Željko Kresojević: Telešce

Major Plavac je rodom gore iz sela prema granici sa Bosnom. Nije bilo baš puno Kordunaša među “plavcima”. Poneki među protivavioncima, raketašima. Malo ih bi među pilotima. U mornarici ih je isto bilo malo. Najviše ih je bilo ipak među sivomaslinastima.

Voljeli su Mićani uniformu, što 'est, 'est. Ipak prve godine rata osim rjetkih, ne poletješe baš u zavičaj. Jedni su imali odgovornih dužnosti u svojim jedinicama. Pojedini su tražili da idu na Kordun ali im predpostavljeni nisu dali. Oni koji su morali napustiti svoje garnizone muku mučili oko kućenja u novim sredinama. Smješeni sa familijama u tjesnim sobama samačkih hotela, kasarni, nužnog smještaja, rodbine ... prebirali po sjećanjima, strahovali za budućnost. Ima ih koji stambeno pitanje nisu ni dan danas rješili.

Neki nisu poslušali ćaću o mater, pa se nisu ženili sa Milicom iz komšiluka, neg' su birali Anice, Francike, Mojice... Takvi su tražili novu ljubav, a to u tim godinama nije više lako. Drugi su taman našli dobro društvo sa alasima uz obalu Dunava. Som je počeo dobro gristi dolje ispod Grocke. Nekima opet žene nisu dale. Stalno zabrinute za fikus koji poslije dugog truckanja u vojnom “dajcu” iz Zagreba nikako da se primi.

Kasnije je počela i švera. Stizale su loše vjesti iz zavičaja. Poručivali su im oni koji su prepisivali od njih zadaće, a češali se po glavi nad tablicom množenja, da “Titina škola” više ne važi. Da će odsad “nji'vu komandu” slušati. Najteže je svojima komandovati.

Major je tih čovjek, nenametljiv. Teško se snalazi u novim prilikama. Prije nisi imao što misliti. Plaća sigurna, stan siguran. Ako si podoficir voziš “fiću” ili “fita” 850, ako si akademac tu je “tristać” il “lada”. Ne misliš ni o grijanju, ni o drvima. Samo "razumem", i okreneš se "na levo krug". Sad ostala žena sama sa djecom u Beogradu. Plaća malena, inflacija ju guta. Treba famliju obezbjediti, treba ih prehraniti. Vidi Major da se šalje telad u Srbiju, pa upita Komandanta bil mu mogao pomoći po tom pitanju.

- Imam nekih obaveza, hitnih. Pitaj Božu, on će ti to rješiti.

Božinu funkciju u štabu teško je bilo odrediti. On je bio “Katica za sve”. Domaćin, apotekar, domar, intendant, telefonist, doktor... za poker. Iznese Major Plavac svoj problem sa teletom. Božo namignu, klimne svojm dugom nosinom. Znači, smatraj to rješeno.

Na hrvatskom radiju tih dana slušamo kako nemamo što jesti, da smo na rubu gladi. Struje nema, škrinje za duboko zamrzavanje ne rade. Za sto marona dobiješ cijelo tele, uređeno i još pokriveno sa veženom platom. Ljudi nemaju kome prodati. Mesa je bilo u bescjenje. Krmendle više nismo ni glodali, nego idemo zubima, onako “ u puno”, pa koliko lapiš. Baš kao dobri kuglaši sa prvom kuglom.

Noć pada, Božo pali tamnoplavog “golfa”. Na njemu vojna tablica našeg korpusa. Nikad mi nije bilo jasno zašto mi imamo ćirilično slovo Ž za oznaku, kad svi drugi imaju prvo slovo svoje regije. To bi valjda trebalo biti dva slova K, podbočena leđima jedno na drugo. “Golf” ima i kuku. Božo kači prikolicu sa ceradom. Eto po dogovoru i Majora. Sjedaju u auto, kreću u noć. Božo je imao još nekakva posla usput u Vojniću. Na Oparničkom križu skrenuše prema Krnjaku. Pređoše preko Vratnika. Prije Šarčeva križa zaustaviše se na punktu. Božo otvori prozor na “golfu”. Stražar se sagnu, baci pogled na putnike. Vidi da je oficir u autu.

- Dobro veče.
- Dobro veče momci.
- Oćete li daleko?
- Ma idemo ođe gore u Podgorje, u Tomiće. Majoru, po nekvo telešce.

Momak dignu brklju. Auto krenu, upali desni žmigavac i skrenu na plitvičku cestu. Prazna prikolica poskakuje iza "golfa". Čuje se samo zveckanje zadnjih vrata privezanih žicom. Major Plavac šuti, nije mu pravo. Pred Krnjakom veli Boži:

- Bre Božo. Što si morao da kažeš da idemo majoru po telešce.
- Što to ima veze?
- Pa ima, kako nema.
- Pa nisi trebao reći da idemo kupiti tele za majora. Ti mene ne razumeš.
- Kako ja tebe ne razumijem ?
- Lepo. Ti mene ne razumeš. Ja neću da ukaljam uniformu.
- A, jeba ga ti majore... PA NEŠ GA TI TOVAR'TI !!!
- Ma nisi me razumeo Božo. Neću da obesčastim uniformu!

---

Jedna od sedamdesetak kratkih ratnih i poratnih priča iz “zadnjeg” rata, iz zbirke pod nazivom “Krajino neko misli nate… Ma misli moj k . . . c”

Ako ikad izađe ova zbirka priča na zadnjoj strani omota će stajati tekst: Napisao ŽELJKO KRESOJEVIĆ.
Živi u Holandiji, ne svojom krivicom. Ovo mu je prva knjiga, do sada nije ništa izdao  , pa ni .......