Vojislav Ananić: Ona

U ona starinska vremena, kad još nije bilo ni toliko automobila ni ostalih tekovina civilizacije, gazdinske kuće se prepoznavale pre, svega, po svojoj veličini, po skupocenom nameštaju i velikim ogledalima sa pozlaćenim ramom, po nizu pomoćnih zgrada u dvorištu. A kuće, uvek sveže okrečene, sa obaveznom «soklom», a pored teških kapija neizostavno se nalazila i klupa. Gazde i domaćini takvih kuća odlazili uvek na pijace da se pokažu, a ne retko zaglavili bi i u nekom bircuzu, baš da se vidi ko je ko i kome banda za stolom svira. Gazdarice važne, sa uzdignutim nosem, a sa svakom ženom nisu baš ni pričale. Sinovi iz takvih kuća se često «irošili» i išli po selu sa dobrim vrancima i harmonikašem u karucama. Prolazili najčešće baš onim sokacima gde su stanovale devojke koje su im zapale za oko.

U banatskom selu A. živeo najbogatiji među svim ostalima, Žarko R. Sa ženom Milkom imao je sina jedinca Boška, koga su zvali Bole. Dece više nisu imali i svo to silno imanje i bogatstvo Žarko je stvarao za njega, da bude jednoga dana ugledniji od njega, da može da bira za ženu koja mu se prohte, ali obavezno iz isto takve kuće koja je njima ravna. A Bole već stasao u pravog momka, rasipao se i izgledom i svojim novcem, kad sa društvom negde «zaglave». Desilo se tih dana da je u selo A. odnekud banula raskošna lepotica. Ne znaš šta je na njoj lepše: njeno lice, kosa, telo, držanje. O njoj niko nije ništa znao, a još manje čuo o njenoj prošlosti. Momci počeli da se nameću i nadmeću, da joj se i otvoreno udvaraju. «Ona» je stanovala kod neke starice i, naoko, delovala smerno. I tako mesecima. «Trpila» je i ljubazna i ona bezobrazna dobacivanja seoskih momaka i đilkoša, osećajući njihove čežnjive poglede na svom telu.

U stvari, u svom mestu T. bila je «Ona» prezrena od svih svojih meštana, jer je bila «laka roba» i išla je sa svima, «iz ruke u ruku». Rešila da prekine sa takvim životom, otišla u mesto A., ispitivala i merkala žrtvu. Oko joj palo na Boleta, momka iz najbogatije kuće. Ona iskusna, prevejana, a Bole pravo nevinašce. Već za par meseci «šuškalo» se u selu da je sa njim trudna. A «Ona», vrtiguz, koja je prošla sito i rešeto, dočepala se žrtve i, ne samo da ga nije ispuštala, već je znala i kako da ga zadrži stalno za sebe. Palo joj u oči bogatstvo njegovog oca pa poželela da i ona bude gospođa.

Neko je u selu «pustio buvu» o njenoj prošlosti i tek sada u kući Žarka R., a i u celom selu, puče bruka. Ugledni domaćin Žarko R. nije mogao da dođe k sebi kad je to čuo. Zar da ima takvu snaju? Da joj ni oca ne zna? Da unuka dobije, a nisu ni venčani? Sa sinom Boletom je sve češće «padao u vatru», nastajali su žestoki verbalni sukobi. Ali uzalud! Bole kao zamađijan! Vide i Žarko i žena mu Milka propast, no, nemoćni su da bilo šta promene. Milka se samo moli Svevišnjem i jednom je u snu sanjala kako joj «Ona» otima njenog sina. Nemoćno je pokušavala da ga uhvati, a on, njen Bole, ni da je pogleda, ne osvrće se na majčine vapaje. Kad mu je majka na javi o njoj govorila, on se na nju samo izdirao i to svakim danom sve više i sve žešće. Nije jadna i čemerna mati mogla da ga prepozna.

A selo, kao da je jedva čekalo takvu priliku. Ne samo da su se sprdali i rugali s kućom domaćina Žarka R. nego, kao da su se svi urekli protiv njega. Selo je bilo ljubomorno na njegovo bogatstvo i sad, kao da su mu se svetili za sav onaj njihov nadničarski rad kod njega za sitne novce. Jadni Žarko se povlačio u sebe, tugovao, počeo i da pije. Pitao se samo, kome je stvarao svo to bogatstvo. Čak je hteo da ode u opštinu i da razbaštini sina jedinca. A selo kao selo, smejalo se sve više njegovoj nesreći.

Bole i «Ona» su se potajno venčali, otišli čak u treće selo da žive. Tamo im se rodio i sin. Dali mu dedino ime. Ko zna zašto! Možda po našem običaju, a možda da se dedi «uvuku» pod kožu. Verovatno je to sve bila «Njena» zamisao. Prođe bogami, i godina. Žarko još uvek ljut, ali, krv nije voda. Jednoga dana on i baba Milka krenuše k njima u to selo. Nešto ih je «vuklo» što je bilo jače od sveg onog besa i čemera. Zaboravili su i na «Nju» i na svu nesreću i bruku koja je snašla njihovu kuću. Kad ugledaše jedrog i rumenog unuka, pozvaše ih nazad, kući, gde i pripadaju. Kao da su svi to jedva i čekali.
Od «Nje» je postala čestita žena i nežna majka još jednog deteta, Milke.