Vojislav Ananić: Moba

Dok se priseća minulih dana iz naše ne tako davne prošlosti, starom Tanasiju R. iza kojeg stoji skoro čitav jedan ljudski život, suze naviru na već odavno zamućene oči. Nisu to suze samo zbog prohujalog težačkog života, da bi se preživelo i porodica nahranila, nego suze zbog svih zala koja su ga pritisla, kako bi se opstalo, porod sačuvao.

I sada već vremešni Tanasije je poput mnogih svojih sunarodnika, u ono vreme raspada bivše nam velike Jugoslavije, sakupio na brzinu šta je uspeo i mogao, potrpao na traktor ženu, snaju i ostalu nejač i krenuo sa svima u veliku neizvesnost i brigu. Sina mu nije bilo u kući kad je kretao, pa je ostala i strepnja i slutnja šta će biti sa njim i gde li je sada, po kojim se brdima lomata. Ujedno, kao najstarija muška glava, na sebe je preuzeo svu odgovornost za celu svoju porodicu. Nije imao kad da razmišlja o tome da smo kao narod koji krase vrline dobrote i skromnosti, pravičnosti i poštenja, lakoverni i skloni da drugima mnogo poverujemo, ali i nepoverljivi i puni prkosa i inata, no i nevere i nesloge i nekako nesposobni da našu budućnost isplaniramo bar za pet godina unapred.

Eto, tako je sudbina htela da nekako pređe preko Drine i bude smešten sa ostalima u jedan prihvatni centar koji nije imao ni one najosnovnije uslove za život. Ali, važno je da je glava na ramenu, daće Bog, razmišljao je Tanasije, biće bolje. Pa ne može ni ta njihova nesreća trajati beskonačno. O sinu Danetu nisu ništa niti čuli niti znali i to je ono što ih je najviše brinulo i nanosilo im zebnju oko njihovih srca. Od svih tih muka koje su ga snašle, Tanasije R. danas jedva korača, ali još uvek, uz pomoć štapa nastoji da pruži korak kao nekada. Nije to više onaj energičan hod, ali je držao do nekoga svog dostojanstva i pokušavao je da ide što uspravnije, da na sve ostale ne daje izgled utučenosti i čemera koji ga je obuzimao. Iako je imao nekih sedamdesetak godina, ispod stare izlizane kape pomaljalo se izborano lice, koje je nalikovalo hrapavosti stogodišnjeg hrasta. U poslednje vreme vid mu je sve više popuštao, a naočari mu, valjda, sa najvećom dioptrijom. Čuje još odlično, a pamćenje mu očuvano kao u mladića. Ne priznaje nikakvu sklerozu i ostale boleštine, a lekaru je, kaže, retko kad i odlazio. Istina, ostaje sve više bez zuba, ali veli da mu niču i oni treći.

Iz tog prihvatnog centra premeštali ih još dva puta. Jedva se preživljavalo, a pomoći ni od kuda. Stigoše tako konačno u banatsko selo K. Mesna zajednica im dala plac za kuću i nešto okućnice, a nešto građevinskog materijala su dobili i od nekih humanitarnih organizacija. Sad je već bilo lakše, imali su nešto svoje, gde da podignu krov nad glavom onoj nezbrinutoj nejači. Ali, kao grom iz vedra neba, i duše i srca im raspara vest da im je sin Dane nestao. Odveli su ga najpre u neki logor, a onda ... Osta ožiljak kod sviju za sva vremena. U tim smutnim vremenima, izginuše mnogi momci koji još nisu ni omirisali žensko telo, a mnoga čeljad ostadoše bez svojih očeva. U, da kažemo, normalnom civilizovanom svetu, ljudski život je svetinja, čak se ni najveći zločinci ne osuđuju na smrtne kazne. A ovde tada, ljudski život nije vredeo ni koliko glava jednog pileta. Što je najgore, nisu ni znali gde im je sin život dao, da mu bar na grob stave onu šaku zemlje koju su uvek sa sobom nosili i koju su poneli iz starog kraja.

Vide dobroćudni i dobrodušni meštani sela K. svu nesreću koja je zadesila i Tanasijevu, a i još neke druge porodice. Okupe se jednoga dana ispod nekog starog duda i donesu odluku da svojim novim sunarodnicima pomognu i omoguće miran i dostojan život. Po prirodi svojoj smo humani i veseli ljudi, spremni da se međusobno pomažemo bar kad je najpotrebnije. Za kratko vreme uzdignu se prva kuća i to baš za Tanasijevu porodicu.

Okupili se ljudi i dogovorili kad ko može da dođe i pomogne. Naravno, rad je bio besplatan. To je ona MOBA koja je u ranijim godinama kod našeg naroda bila veoma česta. To je onaj najveći odraz humanosti kod našeg čoveka. I tako, uz pomoć mobe, podiglo se još nekoliko kuća za taj nesrećni izbegli narod. Nekima mesna zajednica dodeli i nešto zemlje da imaju od čega da žive, a neki nađoše i posao.

Uz svu zahvalnost svojim novim suseljanima, u srcima mnogih dođoša ostali su duboki ožiljci a u njihovim dušama lepota i nostalgija za starim krajem. To će ih pratiti do kraja njihovih života.