo oblaka.
Karanfili. Mnogo karanfila.

Još:
Šagalov „Čovek koji skače nad gradom“.
Da se penjem starim drvenim stepeništem.
S rukom na tvojim grudima.
Neke Kavafijeve pesme.

Ipak pre svega s rukom na tvojim grudima.


POSTANjE

Nisam dobro iskoristio svu svoju tamu.
Ni belo koje sam nagomilao na grudi.
Razbacani oblaci lebde u vasioni.
Vetar neprestano spušta sleđena sećanja.
Pogledajmo šta za nas ostaje u daljem Stvaranju.
Mi smo još uvek na sredini trećeg dana.
Upravo je počela
Da funkcioniše svetlost.
Zemlja se još nije sasvim dobro ohladila.

A naravno nema ni govora o plavom.

Vidim dragoga Boga između dva krilata
lava kako svojim dletom urezuje tamne korale.
Ti se još nisi rodila
ni tvoje nežno telo naravno.
Stoga ni Edenski vrt
nema razlog za postojanje.
Niti divno drveće. Ni tople ptice.
Ni slatko voće koje nabrekne i raspukne se.
Samo se zmija kreće besposlena.
Ćutljiva usred parodije boja.


EXPLANATIONS OF LOVE

Postoji vreme kad ljubav počinje i vreme kad se
ljubav završi.

Kao baterija u tranzistoru kome nedostaje kabl
da se uključi u struju.

Postoji kratki spoj dva tela.

Duboke reči. Velike kao mostovi koji povezuju
jednu polovinu grada sa drugom.

Plava košulja koju nosi plava žena smešeći se
a ništa ispod košulje.

Smrt čvrsto privezana za stolicu s maramicom u
ustima i licem u prazno.

Postoji tajni račun koji će ne znam posle koliko
godina biti isplaćen.

Znoj na čelu. Svežina na koži. Topla zamućenost
u zenici oka.

Na osnovu svega ovoga (i još ponečeg) mogao bih
da kažem šta je zapravo ljubav.

Dva para prevrnutih cipela. Malo nežnosti.
I škripanje kreveta.


PARTIJA ŠAHA

Za Kostu Sterjopula

Kako da te pobedim.
Igraš sa mnom kako hoćeš i uzimaš mi
pešake jednog po jednog, opkoljavajući mi
topove i plašeći mi konje
koji tuku zbunjeno na sve strane.

Ali kako da te pobedim kad se
čak i moja kraljica odšunja
i prevari me besramno na poljima
s tvojim pešacima i lovcima.


Prevod sa grčkog:
Ivan Gađanski
Ksenija Maricki Gađanski


Beleška o britanskoj pesnikinji

Kerol En Dafi, pesnikinja i dramska spisateljica, rođena 23. decembra 1955. godine u Glazgovu, u Škotskoj. Studirala filozofiju u Engleskoj, na univerzitetu u Liverpulu. Bila je urednik časopisa za poezijju „Ambit“ i redovni književni kritičar u raznim listovima i medijima. Živi u Mančesteru gde je umetnički direktor Škole za kreativno pisanje na univerzitetu. Objavila je preko dvadeset knjiga poezije, od toga najmalje polovinu za decu. Priredila je nekoliko antologija poezije. Dobitnica uglednih nagrada: Samerset Mom, Dilan Tomas, nagrada Škotskog umetničkog saveta (tri puta), Forvard, Vajtbred, T. S. Eliot, Erik Gregori i druge. Od 2009. do 2019. godine, ukazom Kraljice Elizabete nosila je titulu „Pesnik Laureat“ (Poet Laureate).

