Novi dobitnici "Pečata varoši sremskokarlovačke": Đurđić, Stojanović, Zubović i Zaharijević

SREMSKI KARLOVCI - Prestižna nagrada Brankovog kola, jedna od najstarijih u regionu, ''Pečat varoši sremskokarlovačke'', za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku, objavljene između dva svečana uručenja ovog uglednog priznanja, ravnopravno je pripala Jovici Đurđiću, Radomiru Stojanoviću, Branislavu Zuboviću i Dušanu Zaharijeviću.

Na završnoj sednici 9. novembra 2020. godine, ovu odluku jednoglasno je doneo žiri Brankovog kola: Nenad Grujičić, Jelena Aleksić i Krstivoje Ilić. U najužem izboru za nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ bile su i knjige: „Prometejev čvor“ Ranka Pavlovića, „Galgal“ Zlate Kocić, „Svetlost budućeg dana“ Radmila Đurovića i „Moja mama zna šta se dešava u gradovima“ Radmile Petrović

Ovogodišnja nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ laureatima će svečano biti uručena na pesnikov 197. rođendan, a na „Prolećnim Brankovim danima 2021“, u najstarijoj srpskoj, čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, gde se Aleksije Radičević školovao od 1835. do 1841. godine.


Jovica Đurđić (rođen 1949. godine u Glogovici na tromeđi Dervente, Doboja i Modriče, živi u Malinskoj u Istri) nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ dobija za dve knjige izabranih pesama: „Vrh tišine“ i „Lekovita svetlost“ (Bookland, Beograd, 2020). Ove knjige nalaze se u petnaest tomova izabranih dela Jovice Đurđića štampanih ove godine, koja sadrže poeziju i prozu, pesme i priče (i jedan roman) za decu. Prve od deset knjiga Đurđićeve poezije, pojavile su se daleke 1974. godine: „Usnula devojka“ i „.Larisa“. Za decu, pak, objavio je još desetak knjiga. U nagrađenoj izabranoj poeziji zatičemo pesme, najpre, u sonetnoj (među koricama je i jedan sonetni venac) i slobodnoj formi. Visoko doteranih zanatskih rešenja, Đurđić je pesnik otvorene lirske emocije, filigranski opervaženih slika i prizora u snažnom doživljaju sopstvenog Ja: „A usred tišine i morskog bleska,/ Dok mi ruka mirno leži na stolu,/ Samo sam suvi jasen, možda leska – / Ili natrulo jedro na jarbolu.“ Ovaj posvećeni pesnik i pisac pola veka stvara u podneblju istarskog Jadrana. Posle delikatnih iskustava tokom devedesetih godina prošlog veka u tom delu Hrvatske, a koja je opisao u petneastom tomu – „Trag“, Đurđić ne prekida stvaralačke i životne kontakte sa rodnim ambijentim i ukupnim prostorom srpskog jezika. On piše i u ekavskoj i ijekavskoj varijanti izraza: fantazmagorični prizori detinjstva i uspomena, atmosfera godišnjih doba i lepota prirode, oplemenjeni stalnom potrebom da se izrazi bolna lepota „ovo malo duše“. Zatim, učestali motivi žene i ljubavi zemaljske, u himnično uzvišenim osećanjima, sa problescima sete i naponima žudnje. Od početka bavljenja poezijom, Jovica Đurđić istrajava u stvaralačkoj potrebi da izrazi istinu duševnosti i telesnosti, lepog kao smisla života. On pokazuje da večiti uzori (Tagore, Desanka, Antić, Raičković, Trifunović, Dedić) mogu biti skoro i prevaziđeni ukoliko su pesme neprikosnoveno impregnirane ličnim iskustvom i svešću o plasiranoj emociji i intimi: „Usno vlažna, rumena pukotino, vatro!/ Ko pelud meka zriš u poljupcima,/ Dok sočna u zrncima tvoj krv plamsa.“ Nema sumnje, Đurđić je pesnik naglašeno izraženih ljubavnih osećanja, autor dosledan svome poimanju pesme i sveta – da će lepota (čitaj: poezija) spasiti svet. Pesnik se odupro najraznovrsnijim iskušenjima, scilama i haribdama poetičkih i stvarnosnih nasrtaja, nikad ne obraćajući pažnju na pomodne „inovacije“ u plazu depresivnog, ružnog i demonskog. Uvidom u nagrađene knjige, ali i u izabrana dela Jovice Đurđića u celini, uveravamo se da je ovaj anđeoski pesnik i pisac i te kako „imao se rašta i roditi“.

