Boboja - prava slika negdašnjeg Lale

Sećam se Boboje kao dečak. Svi su ga u selu tako zvali, a kako mu je bilo pravo ime, bogami se ne sećam, mislim, Bogoljub. Sa ženom Anđom, stanovao je preko puta naše kuće i imao sam prilike da mu budem često u kući i u dvorištu, a ne retko i u bašti ili vinogradu, jer je imao prvoklasno voće. Dece nisu imali i često su nas, valjda zbog toga, zvali na voće. Ispred kuće, na ulici, nalazila su se četiri ogromna stabla belog duda i kad je bilo vreme opadanja, onda su zvali nas decu da dudinje otresemo i pokupimo. A ko bi se pentrao veštije na stabla od nas dece? Od sakupljenih dudinja pravio je Boboja čuvenu « dudovaču», da je ima dok ne pristigne rakija od kvalitetnijeg voća.

Boboja i još dva mu brata imali su kuće jedni pored drugih i važili su za malo bolje «stojeće» u selu. Imali su oni u Americi nekog rođaka koji ih je sve obilato pomagao i novcem i robom. A šta je to značilo u onim posleratnim vremenima, ne treba ni pričati. U ono vreme imao je Boboja čak i ručni sat i pravio se važan kad ga drugi pitaju za vreme. Bio je to krupan, ali nekako nezgrapan čovek, koji je u sebi nosio nešto starinsko, bar što se običaja i navika tiče. Bavio se zemljoradnjom, ali paorluk baš nije voleo. Malo pozamašan stomak na njemu, bio mu je kao neka lična karta njegovog dobrostojećeg gazdinstva. O zdravlju nije toliko mario i za njega je najvažnije bilo da mu na stolu bude raznoraznog pečenja, šunke i slanine, i da mu žena spremi mnogo fela kolača i štrudli.

Znao Boboja, bogami, i da «zakera», tek da se zna ko je gazda i vlast u kući, a i u selu. Nedeljom bi, idući dugačkim belim konkom u širokim lalinskim gaćama, ženu Anđu samo «pcovao» onako «banacki», tražeći pred odlazak u bircuz nove cipele, belu košulju, stajaći šešir i prsluk. Kad je smatrao da je lepo uparađen, sedao je u čeze koje je vukao besni ugojeni vranac i išao po armunikaša, pa se tako selom «kerio». Zasvrbe ga ponekad prsti na nabreklom šlajpiku, i onda je sebi oduška davao i terevenčio, ako je trebalo, danima, samo da ga drugi ne preteknu u toj svojoj želji za samodokazivanjem. Trešti armunika i čuje se pesma tako «zdravo jako», da se pendžeri na kućama tresu.

To je Boboja radio, obično nekim svetim danom ili bar nedeljom. Žena mu Anđa tako vaspitana da u kući sve pripremi što se jela tiče. I postavi ona tako sve što treba za sto i, čeka. Ne znam ko da im je u kući od gostiju, dok se Boboja ne vrati, nema ručka. Supa stalno na šporetu, da bude vruća i čeka samo da se ukuvaju rezanci, oni pravi banatski, dugački, da ih možeš viljuškom jesti. Žuti, pa čvrsti, ma kakvi italijanski špageti. Konačno, kad tamo pred veče Boboja stigne kući, užurba mu se Anđa, iako skoro sve čeka na stolu. Ne bi ona jela bez njega, bože sačuvaj. A Boboja, i ovde zanoveta. Ako je supa dobra i ako obavezno mast pliva po njoj, on onda tokom jela tako «zdravo jako» srče da se čuje čak na sokak, a ne retko ga dugački rezanac opali i po nosu. Ali, ako supa nije bila po njegovom «gustu», jeo je «gospocki», da ga ni Anđa pored njega nije mogla čuti. To je bio dobar signal njegovoj domaćici i nije morao ništa da joj govori i popuje. Jer, zna se šta je supa za pravog Lalu. Od nje nema važnijeg jela.

E, pošto se tako selom i u bircu «iskerio» i kući dobro najeo, onda upali onaj mali radio (ne znam više ni kako se zvao, »Super-bebi», a koji je tada u selu malo ko imao) i opružio bi se na krevet svom svojom težinom i čvrsto zaspao. Ne daj, Bože, da ga neko tada probudi. A Anđa, kao anđeo čuvar, samo dežura nad njim i pazi da ga neka muva ne probudi.

Eh, takva su to starinska vremena bila. I ma koliko su se trudili da svoje gazdinstvo ne samo očuvaju, nego i da ga prošire, prođe i njihov ljudski vek, a sve ono što su svojom mukom želeli da sačuvaju, proćerda neko ko ih nasledi. Danas, eto, od te tri gazdačke kuće, osta samo jedna. Onaj jedinac, iz najbogatije, kuću prodao Ciganima a on se odao piću i ozbiljno razboleo. A istina, neće danas mladi ni da žive, a kamoli da rade na selu. U svakom selu se danas može naći kuća za bagatelu, baš zbog toga. Stariji pomrli, a mladi ne žele da se vraćaju. Njima trebaju samo pare, a ne da održavaju kuće koje sve više oronjavaju jer nemaju vlasnika da se o njima brine.