Trnjine za majstor - Đorđa

Đorđe Š. je važio za malo boljeg majstora automehaničara u čitavom delu Potisja. Dolazile su mušterije iz samog grada K. a, bogami, i iz okolnih mesta, kao da tamo nisu imali majstora. Pa bar ih je danas podosta. Elem, majstor-Đorđe se nije mogao požaliti da mu posao ne «cveta». Ispred kapije njegove kuće, a i na slobodnim prostorima dvorišta, automobila da biraš. Bilo ih je i starih i novih, i skupljih i jeftinijih, i onih iz malo čuvenijih firmi, a i iz onih koje su proizvodile automobile za plitak džep. Majstor Đorđe, naravno, nije radio sam. Imao je on uvek po pet-šest svojih ljudi, koje je uglavnom on obučavao i zanatu naučio. Neki su bili stručnjaci za motor, srce svakog auta, neki za limariju i farbanje, neki za pneumatiku i optiku ...

Ali, kod majstor-Đorđa se znalo: nema zabušavanja ni u vremenu, a još manje u radu. Kad automobil izađe iz majstor-Đorđetove radionice i dvorišta, on je morao da bude sto posto ispravan i da svakom njegovom vlasniku uliva sigurnost u vožnji. A to je i najbitnije za svakog vozača. Zato su mu, valjda, ljudi toliko i dolazili. A mušterije k‛o mušterije, svakakve. Neki se žale na ovo, neki na ono, neki kukaju kako su vremena teška i da se nema za život, a kamoli za auto koji se, malo-malo, pa nešto kvari, ali bez auta ne mogu. Navikli da su stalno za volanom, pa i kad treba i kad ne treba, oni skoknu do određenog mesta da bi obavili neki sitan poslić, makar da bi kupili samo novine. A znali su dobro da i lekari savetuju da se što više pešači, da je to dobro i za cirkulaciju i za skidanje kilaže.

Među tim silnim majstor – Đorđevim mušterijama, bilo je oduvek i onih koji su se vozili u skupocenim i dobrim automobilima, koji su mu dolazili i kad je trebalo, a i kad nije. Hajde, dobro, svaki servis se morao na vreme obaviti, ali dolaziti za svaku sitnicu, pa to je ljutilo i samog Đorđa, iako su mu oni uvek debelo plaćali za svaku njegovu uslugu. E, jedan od takvih je bio i Petar Z., sada već bivši direktor najpoznatije fabrike u gradu. Za svaki «neprirodni» zvuk na svome skupocenom mercedesu, odmah bi se našao kod majstor-Đorđa. Dosadi tim svojim čestim dolascima i samom majstoru, i on, sad, da bi ga nekako «otkačio» i da bi ga se rešio, a pošto je već jesen bila uveliko, kaže mu da nema vremena jer ga tolike mušterije čekaju da im automobile pripremi za zimu. Ali, pošto mu je on već stara dugogodišnja mušterija, primiće njegovu «mečku», ali samo pod jednim uslovom. Naime, gospođa Draga, supruga majstoreva, mnogo voli da pravi razne džemove i pekmeze za zimu. A ona kaže, da je najbolji džem od trnjina. Pošto majstor-Đorđe nema vremena da ide u berbu trnjina, eto, ako gospodin Petar nabere desetak kilograma trnjina, onda će mu i on primiti automobil. Znao je majstor-Đorđe pošto mu je uvek održavao auto, da mu ništa ne «fali», ali, da bi ga se nekako rešio, na um mu sasvim slučajno pade takva ideja. Nije on želeo da potcenjuje gospodina Petra. Računao je, trnjine rastu u žbunju, sitne su i prepune bodlji, i tako će se rešiti gospodina Petra. Ne prođe ni nekoliko dana, tek eto ti gospodina Petra, svojim mercedesom opet do majstor-Đorđa. Kad ga je video, majstoru pade mrak na oči. Šta sad da mu kaže? No, gospodin Petar se polako izvlači iz «mečke» koja je samo blještala i još polaganije vadi iz gepeka tri kese punih trnjina. Sav srećan što je ispunio želju gospođe Drage, ide nasmejan prema svome majstoru govoreći mu kako nije bilo ni lako ni jednostavno, ta evo, sav se izgrebao, ali je ipak nabrao svih deset kilograma plavih, sitnih i oporih trnjina. Tako je sada gospođa Draga mogla da svojoj dečici pripremi i džem od trnjina.

Majstor ga je u početku sa nevericom gledao i u sebi se čudio: zar on, koji je nekada «vedrio i oblačio» toliko da se ponizi i da radi ono što niko ne bi radio? Na kraju, nije mu bilo druge, nego da mu primi mercedes i «popravi» na njemu ono na šta se gospodin Petar žalio. Ovoga puta nije mu ništa naplatio, samo se u sebi čudom čudio. A gospođi Dragi je tek sad predstojao posao!