Radomir Stojanović (rođen 1942. godine u Trešnjevu kod Andrijevice na Kosovu i Metohiji, živi u Beogradu), nagradu Brankovog kola dobija za knjigu poezije „Naličje tišine“ (Panorama –Jedinstvo, Priština – Kosovska Mitrovica, 2019). Ovo je sedma po redu Stojanovićeva pesnička knjiga počev od prve, „Ćutanje trava“, koja je objavljena pre četrdeset četiri godine. Stojanović je pesnik strpljivog nerva u vremenu i nevremenu balkanskog miljea, onaj što čeka epifanijsku priliku da bi napisao stih, da propeva: „Kad dođe prava reč/ poteći će česme u napuštenim brdima“. I u ovoj knjizi on poseduje svoje prepoznatljive premise: poezija, zavičaj, kult Kosova Polja, žena. U svemu pulsira svest o pesničkom poslanju, neprestana potraga za sopstvenom senkom: „Otuđen glas sam zemlje/ Na rane svoje lajem/ Tajna malokrvnog zvona/ Nad sumnjivim sjajem.“ Podjednako vešt u slobodnom i vezanom stihu (distisi, katreni, soneti), Stojanović drži do stare istine da bez jedinstva forme i sadržaja nema savremene poezije. Sudbinski usađen u zavičaj koji nije samo njegov (po snazi korena pripada celom narodu), pesnik pribira „krstolike reči“ i „odletele freske“ kao „upaljene molitve“. O izgonu sa Kosova i Metohije, peva „ispod kože neba“, u bujicama iznedrenih misli i emocija – „da se dokopa nove obale“. Ni u novoj zbilji, u novim prilikama života, ne napušta ga slika „žene ogrnute svitanjem/ što nosi hleb i miris bilja“, što „postaje crkva / pred koju sleću golubovi“. Radomir Stojanović je autentičan pesnik kosovsko-metohijske zemlje, ostvaren u misiji da opeva ono na tren izgubljeno kroz neusahle nadu, veru i ljubav. Nagrađena knjiga „Naličje tišine“ govori o snažnoj prirodi pesničkog glasa koji se, ni silom ni milom, ne dâ i ne može preoblikovati u nešto drugo.

Branislav Zubović (rođen 1976. godine u Tuzli, živi u Novom Sadu, radi u Vrbasu) nagradu Brankovog kola dobija za knjigu pesama „Tremor“ (Udruženje književnika Srbije, Baograd, 2020). Ovo je Zubovićeva peta po redu pesnička knjiga, a posle prve, „Rukom od vetra tišom“, objavljene pre dve decenije. Ruka kao simbol snage i stvaralaštva, pružene pomoći i zaštite, u ovom slučaju simbol lirskog krasnopisa i olovke što peva, iz pozicije najtišeg i najsuptilnijeg kreativnog pokreta, dospeva kroz novi naslov, „Tremor“, do novog značenja – podrhtavanje i neritmičmne oscilacije – poljuljani život, izgubljeni oslonac, izbeglištvo i progon, izgibija i kataklizma. Sve to, sa neprestanim (pro)osećanjem našeg svenarodnog udesa, pa time i na univerzalni stepen podignutog vidika pojedinca, predstavlja tematsko-motivsku žeravicu na kojoj varniči pesnički svet Branislava Zubovića. U tome svemu data je, dakle, i lična dimenzija fatuma, ukleštena u vremenske i prostorne zone života i mita: „Iz porušenih kuća/ Iz zapaljeenih knjiga/ Iz dima cigarete/ Mećave i kastiga// Dimi ko u furuni/ Posluje lično đavo/ Da nas opet odnese/ U mutno Dunavo.“ I Zubović podjednako peva u slobodnom i vezanom stihu, ovaj prvi deluje uhodanije i čvršće, predstavlja stečeni impuls pesničkog zanata još iz prvih njegovih knjiga. Međutim, i drugi, rimovani stih (dvostih, katren) našao je svoju punu orkestraciju u bogatoj leksici i otvorio još jednu mogućnost autorskog ovaploćenja. U svom vrbaskom radnom iskustvu (i ne samo u tom) imao se na koga ugledati (Devetak, Sladoje, Baković, Nešić) i doživeti plodotvoran uticaj. „Tremor“ je knjiga koja ustoličuje Zubovićevu potrebu da ovlada magistralnim putevima pesničkog zanata koji će se hraniti krupnim zalogajima duše i njenoga boemluka: „A to što zaište pokatkad duša/ Fićok rakije, pehar mladog vina/ Pa se izjutra sama sebe gnuša/ Kao pčela sveće od parafina// Tek ne pomažu tu ni aspirini/ Čak ni mitska čuda crnog kima/ Možda ako se umiješ u Drini/ I zaspiš sâm daleko u brdima.“