Kerol En Dafi poreklom je Irkinja, rođena u Škotskoj, odrasla u Engleskoj, u politički osvešćenoj, ali izrazito religioznoj katoličkoj porodici. U svojoj poeziji redovno obrađuje problem potrage za identitetom negirajući, pritom, i kritikujući i politiku i religiju. Stvarne, mitske, ali i izmišljene ličnosti, izopačene ljudske pojave, Kerol En Dafi oživljava u svojim pesničkim i dramskim tekstovima negujući i usavršavajući bogato književno i intelektualno nasleđe Kitsa, Čosera, francuskih egzistencijalista, modernista Paunda i Eliota, te Silvije Plat, ali i feministkinje Anđele Karter i Adrijane Rič, koje su imale veliki uticaj na pesnikinju. Najpopularnija knjiga Kerol En Dafi su „Svetske žene“ (1999), izrazito ujednačena i komponovana, u kojoj se na ironičan i groteskan način obrađuje teme feminizma, braka, seksualnosti i materinstva.


GĐA FAUST

Krenimo po redu –
udala se za Fausta.
upoznali se na faksu,
našli stan, prekinuli,
pomirili se, venčali,
kredit za kuću uzeli,
oboje uspeli,
diplomirali, magistrirali, doktorirali.

Radili. Štedeli.
Opet se preselili.
Brzi automobili. Jahte.
Još jednu kuću kupili.
Najnovije igračke – kompjuteri,
mobilni. Napredovali.
Preselili se opet. Faustovo lice
posta mudro, pohlepno, malo ludo.
Moje – isto.

Zavoleh taj stil života,
ne život.
On zavoli slavu,
ne ženu.
Osetih – ne ljubomoru,
Već hronično iritiranje.
Krenula na jogu, t`ai chi,
Fang Shui, terapije, ispiranje želuca.

A Faust bi se hvalio
na žurkama
o profitu
poslova na Istoku.
Onda bi požudu svoju
taksijem odneo u centar grada,
najblaže rečeno,
da se izduva, izgubi,
piruje, provodi.

Želeo je više.
Dođoh kući jedne zimske večeri,
Gladna.
Faust beše gore u radnoj sobi,
na sastanku.
Osetih miris cigare
demonskog, nastranog seksa, nedozvoljenog.
Čuh Fausta i tu drugu osobu
kako se smeju.

Potom, svet,
kako Faust reče,
raširi svoje noge.
Prvo politika –
Poslanik, Ministar, Premijer, Predsednik.
Pa banke –
ofšor, u svetu –
i biznis –
Šef. Direktor. Vlasnik. Tajkun.

Dosta? Bis!
Faust posta kardinal, papa,
Znao više od Boga,
leteo brže od zvuka,
Oko sveta,
ručao,
Hodao po mesecu,
igrao golf,
zapalio debelu havanu na suncu.

Poslušao šesto čulo –
u pametne bombe investirao,
u patnju,
Faust oružjem trgovao.
Zaglibio duboko, pa se izvukao.
Kupio farme,
klonirao ovce,
surfao Internetom
tražeći slične krelce.

Što se mene tiče,
krenuh svojim putem,
videh Rim za dan,
tezgarila,
zategla lice,
ugradila sifone,
utegla butke;
išla u Kinu, Tajland, Afriku,
vratila se, prosvetljena.

Napunila 40, postila,
apstinirala, vegan postala,
pa Budista, 41. proslavila.
Ja – plavuša,
riđokosa, brineta, divljakuša,
lujka, šizika,
pobegulja,
povratnica.

Faust beše kući. Minut molim, reče,
sinoć me zadovoljavala
virtuelna Jelena Trojanska.
Lice koje pokrenu hiljadu brodova.
Ljubio sam te usne. Stvar je u tome –
što potpisah pakt
sa Mefistom,
Đavoljim potrčkom.
On dolazi
da uzme
što je njegovo,
da požnje šta posejah.
Zbog svih ovih godina
varanja,
nasrtanja,
uživanja,
ja prodadoh svoju dušu.

Čim završi, začuh
siktanje zmije,
okusih zlo, poznah taj smrad,
dok su krljušaste đavolje ruke
grebale
pravo kroz pločice keramičke
do Faustovih nogu bosih
i odvukle njega, koji se čudno kezio, pravo
dole do Pakle.

