Otići ili ostati

Za svojih pedeset i pet godina, nisam nažalost imao tu sreću i zadovoljstvo da svog rođenog i jedinog strica upoznam uživo. Ali, zato, kad god sam mu čuo glas telefonom, srce bi zaigralo i ja sam od svih iz starog kraja sa njim bio u najredovnijem kontaktu.

Nas u rodnom kraju su nesebično pomagali, ne preterano, ali dovoljno da se ne oskudeva baš u svemu, pogotovo u ona posleratna vremena. Sećam se, imao sam samo četiri godine, kad je baš na dan sahrane sestre mi Dušice, od njih stigao paket sa svim potrepštinama za bebu, kad sam kasnije prvi put probao žvakaću gumu i ne znajući šta je to, kad sam poneo prvu jaknu sa krznom, prve «šimi» cipele. Sa strinom Ljubicom slao je čika i kad se kupovala nova kuća (jer nam je stara stradala od poplave), kad se kupovala krava kao hraniteljica nas dece, kad se uvodilo električno osvetljenje... U svojoj plemenitosti nisu zaboravili ni crkvu u rodnom selu, a ni gradnju Hrama Svetog Save na Vračaru.

Po onome što sam mogao da saznam od drugih o mome stricu, mogu samo reći da su svi koji su ga videli ili poznavali, govorili kako je čovek trezven, od takta, nenametljiv, tolerantan, pravi gospodin, spreman na saradnju i pomoć drugima, bistar i razborit, s verom u Boga. Svoju porodicu je voleo iznad svega. Domaće ognjište, brak i porodica su bili svetinja, njegova nada za našu bolju budućnost. Sa voljenom suprugom Ljubicom imao je ćerkicu Anu, koja je rano preminula. Kad su uvideli da više ne mogu imati dece, od mojih roditelja su zatražili da me usvoje, da odem kod njih da živim, da budem njihovo dete, da će mi omogućiti da se školujem za šta god hoću, jer sam bio odličan đak. Sećam se tih trenutaka kao danas. Bio sam pri kraju osmog razreda, dečačić, koji je svakako morao da napusti selo i ode u neki grad na dalje školovanje. Ali, moja majka nije htela ni da čuje da me odvoji od sebe i, tako sam ostao. Kad sam posle četiri godine završavao gimnaziju, čika i strina su me opet zvali, da nastavim tamo školovanje, jer su mi roditelji bili dosta siromašni. Drugi bi tako nešto jedva dočekali i ne bi se ni trena dvoumili. I ja sam tada bio stariji, oko osamnaest godina, a za mladog čoveka je Kanada bila obećana zemlja, a i danas je. U sebi sam počeo da se lomim. Šta da radim? I, jednom prilikom odam svoju tajnu profesoru Vukiću, koji nam je predavao srpski jezik, a kao čovek je bio divan i svi smo u njega imali poverenja. Ispričam mu sve šta me je mučilo, a on me kao pravi pedagog pažljivo saslušao, da bi odjednom iz njega kao reka potekli Šantićevi stihovi:


Samo sam rekao:

«Profesore! Odlučio sam. Ostajem!»

I tako ja nisam otišao u tu obećanu zemlju najviše zahvaljujući svome profesoru. A čika i strina, neposredno za tim, uvidevši da od moga odlaska tamo nema ništa, usvajaju «sina» Pericu.
Za svog života moj čika, kojega od nedavna više nema među nama, znao je svima da pomogne, nikome da kaže ružnu reč, nikada u čoveku da povredi ono ljudsko. Zato ćemo u našim srcima sa ljubavlju čuvati sve divne trenutke na jedan častan život, na ljubav i životnu podršku koju nam je uvek pružao.

Godinama su ti oči bile uprte u hiljadama kilometara udaljenu Srbiju, i zato sada, kada tamo u dalekoj Kanadi «čuješ» šum svoda trave iznad tvoje humke, znaj da te to naša ljubav pohodi u sećanjima na tebe, a vetrovi ti donose mirise tvoje rodne grude.