Dušan Zaharijević (rođen 1992. godine u Kosovskoj Mitrovici, živi u Beogradu) nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ dobija za knjigu poezije „(Ne)dogled“ (Bitije, Novi Sad, 2020). Posle prvenca objavljenog 2017. godine u Brankovom kolu, i nagrade „Stražilovo“, evo nove, druge po redu zbirke poezije Dušana Zaharijevića kod tek osnovane izdavačke kuće koju vode mladi ljudi željni i žedni novoga i svoga. „(Ne)dogled“ je knjiga na tragu prve, ali još konkretnija u zazivu suštastva i tajne poezije same. U rukama nam je zrela knjiga, drugačija od zatečenih poetika na savremenoj srpskoj književnoj sceni. Ovo je poezija koja ne želi da zanemari tradiciju u sopstvenom jeziku, poezija koja se iskiva iz proplamsaja onih pesnika koji su stvarali nove reči i sintagme, novi jezik za sva vremena. Otuda, eto nam sevova iz tragova Kostića, Vinavera i Nastasijevića, a negde u dubini bistri se i munja koderovske leksike, istina ovde dovoljno zatomljene da se ne bi otišlo u spazam hermetičnog izraza. Neuobičajeno zrela mladost peva u ovoj knjizi, donosi ono „nešto svoje“, i nanovo nas uverava da pesnici zaista nemaju godine: „Kujem reč da okujem svet/ Omogućim let pre nego što sleti/ Vreme u tromi trenutak/ U nedohvat.“ A onda u drugoj pesmi: „Igraj smrti/ Sa mnom do groba/ Nisam u prolazu/ Iako prolazim/ Igraj sa mnom/ Igraj do života/ Grešnost je čoveka/ Jedina čistota.“ Ovo je poezija impregnirana i filozofskim „pevom“, na onaj način da ta vrsta misaonosti poseduje duševni impuls izraza. Nema sumnje da smo u Dušanu Zaharijeviću dobili pesnika snažne autorske koncepcije, eklektičke lepeze nadahnuća, nadnesenog nad Rečju, koja na samom početku „bješe u Boga, i Bog bješe riječ“. I kao najmlađi laureat „Pečata varoši sremskokarlovačke“ u poslednjih četvrt veka, Zaharijević svojom pojavom među starijima podseća na vremena kada su ovo visoko priznanje dobijali pesnici njegovih godina.

Nagrada za poeziju

Od svog osnivanja 1967. godine, „Pečat varoši sremskokalovačke“ je nagrada za poeziju. Te godine „Pečat varoši sremskokarlovačke“ dobilo je osam pesnika: Rajko Petrov Nogo, Radomir Mićunović, Branko Bošnjak, Petko Vojnić Purčar, Tito Bilopavlović, Zvonimir Husić, Milorad Milenković Šum i Karolj Jung. Među dosadašnjim dobitnicima ove ugledne nagrade nalaze se i Matija Bećković, Miodrag Pavlović, Dragan Kolundžija, Dara Sekulić, Krstivoje Ilić, Ranko Jovović, Vujica Rešin Tucić, Raša Popov, Ranko Risojević, Darinka Jevrić, Stevan Tontić, Manojle Gavrilović, Dragomir Brajković, Milan Nenadić, Novica Tadić, Nenad Grujičić, Đorđo Sladoje, Andrej Jelić Mariokov, Boro Kapetanović, Dragan Lakićević, Slobodan Kostić, Miloš Komadina, Nebojša Devetak, Vladimir Jagličić, Anđelko Anušić, Draginja Urošević, Tanja Kragujević, Blagoje Baković, Vladimir Jagličić, Veroljub Vukašinović, Ivan Negrišorac, Miljurko Vukadinović, Ileana Ursu, Laslo Blašković, Vojislav Karanović, Dragoslav Dedović, Ivan Lalović, Boško Suvajdžić, Miloš Janković, Simon Simonović, Miloš Kordić, Ranko Preradović, Jelena Aleksić, Dragica Stojanović, Radivoj Šajtinac, Emsura Hamzić, Selimir Radulović, Gordana Đilas, Radmilo V. Radovanović, Dragana Kragulj, Nedeljko Babić, Dejan Gutalj, Mirko Vuković, Rajica Dragićević, Miroslav Aleksić, Saša Nišavić, Jasna Milenović, Danilo Jokanović i drugi.