Ne znaju mladi šta je glad

I bolje da ne znaju. Oduvek je u narodu bilo gladi, bez obzira jesu li živeli u ratnim ili poratnim vremenima. Istina, oduvek je bilo i onih koji su imali više nego što im treba. Ali, gladnih usta je stalno bilo više. Ako je u nekoj višebrojnoj porodici bilo nekoliko devojaka, čekalo se da se neka od njih što pre uda, da budu jedna usta manje. Iako je u našem narodu bio običaj da se ona najstarija prva uda, nije bio redak slučaj da se neka od onih mlađih uda pre nje. I, nije se pravio problem zbog toga. A u ona stara vremena, i kod Srba je bilo brojnih porodica. Struje nije bilo i legalo se rano, a noć duga. I šta bi domaćin i njegova supružnica drugo radili, no da se predaju onim „siromašnim igrama“. Deca se rađala i mimo volje. Sve je to trebalo nahraniti.

Svaki pravi domaćin se trudio da othrani nekog tovljenika, da se ima ponešto čvaraka, masti, belih kobasica i pirindžara od iznutrica, švargli i čuvenih domaćih mesnih kobasica, slanine, šunki i suvih rebara. U ta vremena nije bilo zamrzivača i ljudi uglavnom dimili u pušnici one krupnije delove svinjetine, pošto je najpre određeno vreme odležalo u salamuri. A pečeno meso zalivali mašću. Sve se to kasnije kačilo o neku pajantu na tavanu ili u pušnici i čuvalo za svete dane ili za leto kad se ručno skidala sva letina. Jer, trebalo je imati snage da bi se sve uradilo i kući donelo.

U zapadnim krajevima se nije mogla zamisliti kuća bez krave kao hraniteljice kućne čeljadi. Bilo je belog mrsa, sira, kajmaka i mleka koje se najviše trošilo, pošto se taj mrs često morao i prodati da bi se došlo do nekog dinara. No, u tim krajevima nije svagde bilo pšenice i belog brašna, nego kuruze. Od mlevenog kukuruza pravila se proja, kačamak, cicvara i, bogami, kad se toga „napucaš“, kiptiš od zdravlja i možeš biti miran čitav dan. Doručak je najbitniji obrok za svakog čoveka. Evo šta su naši preci tradicionalno jeli na početku dana! Kačamak je vrsta doručka koji se pravi od kukuruznog brašna. Ovo jelo je tradicionalno u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini. Uz kačamak se mogu dodavati razni prilozi: sir, pržena svinjska mast, pržena slanina, čvarci, sprža, kiselo mleko, slatko mleko, šećer i kajmak. Da bi se uštedelo na brašnu, ponekad se dodavao krompir, koji se skuva do raspadanja i sjedini sa brašnom u homogenu masu. Slična jela kačamaku postoje i u drugim krajevima pod raznim nazivima: mamaljuga (u Bačkoj), kulja (u Banatu), žganjci, pura, palenta, polenta.

Ono, cicvara je malo kvalitetnija, pliva u kajmaku, a sećam se i jednog verovanja za Badnje veče u danas Republici Srpskoj. Deca dolazila da pijuču, a od starijih, svi bi se prvo „ogledali“ nad masnom cicvarom i govorilo se, ako vidiš nad njom svoj lik, bićeš živ te godine. Naravno, to su samo verovanja. Cicvara je tradicionalno, narodno jelo. Ukusno i izuzetno jako, tako da dugo vremena drži sitost. Pravi se od mleka ili vode, sira, kajmaka i brašna. U šerpu se stavi voda i kajmak i pusti da provri i da se kajmak istopi. Kad voda provri, skine se sa vatre i lagano, uz stalno mešanje dodaje brašno. Kad se doda svo brašno i dalje se nastavi s mešanjem dok cicvara ne pusti masnoću i počne da se okreće. Kad cicvara pusti mast, vrati se na vatru i uz stalno mešanje u krug samo u jednu stranu, kuva nekih 10-ak minuta. Potom se skine sa vatre i topla posluži. Iako postupak izgleda lagan, cicvara je dosta zahtevna za pripremu i ne uspe svaki put. Za to treba i iskustva. Cicvara se tradicionalno poslužuje u drvenom tanjiru, sa medom i kiselim mlekom.

Popara se u nekim krajevima zove masonica, masenica ili masanica. Sprema se od suvog hleba, skorupa i punomasnog sira. Sprema se jedino kada se nakupi dosta suvoga hleba i ako ima masnoće da se začini. Svrstava se u sirotinjsku hranu jer se u većini slučajeva pravila kada se nije imalo ništa drugo za jelo. Služi se uz kiselo mleko.

U Banatu se u ta siromašna vremena za doručak pravila i mandara. Upržilo se brašno i jelo uz parče-dva domaćeg hleba, koji je mesila svaka domaćica. To su bile one cipovke koje su se pekle u pećnici koju je imala svaka kuća za grejanje. Kada bi one zamirisale iz dimnjaka, prljile bi nos svakom prolazniku ulicom.

Koliko li sam samo u detinjstvu pojeo od ovih sirotinjskih jela za doručak, sam Bog zna. I, to me othranilo. A danas? Da li bi neko od mladih to i omirisao? Navikli na brzu hranu koja je puna raznih aditiva i pesticida. Nekada se npr. kukuruz ručno okopavao po tri-četiri puta, kidali se zaperci. A sada se sve prska raznim herbicidima da bi se uništili korov i trava. Posle, tim kukuruzom hranimo stoku koja u sebe unosi te otrove, a mi kupujemo to meso i trujemo se, obolevamo od raznih maligniteta.

Ali, dokažimo to mladima! Njima je najbitnije da svako u ruci ima najskuplji „pametni“ mobilni telefon. Da ne zaostanu za ostalima, da budu IN. U suštini, menja im se mentalni sklop, otuđuju se, zatvaraju u sebe, što nije dobro.

A stariji su još gori što im to sve omogućuju. Ne treba ni svom detetu svakoj njegovoj želji udovoljiti. Neće time kupiti ljubav svog deteta. Moralo bi i to dete da razume šta se u datom trenutku može, a šta ne.