Unesrećena sudbina

Svaki mlad i zdrav čovek sanja o tome da uspe u životu. Možda i više od ostalih. I ništa čudno u tome. Tako je i Petar ostavio rodnu kuću i roditelje i krenuo u daleku Kanadu. Imao je tamo u gradu Gelfu, negde pored Toronta, nekog drugara koji ga je stalno zivkao da dođe. Poslao mu i garantno pismo, a Petar u Kanadskoj ambasadi u Beogradu sredio «papire» i, eto tako, obreo se jednog dana u toj «obećanoj» zemlji. Istina, nije planirao da tamo ostane do kraja života. Mislio je da će za nekoliko godina zaraditi toliko da može, kad se vrati, da zasnuje svoju porodicu. Sve su to plemenite želje, a Petar, bogami, godinu za godinom, osta u Kanadi devetnaest godina.

Radio je tamo mnoge poslove, dok nije uzeo u «lizing» i unajmio neki šleper a posle ga i otkupio. Krstario je Petar tim velikim tegljačem drumovima Kanade i Amerike. Samo zakači prikolice u određenim mestima za svoj šleper, volan u ruke, a noga na gasu. Težak je  život šoferski i više je spavao u kabini, nego u svome stanu. Zarađivalo se, i to poprilično. A Petar samo «slagao» dolare i maštao o danu povratka. Uželeo se i naših ljudi, a godine pritiskale. Krajnje je vreme da nađe neku našu poštenu devojku i oženi se. Imao je već četrdeset i dve!

Napokon, Petar se vratio sa dolarima, mukom zarađenim. Roditelji pomrli, i on tek tada oseti svu osamljenost i potrebu da se što pre oženi. Još je bio naočit, u punoj snazi. Izlazio u rodno mesto, razgovarao sa sve ređim poznanicima, gledao, merkao, ali sve što je valjalo, već se poudalo. Neki mu nađoše «priliku» u susednom selu, dvadeset osmogodišnju Jelu, dobru i čestitu devojku, bez neke posebne mane, ali, bože moj, protutnjaše vozovi i za nju. Kao da su se oboje baš u pravo vreme našli! Slušala Jela Petra u svemu, a on bio zadovoljniji od ikoga. Ozidao novu veliku kuću, kupio čak i salaš sa poprilično zemlje. Dvorište mu puno poljoprivrednih mašina, a para išla na paru. Bogatio se Petar sve više,  u sebi uvek nosio istu želju: da mu Jela rodi sina, da ima kome da preda sve što je stekao i zbog čega se po belom svetu potucao. Osta i Jela u blagoslovenom stanju, a od Petra niko srećniji! Pazio je svoju Jelu kao kap vode na dlanu. No, i Jela već u godinama pa je i trudnoću  teže podnosila. A u samoj sebi Jela je nalazila neku »falinku« i potajno sebe optuživala i prekorevala. Ali ipak, u toj majčinskoj želji da na svet donese dete, sva se predala sreći. Sanjala je otvorenih očiju i svemogućem Bogu se molila. Znala je i sama da je morala više da se pazi, a i lekari su joj to uvek savetovali. Petar joj nije dozvoljavao da digne ništa teže od kašike. Plaćao ženu da je nadgleda i pomaže u svemu, a on radio za petoro. Sa sobom je na njivu vodio čitavu brigadu nadničara i samo čežnjivo gledao u obećavajući rod. Svome sinu je želeo da ostavi još više i više.

Izdržala Jela svih devet meseci i, došlo vreme porođaju. Pored nje su majka i babica, a lekar dođe samo da obiđe, jer ima čovek i drugih poslova. Sam porođaj potrajao, evo, već dva dana kako se Jela porađa. Majka joj briše graške znoja sa izmučenog lica i sve je teši i uliva joj hrabrost. Petar, malo-malo pa uđe i zapitkuje kako je. Ima li šta novo? I konačno, začu se dečji glas, plač deteta koje su toliko očekivali oboje, Petar naročito. Kad ču još da je SIN, njegovoj sreći nije bilo kraja. Sve je ukazivalo na jedan srećan dom. Tako se svima i činilo. Mali Janko rastao, a Petar još više radio.

U njihovu kuću sve češće navraćao neki brkati Jova sa zaista čudnim, zmijskim pogledom. Kod većine je taj njegov ledeni pogled ulivao strah, ali u Jeli se dešavalo nešto suprotno. Bivalo je dana kada su ona i Jova ostajali i sami u kući, dok je Petar, po običaju, neumorno radio, ne sumnjajući ni u šta i ne sluteći da mu se u kući ugnjezdilo zlo. Ne može se reći da je on Jelu zanemarivao u bilo čemu, no, dešavalo se ono što se, ama baš niko ne bi nadao. Te Jovine zmijske oči zavele su Jelu, a ko zna, možda još i mnogo šta drugo, tek desilo se da je Jela jednoga dana ostavila i sina Janka i muža Petra i pobegla sa Jovom. Niko nije znao gde su, a predobri i utučeni Petar je ostao uz sina  i razmišljao. U ČEMU li je to pogrešio? Možda je prema Jeli trebao da pokaže više muškosti, da bude i stroži?! U svojoj naivnosti i čestitosti, nije se ni nadao da do toga može doći.

Ostao je da živi sa svojim dečakom koji je, hvala Bogu, zdravo i napredno dete. Evo, ušao je već i u šestu godinu i još malo pa će i u školu. A od Jele nikad ni glasa! Petar se samo tešio time što mu je sin pored njega i u dnu duše, kao preteški kamen, lebdelo je samo ono pitanje koje ga je mučilo i razdiralo: ZAŠTO se to baš njemu moralo desiti? I šta će njih dvojica sada sami? U ljudskoj biti je da čovek nalazi sreću sa voljenom ženom. Samo bi, ponekad, bacio tužan pogled na svoga dečaka i u sebi se pitao: šta mu vredi svo to imanje kad nema s kim da ga podeli. Na svoje njive je sve ređe odlazio, a nije bio  redak slučaj da su ostajale i u parlogu.

Vojislav Ananić