Svetislav i Cvijeta

Zagledali se jedno u drugo Svetislav i Cvijeta, dva najlepša cveta u selu Č. Zagledali se i zavoleli ljubavlju žarkom i strasnom, kao što to samo kod mladih može i da bude. Niko drugi na ovom svetu za njih nije postojao, osim njih dvoje. Ono, već u početku njihove ljubavi javili su se neki problemi, na koje oni nisu ni obraćali pažnju. Naime, Svetislav je bio iz imućnije kuće u selu, a Cvijeta iz malo siromašnije. Ali i roditelji joj, i sama Cvijeta bili pošteni da niko nije ni prstom mogao da upre nešto protiv njih. Mladost kao i svaka mladost. Osećali su to i Svetislav, a pogotovo Cvijeta, ali, nisu se zbog toga mnogo brinuli. Verovali su u sebe i u svoju ljubav i to im je, mislili su, bilo dovoljno da jednom započnu svoj zajednički život.

Zabavljali se oni tako punih šest godina, iako su se toj vezi Svetislavljevi roditelji protivili još od prvih dana. Naročito njegova majka, što je majkama često i svojstveno. Kod mnogih majki koje imaju sina, pa još jedinca, javlja se takozvani Elektrin kompleks, jer ne mogu da podnesu da im sin svoju ljubav deli sa još nekom drugom ženom. I još nešto: neke bogatije seoske žene žele da svima ostalima daju do znanja ko su i da im ostale drўge nisu u tome ravne. To je, uglavnom, i bio razlog zašto je sina toliko odvraćala od lepe i čestite Cvijete. Međutim, Svetislav je malo mario za majčine primedbe i za njega je samo Cvijeta imala mesta u njegovom srcu.

Godine prolazile i Svetislav završio neku višu školu i postao inženjer, a Cvijeta se zadovoljila završenom srednjom medicinskom školom. Prohujala i godina kad je Svetislav bio u vojsci, a ta godina je za sirotu Cvijetu bila najteža. Ne samo što je bila odvojena od svog Svete. Čula se ona sa njim često telefonom, pisma mu redovno slala, obraz svoj čuvala, a bila je nekoliko puta kod njega i u posetu. Više muke joj je zadavala buduća svekrva, koja je mislila da će baš sad uspeti da svoga Svetu odvoji od Cvijete. Sinu je svašta pisala, a po selu o Cvijeti širila ružne glasine. Srce da joj pukne što nikako nije uspevala u svojoj nameri, a još teže joj je bilo kad je Sveta posle odsluženja vojnog roka prvo svratio do Cvijete i njenih roditelja. Bolelo je što je čitavo selo gledalo tu njenu «nesreću», a još više što su svi odreda odobravali tu njihovu vezu.

Uprkos svemu tome, ljubav uvek pobeđuje, iako ona počesto zna da bude i slepa i neizvesna. I, došlo vreme da Svetislav i Cvijeta saopšte svojim roditeljima da su njih dvoje rešili da se uzmu i da jedno drugome budu životni saputnici. Od njih dvoje niko srećniji i samo su čekali taj dan kad će stati pred oltar. Svetini otac i majka nisu mogli da osujete sinovljevu odluku, ali je sada Cvijetin otac strahovao kako da isprati ćerku, hoće li mu budući prijatelji biti zadovoljni više nego skromnim mirazom koji uz ćerku daje.

Više od mesec dana pre datuma venčanja i slavlja, Sveta i kum mu Mile zakažu tačan termin u opštini i kod seoskog popa. Živelo se za taj dan, a kad su videli da će im se njihov Sveta stvarno oženiti, pomirili se sa sudbinom i Svetini roditelji. Sramota bi bilo da iz tako bogate kuće sinu jedincu ne naprave svadbu o kojoj će se pričati. Ali, u ona naša smutna vremena, kada se raspadala Jugoslavija, svakoga dana, u novinama i na vestima samo se govorilo o raznim etničkim sukobima dojučerašnje braće. U narod se počeo uvlačiti nekakav strah. Šta će biti sa državom i njihovom decom, jer, stariji su dobro znali, kad se jednom zakrvi i zarati, teško će se stanje primiriti.

Na samo jedan dan pre zakazane svadbe, bez obzira na sve uložene troškove i dogovore, Svetislava mobilišu i on ode negde na ratište. Niko od njih nije znao gde je to, a Cvijeta da prepukne od brige i tuge što se život tako poigrava njihovim sudbinama. Okrivljivala je u sebi i naše političare, i ostale, one iz bratskih republika, ali koja vajda od toga. Njenog Svete nije bilo tu, venčanje propalo i ko zna šta ih sve čeka. Raspitivala se o njemu jadnica gde god je mislila da može šta čuti, no nigde ni reči o njemu. Posle skoro dva meseca saznade da je teško ranjen. Nagazio na postavljenu minu i ona mu raznela obe noge. I pored te nesreće koja je zadesila Svetu, Cvijeta je bila čvrsto rešena da se uda za svoga voljenog. Radila bi i za njega i za nju, i za decu, samo da su zajedno. No, sada joj otac nije dozvoljavao da se uda za njega. I tako ona osta devojka za sva vremena, a njen Sveta bogalj. Istina, dobio je kasnije neke proteze i štake, ali ne i svoje noge. Cvijeta nije ni pomišljala da se uda za nekog drugog. Živela je i radila sećajući se srećnih dana provedenih sa svojim Svetom. A Svetislav dobio neku invalidninu i počeo da prodaje deo po deo nekad velikog imanja. Sve više se odavao piću i kad god bi se setio svoje jedre i bujne Cvijete, suze bi mu same navirale. Nije ih kao muškarac ni od koga krio, ali nije o njima ništa nikome ni pričao. Do groba je nosio svoju tugu, a na dan njegove sahrane došla je i Cvijeta sva u crnini. Niko nije mogao da je prepozna koliko je skopnila u svome bolu.

Nažalost, rat je prekinuo sreću mnogih i ne samo sreću. Odneo je još više mladih života koje i danas oplakuju majke i očevi iz čijih je kuća nestao i život. Umesto da vode svoje unuke i igraju se sa njima, oni i danas pripaljuju sveće za pokoj duše njihove dece i proklinju sve one koji su doveli do rata.