Dakle,
Faustovim testamentom
sve mi pripalo –
jahta,
nekoliko kuća,
avion, pista,
plen i slično,
bogatstvo –
meni.

C’est la vie.
Kad se razbolih,
boleše k'o sam đavo.
Kupih bubreg
karticom,
ozdravih.
Još čuvam Faustovu tajnu –
mudri, lukavi, pokvareni gad
nije imao šta da proda.


TETIDA

Smanjih se
do veličine ptice u ruci
muškarca.
Slatka, o, slatka beše
moja pesmica
dok me nije sustigla njegova pesnica.

Onda učinih ovo:
krst albatrosa preuzeh na svoja leđa,
uz brdo neba.
Zašto? Da bih pratila lađu.
Ali mi krila
potkresa zrikav pogled strelometa.

U kupovinu krenuh za boljim oblikom.
Zmijskim. Veličina 42.
Kakav promašaj!
Savijena u krilu svog krotitelja,
na potiljku
osetih zagrljaj davitelja.

Zatim bejah – rika, kandža, šapa od 25 kila,
mesožder u džungli,
krv zebre:
moja donja vilica.
Zlatnim okom ugledah
tipa u travi s puškom. Dvanaestica.

Potonuh kroz pod Zemlje
da bih plivala u moru.
Sirena, ja, velika riba, jegulja, delfin,
kit, morska operska pevačica.
Preko talasa dođe ribar –
mreže, olovo i udica.

Promenih se u
rakuna, skunka, pacova,
tvora, slepog miša, lasicu, nerca, hermelina.
Preparator naoštri sečiva.
Osetih smrad formaldehida.
Napuni ih sve odreda!

Bejah vetar, gas,
topao vazduh, oblake za kosu vukoh.
Uraganom svoje ime napisah
kad iznebuha
lovac-bombarder zahukta.

Potom se jezik moj u plamen pretvori,
i poljupci goreše,
al` mladoženja azbest nosaše.
I tako se menjala, učila,
prevrtala – ili tako bi
kada dete iz mene izbi.


PIGMALIONOVA MLADA

Ledena bejah, poput snega, slonove kosti ...
Pomislih: Taći me neće,
ali me dodirnu.

On poljubi moje usne kamene, hladne.
Ležah , mirna –
kao mrtva.
Potom nastavi da
dirka po mermernim očima.

Pričao je –
oštre nežnosti, šta će mi raditi i kako.
Reči mu behu strašne.
Moje uši – skulpture,
k`o top gluve, školjke.
Oslušnuh more.
Zagluših ga.
Čuh kako arlauče.

Donosio mi poklone, oblutke sjajne,
zvončiće.
Ni trenula nisam,
nema ostala.
Poklanjao perle, ogrlice i prstenje.
Zvao ih ženskim drangulijama.
Lepljivim rukama prelazio preko mog tela.
Izmicala nisam,
k`o kip nepomična bila.
Njegovi prsti – u meni,
pritiskivali, stiskali.
Modrila nisam.
On je tražio znake,
ranjeničke značke,
Mastiljave zvezde, zamrljane tragove.
Nokti mu behu kandže.
Ne ostaše ožiljci, ogrebotine, modrice.
Na krevet me stavio,
Celu noć brbljao.
Srce moje ostalo smrznuto, stakleno.
Njegov glas uzrujan, podmukao.
Svašta je trtljao.

Zato promenih taktiku,
Smekšah poput voska sveće,
uzvratih poljubac,
Postah podatna, popustljiva,
počeh da ječim,
ja vruća, divlja,
savijala se, gibala, uvijala,
htela dete s njim,
i na kraju
vrištala iz sveg glasa –
sve gluma beše.

Nisam ga videla od tada.
Nestade bez traga.


GĐA IKAR

Nisam ni prva ni poslednja
koja na vrdašcu stoji
i gleda čoveka zakoga seuda
kako svetu dokazuje
da je potpuni, prvoklasni gluponja.

Prevod sa engleskog:
Milena Borić