Poznato je da su se naukom ili književnošću i ranije, a i u srednjem veku bavili uglavnom oni koji su imali novca da se školuju, a i koji su imali vremena. To su obično bili kojekakvi plemići i grofovi. Ali, danas, ovi «novokomponovani» bogataši grade vile i zamkove, ne bave se pisanjem i naučnim radom, ali zato, uživaju. Ono, istina, i ranije su kod ljudi postojali razni poroci i strasti. Ponekad bi čisto iz dosade pravili prave bahanalije i terevenčili danima. Ali, pomenimo bar neke. Tako za ruskoselskog spahiju Pavela Čarnojevića u Banatu još i danas kolaju priče o njegovom raskalašnom životu. Posed u Ruskom Selu je kupio još na samom kraju osamnaestog veka i u njemu, od svog dugog života od oko devedeset godina, proveo četrdeset. Ali se i naslađivao i nauživao. Tu je podigao i svoj kaštel i gospodarske zgrade od čvrstog materijala. Kako je bio sklon pijančenju, običavao je da ponekad skupi sve svoje sluge i u kaštelu priređivao veselje uz muziku, pesmu i igranje, i naravno, opštu pijanku. To je najčešće činio kada se udavala neka seoska lepotica i pošto bi iskoristio svoje grofovsko pravo da sa mladom provede prvu noć, bogato bi je darivao parčetom zemlje za okućnicu. Tako bi od najamnika postajale vlasnice zemlje sa koje ih niko više nije mogao isterati. E, sada, da li je tim mladama bilo i milo i lepo što su za jednu noć bivale obeščašćene kod svojih muževa, to one znaju. Bitno je da se matori grof naslađivao lepim mladim devojkama, a one muževima u miraz donosile zemlju. Neki kažu da je grof poživeo sav svoj život u piću i kurvanju. Još za njega kažu da je često nosio bič preko ramena, psovao i šibao ljude, a u čizmi mu je, do smrti, bio nož.
Bilo je i onih grofova koji su tražili uživanja u svojoj kući u nečem drugom. Tako je posrbljeni Cincar grof Nako (po kojem selo Nakovo kod Kikinde nosi ime) u svom domu u Velikom Sent Miklošu (u današnjoj Rumuniji) sagradio pozorište i u njemu za svoje goste priređivao predstave, kao i grof Esterhazi koji je imao svoju operu.
Nije nikakvo čudo što su Turci, Cincari i Šiptari radnje imali, uglavnom, u centru gradova u kojima su živeli, a svoje kuće u kojima su stanovali zidali obično na periferiji i obziđivali ih visokim zidovima. U stvari, oni su tu, u miru, uživali i svoj život zadovoljavali. Njihove žene su tu u četiri zida provodile čitav svoj život a da niko od muškaraca (sem muža) nije niti smeo, niti mogao da im vidi lice. Tako su one kopnile, samo zarad muške ćudi i ondašnjeg morala.
I današnji novopečeni bogataši podižu čitave zamkove i takođe oko njih postavljaju visoke ograde, a šta rade unutra, to oni znaju. Samo se priča da su se na kocki npr. obrtale velike svote novca, ili na drogi i drugim nečasnim rabotama. Pošten svet je, ako je znao za takve kuće i njihove vlasnike, naširoko zaobilazio njihove ogromne kapije. Jer, ko se s đavolom tikve sadi ...
Eto, tako je to bilo uvek, od kad je sveta i veka. Bogati su se naslađivali u svojim bahanalijama i novcem kupovali sve što im se prohte, a sirotinja je sebi užitka davala u onome šta je imala. Znali bi i oni, još kako, i da piju i da terevenče, i da ljube i da obljubljuju. Bar za to nikada nije bila potrebna nikakva škola. Ali, siroma` je siroma` i dok se drugi naslađuje, obično on račune plaća.
